Србија је на софистициран начин окупирана од стране оних који нису успели да је покоре оружјем 1999. године. Они су после агресије на њу извршили два (по њих успешна) велика мирнодопска удара, који су резултирали садашњим окупационим стањем. Ради се о организовању „наранџасте“ револуције 2000. године и опсежне „гладио“ операције 2008. године. Последице тога битно дефинишу друштвено-политички амбијент у коме живимо, односно параметре реал-политичког понашања. Но, кренимо редом, са завршним освртом на значај који речено има у вези са актуелним изборима у Србији.
ИДЕОЛОШКИ СИСТЕМ
САД и неки европски савезници те силе, крајем 80-их година почели су да стварају и развијају свој идеолошки апарат у Србији. Начелно, такав „апарат“ подразумева разне механизме помоћу којих се постиже да идеје до којих је стало владајућим структурама (глобалним или националним), постану или остану доминанте у друштву. Идеолошки конгломерат о коме говоримо врло је обухватан, зависно да ли се ради о елементима који функционишу унутар сопствене државе или о онима у иностранству. Ту су разлике значајне полазећи од тога да ли су у питању суверене или постмодерно окупиране државе.
Идеолошки апарат не чине само образовни систем и медији, већ и многе друге институције. Примера ради, преко министарства културе или одговарајућих агенција, Влада може у жељеном правцу да усмери рад многих невладиних, било профитних или непрофитних, организација код куће и у иностранству. Ко даје новац за снимање филмова, организовање разних манифестација или штампање књига, итекако се пита шта ће се снимати и штампати, какве ће изложбе бити организоване, и који гости ће бити позивани из иностранства, колико год да се прича о независности уметника, издавача, медија!
У модерни државни систем распростирања пожељних идеја, укључен је и читав низ невладиних организације (НВО). Оне су од посебног значаја када је у питању спољни круг државног идеолошког апарата (који свака моћна држава у некој мери има). Колико су НВО корисне на домаћем терену, још важније су када се ради о ширењу погодних вредности у иностранству, као и о борби за националне интересе у туђем дворишту! Ту дају највећи ефекат када су повезане и са читавим низом медија под контролом силе за коју раде, односно када она има своје људе у релевантним партијама (или чак и неке од странака контролише у целини), те када је у функцију својих интереса ставила разне људе од угледа (аналитичаре, уметнике и друге „лидере јавног мнења“).
НАРАНЏАСТО ФАРБАЊЕ СРБИЈЕ
Вашингтон је већ почетком 90-их година у Србији располагао делотворном мрежом медија, формално-неформалних НВО и свега другога, која је, под изговором да се боре за демократију, права мањина и слично, заступала америчке националне интересе. Док се нису стекли услови за организовање преврата, та америчка „пета колона“ саботирала је српске одбрамбене напоре, да би почетком новог миленијума кренула у акцију фарбања Београда у наранџасто.
ЦИА и друге америчке службе, организовале су у ширим размерама и богато финансирале тадашњу српску опозицију ради реализације тог циља. Посредно су у игру увучени и они актери који нису радили за САД, нити су били идеолошки блиски њиховом мондијалистичком концепту, али су желели рушење Милошевићевог режима. Тако створен опозициони блок, подржан од стране евроатлантске идеолошке мреже у Србији и њеном окружењу, успео је да преузме власт 5. октобра 2000. После тога отпочела је ерозија државног идеолошког апарата Србије. Док је Слободан Милошевић био на власти он је отворено био у функцији режима, али и српских интереса онако како их је власт схватала (што је објективно било далеко од идеалног, довољно је само сетити се издаје Српске Крајине, али спрам овога што сада имамо, представљало је готово идилично патриотско стање). Сада је идеолошки апарат клијентске државе Србије такође нескривено упрегнут у рало власти, али ради и против српских интереса а у корист наших непријатеља.
ЦИА „ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА“
Милошевић је срушен да би Србија, наводно, била демократизована те да би кренула путем реформи које су требале да унапреде њен економски систем. Међутим, то је била само пропагандна теорија, у коју је веровао велики део српског народа али и поједини политички чиниоци (који су мислили да ће, са позиција власти, успети да консолидује државу и на демократским основама поведе је путем националне еманципације од евроатлантистичких центара моћи). Но, права истина била је то да је НАТО настојао да мирнодопским средствима успостави контролу над државом коју није успео да освоји силом, у чему му је асистенцију свесно пружао низ српских политичких фактора, на челу са сада владајућим ДС-ом и тзв. експертским Г-17 (који се сада маскирао у УРС).
