ПОЧЕО ЈЕ СУДСКИ ПРОЦЕС ПРОТИВ РУКОВОДИЛАЦА РЕЖИМА „ЦРВЕНИХ КМЕРА“

21. новембра је почео историјски процес у Специјалном међународном суду за Камбоџу. То је други и главни процес због кога је званично и основан тај трибунал- процес против чланова владе Пол Пота. Пол Пот је умро 1998. године, али на клупи за оптужене данас су се нашли његови саборци – бивши председник земље Киеу Самфан (79 година), бивши министар иностраних послова Јенг Сари (85 година; владу Пол Пота су често звали „режим Пол Пота – Јенг Сарија“) и бивши главни идеолог режима Нуон Чее (84 године – у званичној хијерархији „црвених кмера“ звали су га „брат број два“ – први је, наравно, био лично Пол Пот). Само недељу дана пре почетка процеса буквално је исклизнула из руку правосуђа четврта окривљена – бивши министар социјалног обезбеђења Јенг Тирит (жена Јенг Сарија). Суд је закључио да је 78-ѓодишња Јенг  превише болесна (прогресивни Алцхајмер), да би могли да јој суде[1]. Све њих окривљују за злочине против човечности, за озбиљно кршење Женевске конвенције о заштити жртава рата 1949. године, за геноцид, убиства, мучења, прогоне.

Међународни трибунал за Камбоџу је формиран 2001. године.  Његов персонал је пола камбоџански, а пола међународни – и истражне судије, и тужиоци, и судије. Међутим, до данашњег дана он је размотрио само један предмет – против директора централног затвора Каинг Еава. Десет година трибунал се спремао за главни посао откако постоји. Први дан је проведен у читању оптужнице. За сада је прочитана само половина… према њој – бивши руководиоци режима Пол Пота – Јенг Сарија су чинили злочине не само према камбоџанском кривичном закону, већ и у односу на међународно право. Тако, на пример, бивше министре оптужују за политику „уништења непријатеља“ које се састојало у масовним погубљењима представника бившег режима Лон Нола. Оптужница наводи масовне депортације становништва по националној  опредељености (пре свега – вијетнамаца), као и незаконито затвореништво и мучења десетина хиљада својих грађана. Последња тачка оптужнице са данашњим даном добила је најбољу судску потврду у првом судском процесу Каинг Еава, кога је Трибунал већ осудио на 30 година лишења слободе  управо због тога. Један од аргумената заштите Каинг Еава је био да је он био „део система“, и да није био послушан, био би и сам уништен. Оптужница укључује и лош однос према будистичким монасима, према вијетнамцима који су одбијали да буду депортовани и према представницима народа Чам. Оптужница такође квалификује као „ропство“ политику изградње социјализма стварањем система кооператива, која је поседовала извесну кампучијанску специфичност (подела породица и сл.).[2]  Уосталом, сви окривљени су се изјаснили да нису криви, и износиће аргументацију у своју одбрану.

Треба констатовати да за разлику од оптужби које се шире преко средстава јавног информисања о томе  да је режим „црвених Кмера“ извршио геноцид над сопственим  народом, оптужница  говори о геноциду вијетнамског, а не кмерског становништва (тј. о отприлике 5% становништва Камбоџе). Такође, за разлику од оптужби по средствима јавног информисања  о убиствима свих нелојалних властима људи, оптужница је пажљивија и говори о изгинулим  „због неисхрањености и изгладнелости, који су били у том стању због одређене политике изградње социјализма“.

Неколико недеља пре почетка главног процеса било је врло напрегнуто и непријатно и за суд, и за Уједињене Нације, под чијим патронатом суд ради. У јулу су се у средствима јавног информисања појавиле вести да су Уједињене Нације наложиле међународним судијама Трибунала да прекину даље истраживање ратних злочина режима „црвених Кмера“. Без обзира што су Уједињене Нације негирале те тврдње, даљи догађаји су показали да „у краљевству камбоџанском није све мирно“. У октобру је суд наредио да главни међународни члан тужилаштва А.Кајли повуче своју изјаву у којој је тражио наставак процеса. Суд је навео да је Кајли прекршио принцип конфиденцијалности рада суда, на шта је тужилац одговорио да се руководи  принципом обавезе да о раду суда информише јавност. Позната организација за „заштиту права“ HumanRightsWatchје поднела захтев за оставку двојице судија (међународног и камобџанског) који су одговорни за истрагу нових могућих преступа. Затим се зачула изјава министра за иностране послове Камбоџе да неће међународни суд да одлучује да ли ће се наставити истрага, већ ће то да уради Камбоџа. После неколико дана оставку је поднео судија Трибунала З.Блинк (из Немачке), при чему је изјавио да више не може да трпи мешање  власти земље у рад суда. Тако је постало сасвим јасно да се у Трибуналу дешавају врло озбиљне ствари. Камбоџанске власти покушавају да суд ставе под своју контролу. Трибунал, пак, покушава, највероватније, не само да сачува своју независност, већ и да стави под своју контролу власт земље. У тој ситуацији, када се о свему размисли, крива је камбоџанска влада. Формирајући баш међународни, а не локални суд, она је претпостављала да ће га у потпуности контролисати и да ће обезбеђивати искључиво рад суда у свом интересу. Међутим, на то исто је рачунала и „међународна заједница“. У вези са тим треба подсетити да Хун Сен, садашњи председник владе Камбоџе, то место држи више од 25 година, а пре тога је био министар за иностране послове Демократске Републике Кампучије чак од 1979. године! Али најважније је – пре тога је био члан „црвених Кмера“. Управо зато наставак истраге има веома опасне последице како за самог Хун Сена, тако и за многе његове саборце чија је прошлост „замрљана“. Није искључено да је „међународна заједница“, сложивши се са финансирањем Трибунала, прихватила тако велике трошкове управо због могућности да обори „ најдуговечнијег играча“ међу азијским руководиоцима који је, да кажемо, још увек у „најбољем добу“ – он има само 59 година.

Међународни трибунали који данас постоје, поготово они који су формирани за ову или ону одређену државу, представљају фактор спољног утицаја на политику коју спроводе, како у облику „меког притиска“, тако и у облику директног диктата. То се одлично видело на примерима трибунала за бившу Југославију, за Руанду, за Либан. Изузетак не представља ни трибунал за Камбоџу… Тако – развој догађаја у Међународном трибуналу за Камбоџу  ће у многоме да одреди не само то, да ли ће трибунал успети да установи истину у вези са режимом „црвених Кмера“ 1975 – 1979. године, већ и каква ће бити будућност те земље. Макар –  каква ће бити њена следећа влада.