Чим је Томислав Николић изабран за председника Србије, НАТО снаге су отпочеле нову офанзиву против Срба на северу наше покрајине. О чему се ту ради?
КОСОВСКА РЕТРОСПЕКТИВА
Косово и Метохија су окупирани од стране НАТО-а 1999. године. Да би престало бескрупулозно разарање српских градова и села, и убијање цивила од стране ваздухопловства САД и следбеника те силе, неспособних да поразе српску војску – Србија је прихватила да наша јужна покрајина, уз формалну потврду територијалног интегритета српске државе, дође под протекторат УН (Резолуција 1244). Мандат да њега врши, фактички је добио Атлантски пакт. Он је такав компромис прихватио како би пост фестум „опрао“ своју агресију на суверену земљу каква је Србија, мотивисану искључиво жељом да из геополитичких разлога освоји део њене територије.
У наредним годинама евроатлантски центри моћи радили су на томе да у Београду добију режим који би био спреман да асистира њиховој политици претварања територије Србије под њиховом привременом управом у косовску квазидржаву која би дуготрајно била НАТО црна рупа (намењена неконтролисаном обављању разних прљавих послова). У почетку се у том погледу ствари нису потпуно развијале како су атлантски планери желели, али су ипак српски политичари, и то сви који су били на власти после 5. октобра 2000. године, колаборирали на другим пољима. Купујући наклоност ЕУ и улудо се надајући да ће издејствовати промену антисрпске косовске политике Вашингтона, разарали су српску војску, препуштали западњацима контролу над стратешким економским секторима, правили културно-идентитетске компромисе. Тако је Србија довољно ослабљена да је евроатлантска дружина могла да започне другу (мирнодопску) етапу косовске агресије и пре него што је устоличен режим који би њу аминовао.
ПЛАНИРАНА „НЕЗАВИСНОСТ“
Косово је тако 2008. године добило налог својих НАТО протектора да прогласи „независност“, а потом је уследио како низ њених признања, тако и синхронизовани унутрашњополитички марш евроатлантске „пете колоне“ у Србији. Медијском тортуром грађана, застрашивањем бирача и на друге недемократске начине, средином 2008. године, на изборима је – пошто су коначно код свих добронамерних а елементарно патриотски настројених политичких фактора нестале илузије о Западу – замењена Влада спремна да истински брани КиМ, оном вољном да води политику „одбране“ Косова по рецепту Вашингтона.
Добили смо свеобухватни Тадићев режим који је од 2008. до 2012. године сукцесивно, како би амортизовао српску јавност и покушао да избегне велеиздајничку пресуду „суда историје“, наводио Србију да диже руке од Косова и Метохије. И то не само да је „низ воду“ пуштао – што је такође срамно – Србе који живе у окружењу већинских Абранаса (јужно од Ибра), већ је допустио и да лопта буде пребачена на етнички српски север Косова. Од стране ЕУ диригована политика „нормализације“ односа са Приштином прихваћена од „жутог“ Београда, довела је до тога да се више скоро и не прича да је КиМ у целини део Србије, већ се бије (или само симулира) битка да под шиптарску власт не падне и север покрајине где Срби чине преко 90% становништва.
НОВЕ ОКУПАЦИОНЕ ИГРЕ
Велики корак у том смеру учинили су Приштина и НАТО у лето прошле године, када су кренули у акцију преузимања административних пунктова на северу Косова, те пресецања алтернативних путева којима је оно повезано са централном Србијом. Циљ је био и остао да тамошњи Срби буду одсечени од Србије те тако постепено доведени у неодржив економски положај. Ишло се на то да из егзистенцијалних побуда прво прихвате косовску царину и тзв. пограничну администрацију, а потом, када једном направе преседан, мало по мало, пристану и на друге институције приштинске квазидржаве.
Официјелни Београд се, наводно, томе одупирао али јасно је да је то радио само позерски, док је заправо учествовао у реализацији плана окупације српске слободне територије на КиМ-у. Уосталом, чак и да није било тако, препуштањем позиција на југу и допуштањем Приштини да размахне крила (тако што је почео да је третира као средиште „државе“), призвао је невоље на север Косова. Но, нема сумње да су ствари горе од тога, тј. да је „жути“ режим саучествовао и у последњој фази договорене косовске агресије која може да доведе и до масовног егзодуса преосталих косовско-метохијских Срба. Ипак, жесток отпор нашег народа на северу Косова, онемогућио је да се завршни чин издаје одигра пре избора 2012. године, а на њима је лидер ДС-а доживео дебакл.
СМЕНА НА ЧЕЛУ ДРЖАВЕ
Србија је добила новог председника, а без обзира на све проевропске изјаве Томислава Николића, њему Брисел и Вашингтон очито много не верују. Тако је било и пре његових изјава о Сребреници, Абхазији, Косову – којима је нагласио, ма колико и даље говорио о ЕУ путу Србије, своју приврженост државотворним принципима – а камоли после њих. Зато је НАТО солдатеска, одмах пошто се слегла изборна прашина, интензивирала своје демонстрирање моћи на северу Косова, односно нападно појачала насртаје на тамошње српско становништво.
