У данима туге због прерано отишлог великана српске културе Предрага Драгића Кијука, тема “друге Србије” и “другосрбијанаца” чији се идентитет заснива једино на србофобији, као да се намеће сама од себе. Покојни Кијук је био ноћна мора свим модерним културним потурицама или да употребимо модернији израз, свим модерним еуроунијатима, које је звао “интелектуалном бижутеријом”. У овом тексту, желео бих подсетити на једну карактеристичну црту великог броја данашње антихришћанске, србофобске “друге Србије” – на њихову смердјаковштину.
Савремену српску политику и савремену српску уметност, која се наметљиво натура овом народу преко најамничких средстава јавног информисања, више од свега другог, данас карактерише дух смердјаковштине. Да би било јасније шта то конкретно значи, погледајмо животна начела слуге Смердјакова из романа Браћа Карамазови, великог руског православног генија Ф. М. Достојевског. У тренуцима велике опасности за отаџбину, слуга Смердјаков каже: “ја мрзим сву Русију… ја не само да не желим бити војни хусар, него напротив, желим уништење свих војника…”. На питање – “а шта када дође непријатељ, ко ће нас штитити?” – Смердјаков одговара: “Дванаесте године био је велики поход императора француског, Наполеона првог, на Русију и било би добро да су нас тада покорили сами Французи: паметна нација би покорила веома глупу и присајединила би је себи. Тада би био потпуно другачији поредак”.
Овакаво размишљање Смердјакова, долази од његовог атеизма, губитка везе са светом вером Православном. И као што Смердјаков због свог атеизма, не може да схвати смисао Руске историје, тако и смисао српске историје и српске уметности, остаје несхватљив за српске атеисте. Корени нашег духовног бића хранили су се у Православљу и ван контекста Православља немогуће је тумачити и схватити велика достигнућа како руске, тако и српске историје и уметности.
Смердјаков је представљао први књижевни лик велике руске књижевности, који је проповедао право на бесчашће и то право, тај дух, та смердјаковштина, данас царују српском официјелном политиком и културом. Велики руски геније је одлично осетио, шта се дешава са појединцима из руског народа, који отпадну од свете вере Православне и он каже без имало увијања, да је Рус без Православља – ђубре. И док овакво стање духа једног лакеја, не мора бити трагично за један народ, смердјаковско размишљање руководиоца народних, може бити погубно за тај народ. Страшну поуку, страшни час који је Господ дао руској неверујућој интелигенцији, која је Бога одбацила а себе обоготворила, мора бити поука сваком здравомислећем Србину.
Недавно је главни медијски догађај у Србији био ТВ дуел председника Републике Српске Милорада Додика и главног представника либералне Србије Чедомира Јовановића. У том ТВ дуелу, српска либерална перјаница се у потпуности уподобила са Смердјаковим и пропагирала смрад смердјаковштине, тврдећи да је Република Српска геноцидна творевина. Али на жалост, није он једини представник “интернационалистичке” либералне смердјаковштине у Србији. Данас не само свакојаки фондови, комитети, лиге, невладине организације, него и главе најзначајнијих српских културних институција, парламентарне партије, политички прваци, све до министра полиције и Председника Републике, отворено и без страха пројављују дух смердјаковштине.
Сваки покушај да се помене заштита отаџбине са оружјем у рукама (што је био услов опстанка српског народа у последњем наметнутом рату у Републици Српској и Републици Српској Крајини) српски Смердјакови тумаче као пројаву агресивности и милитаризма. Ни чињеница, да у селу мајке поменуте либералне перјанице, због усташког злочина, неколико деценија није стасао ни један војник, не значи ништа људима инфицираним духом смердјаковштине и њима су за сва зла овога света, поново криви једино Срби.
