ИЗВОРИ РАТА У ЛИБИЈИ. ИЗЈАВА БИВШЕГ МИНИСТРА ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА ФРАНЦУСКЕ

Рекло би се да су догађаји из 2011. године у Либији били покренути после одлуке о војној акцији, донетој негде у фебруару-марту те исте године. Када је у јануару 2011. године припремана дискусија у ОУН у вези са људским правима у Либији, ни једна држава у свету није изразила „забринутост“ због тога, шта више – више пута су прављени наклони према либијским властима као према некоме ко је много постигао у тој области. Шта су тих дана причали највећи либијски непријатељи, који су само неколико недеља после тога  на њу навалили предњим одредом?

На пример – Катар, који не само да није критиковао либијске власти, већ је „високо оценио правну базу заштите људских права у Либији и… гаранција за њихово остварење.“ Катар је тада дао само једну препоруку: „Да се настави рад на побољшању положаја становништва и његовог материјалног благостања, при чему се рачуна да ће економске санкције, уведене Либији 90. година 20. века  бити укинуте.[1] САД су Либији предложиле да  „размотри могућност за придруживање Протоколу из 1967. године уз Конвенцију Организације Уједињених Нација о статусу избеглица“.[2] Предлог чудан, јер нико не може да захтева од држава да учествују у овом или оном међународном договору, поготово ако такав захтев поставља земља  која лично не учествује у значајном броју међународних споразума, између осталог и о људским правима (САД до сада нису учесник Конвенције о правима деце!). Све у свему, саме формулације већине препорука различитих држава су служиле као признање  заслугама либијске владе у развоју права човека и почињале су речима „наставити рад“ и „и убудуће развијати“. А Судан је предложио следеће: „Да се затражи од Либијске Арапске Џамахирије… да са другим земљама подели искуство које је до сада стекла на обезбеђењу адекватног нивоа живота породица са малим приходима, посебно на бази додељивања таквим породицама инвестиционих могућности“.[3] А само неколико недеља пре почетка оружане агресије председник Француске Н.Саркози је примио у Паризу М.Гадафија са свим почастима.

Међутим, постоје чињенице на основу којих се може утврдити да се већ дуже време против Либије водила игра на успављивању будности  либијског руководства. Уосталом, и од стране Судана.

У књизи „Саркози под БХЛ“[4] која само што је издата, а коју је написао бивши министар иностраних послова Француске Ролан Дима[5] заједно са познатим адвокатом Жаком Вержесом[6] дата је детаљна анализа одговорности председника Француске  за преступе против човечности које су француске јединице направиле у Либији. Конкретно, показано је да француско законодавство (уз учешће Француске у Статуту Међународног кривичног суда и прихватање специјалног закона који Статут МКС-а инкорпорира у француско право) дозвољава могућност суђења садашњем шефу француске државе. Р.Дима и Ж.Вержес  истичу оптужбе на рачун Н.Саркозија за бомбардовање либијских градова и државних и стамбених зграда у њима, као и објеката којима се обезбеђује снабдевање становништва, и културних вредности. Они преко докумената оповргавају тврдње руководства НАТО-а о томе да у Либији нису гинули цивили.[7] Једна глава књиге се завршава речима: „Не, мсје Саркози, Ви нисте наследник генерала де Гола, као ни Жискар д'Естена или Франсуа Митерана“.

То је веома важна тврдња. То сам схватио после сусрета са Роланом Димом и Жаком Вержесом пре неколико недеља у Паризу на врло необичној конференцији.

9.децембра у самом центру главног града државе која је била главни поборник оружане агресије против Либије, састали су се правници, представници научне јавности и масмедија Француске како би дискутовали о међународно-правним аспектима  рата против Либије.[8] На округлом столу као извештачи су говорила четворица учесника:   професори међународног права Х.Кохлер (Аустрија)  и Р.Меркел (Немачка), Русију је представљао аутор овог чланка, а Француску – бивши министар иностраних послова Ролан Дима. Извештавање овог последњег је било толико необично и неочекивано отворено, да захтева посебну пажњу.