Да се вратимо српском идеолошком апарату. После промене власти крајем 2000 године, уместо да буде дефинисан на новим основама, и демократизован утолико што би био умањен простор за његову партијску (зло)употребу те у већој мери био подређен државним и националним интересима, намерно је брзо доведен у стање дезоријентисаности па и делимичног распадања. Нова власт била је хетерогена – у њој су седели они који су били анационални, антинационални, и они, више или мање, национално опредељени – па је и идеолошки апарат државе убрзо постао конфузан. Поцепан по партијским критеријумима, стављан је у функцију борбе око власти, партнера у власти! Уз то је и додатно био пољуљан од дела „наших“ НВО делатника, медија и политичара, у циљу продубљивања окупације Србије, агресивним наметањем става да је патриотизам превазиђен.
НВО „СВЕТЕ КРАВЕ“
Упоредо са одвијањем процеса паралисања па и разарања идеолошког апарата под контролом српске Владе, „наше“ НВО организације и медији, који су део америчког глобалног идеолошког апарата, тачно су знали шта им је чинити. Не само што су сви они имали задату „визију“ како да ефикасно пропагандно делују, већ и на који начин да обезбеде свој будући статус. Позивајући се на „првоборачки“ стаж у вези са рушењем Милошевићевог режима – уз то, усиљено намећући лажну слику да су били борци за демократију а не туђе геополитичке интересе – изборили су се за статус српских „светих крава“. Агресивно су наметали представу о себи као о стожеру демократије и заштите људских права, па и став да је мерило наше тзв. европеизације то да они могу да раде шта год хоће.
Док је „наш“ евроатлантски апарат индоктринације, потпомогнут од безрезервно проамерички настројених политичких чиниоца (којих, асиметрично, има у разним партијама), тако деловао, и они политички фактори који нису равнодушни према судбини нашег народа, кокетирали су са мондијалистичким центрима моћи, односно настојали да им се много не замере. Чак је и Влада у којој је ДСС имао преовлађујући утицај, дуго остављала непропорционално велики простор за деловање путем државних медија, разним Хелсиншким одборима, ЈУКОМ-има, Грађанскиим иницијативама, односно допустила је расподелу националних и осталих телевизијских фреквенција, умногоме, у складу са вољом западних душебрижника.
СРПСКИ „ГЛАДИО“ 2008
У таквим околностима, локални евроатлантски идеолошки конзорцијум бивао је све способнији да, и без директног ангажовања америчких специјалних служби и иностраних пропагандних структура, игра значајну улогу у нашим партијским надметањима. Споменути апарат – од Б 92, преко писаних медија до невладиног сектора – постепено је добио велики капацитет да сатанизује оне политичке снаге које не поступају онако како њему или његовим менторима одговара. Када би својим, тек повремено, енергичнијим деловањем, национално опредељени делови власти (до средине 2008. године) нешто и успевали да постигну, ипак би допуштали да изнад њихових глава виси Дамоклов мач, који непрекидно претио да се откине и уништи, све заједно са његовим творцима, дело које је мукотрпним залагањем створено.
То се и десило после проглашења „независности“ Косова, чему се ДСС активно одупирао. Тада је отпочела операција налик оним вођеним у Италији у епохи Хладног рата („Гладио“). Радило се о опсежном захвату како би се током изборног процеса и после њега, обесмислила већинска воља народа. У том се и успело. Иако је гро Срба била револтирана стварањем и признањем косовске квазидржаве од стране НАТО ментора ДС-а и других чланица „Коалиције за европску Србију“, многи незадовољни грађани наведени су застрашивањем да се ради о избору између мира и рата (просперитета и изолације) да не изађу на изборе, или чак да дају свој глас онима које презиру. Коалиција ЗЕС није победила али су националне странке прошле знатно лошије него што се до самих избора очекивало, те су тако створени предуслови да англосаксонске дипломате одраде свој део посла. Исход знамо: формирана је Влада ДС-УРС-СПС. Аморфни врх социјалиста „легао је на руду“ и ради власти ушао у неприродну коалицију са онима који му у кључним националним питањима нису блиски.
НАТО–„СРПСКИ“ МУТАНТ
После тога још даље је отишао процес ерозије српског државно-идеолошког апарата, односно додатно је метастазирао евроатлантски механизам индоктринације. Штавише, на име надокнаде за учешће у предизборној кампањи на страни ДС-а и УРС-а (тада Г-17 плус), најекстремнији део евроатлантског идеолошког апарата – онај који је до крајности покретан аутошовинистичким мотивима неоусташког типа – добио је представнике у српској власти, и то у ресорима који су од кључног значаја за остваривање утицаја на нацију. Да се само сетимо Бранислава Димитријевића, који је са места помоћника министра културе, радио на рушењу српских идентитетских темеља. Или Марка Караџића, који се донедавно налазио на позицији државног секретара за људска и мањинска права, са које је максимално доприносио хомосексуализацији нашег друштва и другим видовима његовог девијантног урушавања.