На жалост, ма колико то чудно изгледало, пројаву смердјаковштине налазимо и код појединих екуменистичких представника СПЦ, који се залажу за блиску сарадњу СПЦ са Ватиканом. То показује да сваки контакт са Ватиканом може бити погубан, али то је тема која мора да се обради посебно и од стране неког благочестивог богослова, свакако са благословом искусног духовника. Због тога ћемо овде говорити само о најупечатљивијим примерима смердјаковштине у политици и уметности савремене Србије.
Зар пројава смердјаковштине није изјава председника Србије – “Ми мењамо лице наше земље, да бисмо увелу Србију у ЕУ”. Зар није пројава смердјаковштине, бљутава прича да ће сачувати Косово и Метохију искључиво мирним средствима и да евроинтеграције немају алтернативу. Ни недавна изјава да се не може ништа урадити без пристанка великих сила, није истинита, него је то још једна пројава смердјаковског духа. Да је тако, показује упорна и успешна борба руководства Републике Српске, која опстаје упркос отвореном противљењу по многим питањима, политици великих сила. Русија и Кина свакако не воде антисрпску политику, али за смердјаковски дух, изгледа да су само западне силе уједно и велике силе.
Зар није пројава смердјаковштине, изјава министра полиције, да би “Америка могла својом политиком отерати Србију на другу страну”. За њега је Русија “друга страна”, али на срећу, за српски народ је Америка “друга страна” и за разлику од свог политичког руководства, српски народ није инфициран духом смердјаковштине.
Зар није пројава смердјаковштине, заглушујуће ћутање и српске власти и српске опозиције, према нескривеном покушају западних монструма, да брутално уморе Војислава Шешеља? Вапијућа до Неба, неправда западних монструма која се спроводи према Војиславу Шешељу, више забрињава руске званичнике, од представника како српске власти, тако и српске опозиције (наравно, са изузетком партијских другова Војислава Шешеља и Двери Српских, које су однедавно постале и политички покрет). Ако се то могло очекивати од западних најамника, који су на власт дошли на крилима НАТО авиона, застрашујућа је ћутња бивших партијских другова Војислава Шешеља. Искусније око, православног стања духа, брзо је могло прочитати бившег ген-сека СРС, који је поручивао Младићу да би се он радије убио, него дозволио да буде ухапшен. Али кум и десна рука лидера радикала, дуго времена је и православним очима изгледао као представник домаћинске Србије а не “друге Србије”. Овде се заборављало на још једну поуку великог Достојевског, да вас људи могу лагати и глумити у свему, осим у осмеху, осмех не може да се одглуми. И заиста, цинични осмех Шешељевог кума, требао је много раније да отвори очи свима који су му веровали. На жалост, изгледа да је и сам војвода више читао Толстоја, него Достојевског.
У српској култури, званични органи многих културних институција у Србији, тешко су инфицирани смердјаковским духом. У Удружењу књижевника Србије, то није појава од јуче. Поодавно је покојни Кијук добио убедљиво највећи број гласова српских писаца за место председника Удружења књижевника Србије, али руководство смердјаковског духа није имало смелости да се супротстави властодржцима. Име Вук је већ укорењено као синоним за српску издају, (од Бранковића до Драшковића, имамо читаву плејаду Вукова-квислинга), а дух смердјаковштине је постао неопходан услов за напредак у “каријери” сваког модерног књижевника, ако је претендовао на неку функцију.
Најбриткија пројава смердјаковског духа у књижевности, поред већ поменутог Вука, свакако је и доскорашњи директор Народне библиотеке Србије. Дугогодишњи управник једне од најзначајнијих српских институција културе, директор Народне билиотеке Србије, вероватно би својим богоборачким и антисрпским “подвизима” задивио и самог Смердјакова. Тешко је побројати све његове пројаве патолошке мржње према свему што носи предзнак српски или православни, а смењен је тек када се солидарисао са терористичким писанијем његовог црногорског брата по перу, духовног терористе Николаидиса.
У српским позориштима, ситуација је исто тако трагична, српске мајке се приказују као проститутке, а на појединим представама се до бесомучности изговарају називи полних органа.