„Све је почело 1983. године, – изјавио је Р.Дима.[9] – Као посланик парламента добио сам тајни налог председника Ф.Митерана да успоставим добре односе са Либијом. Успео сам да неколико пута ради тога посетим Либију и то тако, да то није знао ни француски амбасадор у Триполију. Међутим, пошто сам постао министар иностраних послова, започели су упорни покушаји САД да нас са тог пута помере. 1985. године у Париз је стигла делегација Пентагона, која ме убеђивала да Гадафи прави хемијско оружје. Покушали су да ме убеде (а преко мене да делују на Митерана) да Француска треба да бомбардује Либију, под изговором да је Гадафи постао претња за Запад. Разљутио сам се и питао зашто, јер ако је све тако како кажу, како то да грађани САД у Либију путују без виза  и тамо се баве трговином  нафтом… 1988. француски премијер Жак Ширак  је од САД добио захтев да дозволи прелетање преко француског ваздушног простора за сто америчких авиона,  ради бомбардовања Либије. Препоручио сам Митерану да одбије. Мислим да се он од мене надао управо таквој препоруци и сложио се са мном. Без обзира на то што се Ширак није слагао са нашом позицијом, потчинио се одлуци председника. Одбијање Француске да дозволи прелетање преко свог ваздушног простора није бомбардовање Либије спречило, али га је успорило за 20 сати… Све ове године Француска се супротстављала притиску САД да се изврши агресија против Либије, али смо се сада предали. Шта више, Француска се нашла на челу тог рата“.

Наравно да је припрема  за  рат против Либије много пре фебруара 2011. године била очигледна, али је први пут о томе тако детаљно и отворено говорио непосредни учесник догађаја. Исповест Ролана Диме не само да разоткрива политичку кухињу НАТО-а, већ не оставља ни мало сумње да су сви последњи немири у арапским земљама представљали добро унапред припремљене специјалне операције.

Последњи покушаји да се уништи сиријска држава који трају већ извесно време такође треба да се посматрају у ширем контексту  – не “арапског пролећа“, већ неколико последњих деценија, заједно са оснивањем Међународног кривичног суда, уз чију помоћ је преко сто четрдесет земаља света постало зависно.[10]  Истина, више држава је у себи пронашло храброст да се одупре  учествовању у тој „добровољној“ реколонизацији. Тако – Либија није потписала Статут Међународног кривичног суда. Зато је морао да се укључи механизам Савета безбедности ОУН („пренос“ ситуације у Либији на МКС). Сирија је поступила еластичније, и Статут је потписала (2000. године), али га све до сада није ратификовала. Вероватно су на Западу схватили да потписивање Статута од стране Сирије представља маневар за одуговлачење, и зато су и укључили нове механизме. Сада се са још више сигурности може претпоставити да је убиство премијера Либана Р.Харирија 2005. године било учињено искључиво  да би се створио „међународни“ механизам за обрачун са Сиријом. Прво је основана „међународна“ истражна комисија, па је после тога формиран Међународни трибунал за Либан.[11]  Међутим, циљ тог Трибунала уопште нису конкретно Либанци, већ просиријске снаге у Либану, преко којих ће бити нанет удар Сирији.

Не смемо да гајимо никакве илузије – данас је главни циљ управо Сирија. Колико ће још деценија проћи пре него ми сазнамо од учесника данашњих догађаја шта се дешавало у прљавој кухињи у којој је припремано уништење те земље?

Фотографије:

А. Мезјајев и Р.Дима на заседању округлог стола Паризу, 9.12 2011.

Аутори књиге „Саркози под БХЛ“ и адвокати, који су поднели тужбу за ратне злочине у Либији,  против председника Француске Р.Дима и Ж.Вержес