Да ствар буде још гора, док су разне структуре српске државе прожимане евроатлантским кадровима и духом, антисрпске невладине организације и медији очувале су аутономију и чак добиле замах да упоредо и самостално раде на реализацији својих задатака. На основу личних веза са владајућим структурама, потребе власти да се додвори глобалним моћницима али и њиховог директног лобирања за своје овдашње штићенике, вештине у писању пројеката од стране активиста овдашњих мондијалистичких НВО, и још понечега – оне од 2008. године долазе до знатних средстава из буџетских извора.
Тако, уз велики медијски утицај и фондове из иностранства, србождерски кругови користе и средства која се од нас прикупљају на име пореза, за активности против виталних интереса наше земље и нашег народа! Врло ограничени српски ресурси сада се користе за деловање, и то у сред саме Србије, у корист интереса народа из окружења са којима смо у сукобу (Арбанаси, Хрвати, тзв. „Бошњаци“), за удаљавање Србије од својих природних савезника, а најпре Русије, и, коначно, да би се водила пропаганда за увлачење наше земље у НАТО!
БРАЋА БЛИЗАНЦИ: ДС И АНТИ-СРБИЈА
Време је да се позабавимо актуелним изборима, односно да видимо шта је смисао досадашње „приче“. Не треба ни рећи, евроатлантско братство у Србији, које можемо да назовемо Анти-Србијом (често погрешно именованом као „Друга Србија“) на овим изборима (колико и на прошлим), свим средствима подржава ДС и ЛДП. Наизглед, његов миљеник је партија Чедомира Јовановића, но тако је само на површини. Антисрпски непартијски кругови у Србији добро су свесни да је ЛДП сувише слаб, па је – без обзира на све симпатије према њему, и несебичну помоћ коју му пружају – приоритет њиховог асистирања стављен је на то да ДС задржи доминантну улогу у власти, односно да Борис Тадић и даље остане председник Србије.
Ради остварења тих циљева припадници Анти-Србије делују некада директно, некада индиректно, чак и тако што се позерски свађају са ДС-ом, како би у очима нупућених бирачаиспало да је та партија ипак колико-толико патриотски настројена. Другу страну те медаље представља рад тзв. „националних“ лобиста ДС-а (нпр. НСПМ-а, на челу са Вукадиновићем и Антонићем), који такође имају сорошевске корене али су по задатку у једном тренутку дислоцирани у патриотске воде, са чијих маргина тврде да су Тадић и Јеремић „привржени“ српским интересима. Међутим, они су на линији евроатлантизма и српског национал-мазохизма колико и Д. Шутановац, С. Бисерко или Н. Кандић, па не смемо да им поверујмо!
ГЛАС РАЗУМА
Што се тиче опозиције (а ЛДП то није, већ је прикривени фактор власти), она је такође озбиљно начета деловањем евроатлантског идеолошког апарата у Србији и ван ње. Код нас је створен такав друштвено-политички амбијент да су и, више-мање, националне странке, и то све од прве до последње, само сенка онога што би требало да буду. И то на разне начине. Било зато што су битно одступиле од позиција на којима би морале да буду све истински српска странка, или тако што, на другом полу, идеолошки ирационално наступају пласирајући потпуно нереалне идеје, које револтирају велики део бирача и тако их гурају у пасивност или чак наводе да подрже режим. Било тако што на разним нивоима колаборирају са режимом или стога што су суштински оптерећене клановско-кумовским симптомима и разним злоупотребама које обесмишљавају сваку, па и национално правоверну, програмску опредељеност. Ипак, то нам је што нам је. Те националне странке, какве год да су, боље су од оних које сада воде Србију.
Наша држава и друштво доведени су у толико лош положај да морамо рационално да резонујемо по принципу: „Боље ишта него ништа“. Ако будемо тежили идеалним решењима, и сада када је јасно да до њих не можемо да дођемо, омогућићемо даље бујање онога што је најгоре. Ево шта то значи: ако ДС и ЛДП успеју да постигну добар резултат, односно СНС, ДСС и СРС – због резигнираности бирача којима се обраћају – добију мање гласова него што се очекује, имаћемо не само континуитет садашње власти, већ и отворен улазак партије Чедомира Јовановића у њене редове. Последице тога биће да ће НВО-медијска Анти-Србија имати још већи простор за деловање, односно да ће бити настављен њен, већ и сада опасни и опсежни, продор у српске државне институције.