Надамо се да ће, у неким срећнијим временима која долазе, српски филм из прве деценије XXIвека променити назив и да ће се звати – антисрпски филм. (часни изузеци попут Емира Кустурице, су само изузеци који потврђују правило). Због изузетних заслуга за ширење идеја Смердјакова, добро би било да инострани ментори уведу Орден Смердјакова за изузетне заслуге у филмској уметности. Предлажем режисера “Параде” за првог добитника ордена Смердјакова првог реда.
А за изузетне заслуге у развоју Смердјаков-маркетинга, требало би одликовати Министарство Просвете Србије, које је наложило свим директорима школа у Србији да организују пројекцију великог достигнућа смердјаковске духовности, филма “Парада”.
Шалу на страну, ствари су више него озбиљне. Крајње је време да овај народ каже доста, духу смердјаковштине појединих његових, политичко-културних посленика. Ко је овластио српске Смердјакове да пропагирају содомију по српским школама? Да ли је неко питао родитеље, да ли би дозволили да им деца гледају ту пропаганду изопачености? Ко ће да одговара због силовања малолетника од стране свог школског друга хомосексуалца, у основној школи у Пожаревцу? Ко ће да изађе пред очи родитељима тога детета? Ко ће исцелити трауме, које ће то дете носити до краја свога живота. За злочин према њиховом сину, директну кривицу пред Господом сносиће сви они који су пљунули на хришћански православни морал овог народа и пропагирали содомски дух у Србији. Да ли ти несрећни пропагатори “Параде” схватају, да и њихова деца сутра могу бити жртве такве сулуде пропаганде? Али, на жалост, смердјаковски дух не схвата да изопаченост порађа изопаченост, никако благочестивост, њима не вреди причати, они се морају уклонити са места са којих одлучују о судбини овог народа.
Овај народ је духовно породио Свети Сава и данашњи представници “друге Србије” нису ништа друго него пета колона српске историје. Они који са толико острашћености пљују по свему што је свето српском православном човеку, требало би коначно да потраже другу отаџбину. Дивљаштво некултурних незналица представља се као велика уметност, дивљаци без знања и морала, са неке умишљене висине, расуђују о српској историји, потпуно занемарујући православну суштину нашег народа. Они занемарују да је овај народ одгојен на православним вредностима, занемарују да је духовни отац Срба Свети Сава а не Римски папа. Српски православни дух је створио величанственог Милешевског Белог анђела а “милосрдни анђео” (само сатански дух, могао је тако назвати акцију бомбардовања једне земље) је пород духа оних “културних” народа, којима се смердјаковски дух диви.
Прерано отишли великан српске културе, Предраг Драгић Кијук, озарује нас оптимизмом и у овим тешким тренуцима српске историје и српске уметности. Он нам поручује да није наш народ толико заражен смердјаковским духом, тај дух је захватио само његову однарођену квази елиту:
“Иако бројна интелектуална бижутерија, а међу њима и професори факултета и други бузуранти, по налогу европског и америчког протектора, заговарају тезу о одумирању српског народа – нема наде да се ова политичка утопија оствари.Срби су одупирањем прво приватној држави Слободана Милошевића, а онда, приватној идеологији евроамеричког хуманисте с бичем – показали на крају 2О.века да су „живљи“ неголи икада раније у својој историји”.
Ове речи недавно усопшег несаломивог српског интелектуалног великана, Предрага Драгића Кијука, у ова времена суморног суноврата српске политике и културе, буде наду да, по речима српског песника, “није све пропало, кад пропало све је”.
Да би Србија опстала као држава у овим тешким временима, мора се заштитити српска породица, светосавски дух мора истиснути смрдљиви дух смердјаковштине у српским институцијама културе и просвете. Молитвама Светог Саве, нека тако буде! Амин.
За Фонд Стратешке Културе