ДУГИ ПУТ ДО СЛОБОДЕ
Да се то не би десило треба масовно да изађемо на изборе 6. маја и на свим нивоима подржимо странке које нису део садашњег режима, односно, по слободном избору у првом кругу, а на основу политичког прагматизма у другом, њихове председнике кандидате који излазе на црту Тадићу. Тако сужавамо простор за формирање Владе чију би окосницу чинили ДС и ЛДП, односно повећавамо шансе да буде образована Влада од дела садашњих опозиционих странака самостално, односно ако то математички не буде могуће, са СПС-ом. У околностима када буде јасно да ДС не може да буде носилац Владе, та партија, ма шта сада тврдила, уђи ће у власт са СНС-ом и ДСС-ом.
Далеко је од тога да би тако добили неку Бог зна колико национално посвећену Владу, односно да би српски национални брод радикално кренуо новим геополитичким курсом, али бар би са чела државе био елиминисан амалгам ДС-а и Анти-Србије, односно био би сужен простор за деловање последње. Јер, Запад има све мање новца за финансирање „пете колоне“ у Србији, а у новонасталим околностима, она би свакако теже долазила до новца из државних фондова, односно било би јој поклањано мање медијске пажње. Анти-Србија се до 2008. године трудила да не излази директно на политички мегдан, те да посредно подржава ДС и ЛДП. Пошто је НАТО почео завршне радове на плану сецесије Косова и Метохије, добила је задатак да навуче жуте и ЛДП-овске дресове. Отуда, и да не желе да јој сасеку крила како се не би замерили Вашингтону и Бриселу, потенцијални носиоци нове Владе то ће морати да учине. Ради се о неизбежним консеквенцама њихове борбе за власт и њено очување. Јасно им је да би им се свако попуштање Анти-Србији, која је сада у нераскидивој симбиози са ДС-ом, брзо и болно обило о главу.
Дуг је пут ослобађања Србије. Наша садашња политичка елита то није у стању да уради, односно нема храбрости да преузме ризик који такво настојање са собом носи. Зато је сада важно правити бар мале кораке напред, уз наду да ће процес измене глобалних односа у наредним годинама бити убрзан, те да ће сазревање нове патриотске политичке елите бити олакшано. Већ мала пауза у вези са форсираним притиском коме је сада српско друштво изложено у циљу његовог идентитетског препарирања и увлачења у евроатлантски круг, представља нешто! А ампутација Анти-Србије из српских државних структура те њено бар делимично удаљавање од националних финансијско-медијских ресурса, што је скопчано са падом ДС-а са власти –несумњиво је реални помак ка бољој Србији.
ЗНАЦИ ПРОПАСТИ И ПТИЦА „ФЕНИКС“
ДС је органски повезан са Анти-Србијом. Рушећи ту партију са места крај државног кормила, одбацујемо и разне „хелсиншке одборе“ и отворено НАТО-љубачке „грађанске иницијативе“. Стога, ако већ не можемо да изаберемо власт која нам је стварно по вољи, бар, дајући свој глас неком од опозиционих опонената садашњег режима, нанесимо ударац по антисрпском змијско-политичком леглу. Патриотизам није причање празних прича и бусање у прса већ реалан рад у корист државе и нације. Лепе жеље су приватна ствар, а гласање мора да буде рационални допринос макар покушају побољшања наше државно-националне збиље.
Божидар Кнежевић – славни српски историчар и филозоф из 19. века – својевремено је написао: „Најочитији знак да је једно друштво покварено и да пропада, јесте тај да све племенито постаје смешно – правда и љубав, патриотизам и хуманизам, верност и чистота, милосрђе и искреност“. У светлу тих његових речи када погледамо дух нашег доба, нема сумње да је садашње српско друштво покварено те да пропада. Но, пропадање не значи нужно и пропаст.
Наш народ је већ доказао да је као „птица Феникс“. Делује да је сагорео а онда се поново роди! Имамо ми за то још снаге, а да би тако и било, недопустимо апатији и цинизму да нас онемогуће да радимо оно што можемо док не дође време да, рачунајући на успех, учинимо оно што желимо. Зато изађимо на изборе 6. маја и определимо се за било кога од опонената режима за које реално (а не по принципу „Шта је баби мило то јој се и снило“) сматрамо да могу да пређу цензус. Ако то не учинимо јер мислимо да „немамо за кога да гласамо“ или непромишљено бацимо свој глас, и сами се злокобно смејемо над шансом да кад-тад осване сунце слободе, односно да већ ове године помакнемо Србију бар који метар од злокобне провалије над којом сада стоји!