То је била болна – али како ћемо видети ипак пропагандна – порука Николићу: „Ми од своје косовске политике не одустајемо. Чак и да Србија због Косова одустане од пута у ЕУ, ми нећемо од окупације и последњег километра КиМ, са циљем заокруживања косовске квазидржаве“. У таквим околностима нови председник Србије отишао је у Брисел. Ту је – паралелно са указивањем на српско званично виђење косовског проблема – исказао своју приврженост европском курсу Србије, док је њему речено да се од нас очекује кооперативност у вези са Косовом, те не само прихватање досадашњих резултата преговора са Приштином већ и наставак кретања истим путем који нас удаљава од сопственог територијалног интегритета. И шта сада?
НЕОДРЖИВИ НАТО ТЕРОР
Да би ЕУ показала да се не шали, те да је, наводно, по било коју цену, спремна да по косовском питању иде до краја, НАТО је поново, после краће паузе остављене за размишљање наших политичара, продужио акцију терора усмерену против Срба на северу Косова. Што се њих тиче, на рационалан начин, и они не попуштају, већ настављају да бране своје позиције по принципу – „НАТО корак напред, ми два изокола, али смо поново своји на своме“. Та тактика је добра јер спречава окупатора, који ипак није спреман на масовно проливање крви и ангажовање великих снага, да оствари своје намере. Рељеф севера наше јужне покрајине такав је да ако САД, Немачка и њихове савезничке државе не доведу више војника и полицајаца него што тамо има становника, не могу да их изолују и покоре. А Вашингтон, Брисел и Берлин, имају друге приоритете да би трошили значајније ресурсе на КиМ-у.
Зато им и даље треба асистенција Београда. Срби на северу Косова, шта год неко малициозно тврдио, могу да буду покорени само ако Србија активно буде радила у прилог тога, тако што би са своје стране блокирала алтернативне путеве, драстично ограничила финансирање становништва и локалне управе на северу наше јужне покрајине и вршила друге видове притиска (укључујући и хапшења народних првака, под разним измишљеним разлозима, када пређу административну линију) на лидере тамошњих Срба. Чак и ако Тадић формира Владу, он се неће усудити да тако ради ако се Николић са тиме не сложи.
ПРЕДСЕДНИК НА ПОТЕЗУ
Ту лежи одговор на питање откуда сада толика агресивност НАТО-а на северу Косова која се одвија упоредо са преговарањем са Николићем. Он је кратак и јасан: Покушавају да га сломе! Време је да одговоримо и на друго питање: „Шта је председнику Србије сада чинити“?
Разумем његову потребу да се функционерима Уније представи као конструктивни политичар, са којим може да се ради, односно чијој странци (тачније партији коју је до избора на место шефа државе предводио, а која носи радикалско „бреме“) има смисла пружити руку ако успе да формира Владу (или помоћи да је баш она образује). То је уреду, па и за нацију је корисно, док год се не заборави шта је суштина ствари, а шта средство које постоји тек ради њих. Добро је да СНС и Николић нађу заједнички језик са Бриселом али само ако се он користи да Србији (укључујући и Србе на КиМ) буде боље.
Србији треба ЕУ, али, не заборавимо – и Унији треба Србија. Шта год причали у смислу да им нисмо нарочито важни, лажу – и те како јесмо. Бриселу не требају проблеми у дворишту које сматра својим, а уз то, у Србију су чланице Уније уложиле сувише много новца да би то за њих било ирелевантно чак и у временима која нису кризна. Поготово када су на изразит начин баш таква. Отуда, смешна је и помисао да би ЕУ земље допустиле да се неким стварним економским притисцима погорша пословни амбијент фирми које су купиле у Србији или пак оних које су код нас дошле и развиле своје пословне активности.
ЕУ РАЧУНИ
Какве све то има везе са Косовом? Директне. Ма колико да се Николић евентуално постави према Косову на начин који револтира Брисел или да нова Влада Србије не прихвати да асистира косовској политици НАТО-а – нећемо се наћи ни под каквим формалним или неформалним санкцијама. Штавише, онај појас за спасавање који ће ЕУ бацити нашој привреди и ако би били самодеструктивни по питању Косова, даће јој га и да се по том питању поставимо патриотски. Не намеравају Европљани да спашавају нас већ своје инвестиције, и неће нам дати ни евро више, нити мање, од минимума потребног за то, шта год радили у вези са КиМ, и ма ко водио Србију. Такође, неће ићи ни на велику ескалацију кризе на Косову. Све ће остати у домену притисака и покушаја застрашивања Срба.
Стога, Николић – који за разлику од Тадића није доведен на власт већ је победио и противно вољи медијског, НВО и политичког евроатлантског блока у Србији – нема шта да изгуби одлучним ставом по питању одбране преосталих српских позиција на Косову, нити да добије колаборирањем са онима који их нападају. Николићу и у земљи, и ван ње, следећих пет година нико ништа не може. А када се ради о Влади, ако сада СНС не буде у њој, биће касније, а и да кабинет не чека вађење кестења из ватре (а чека га и питање је да ли има смисла трчати да се обавља такав посао), прилика да се управља земљом не сме да се плаћа интересима нације.
НЕСАЛОМЉИВОСТ ОДЛУЧНГ ОТПОРА
Како је ових дана рекао један од лидера Срба на северу Косова: „Једино што нам преостаје је одлучна и мирна борба“. НАТО и ЕУ, Србима који тако поступају, било на северу Косова али и у Београду – да то поновим – ма колико шкрипели зубима, наговештавали трајно затварање капија Уније за Србију или орали путеве гусеницама тенкова, евроатлантисти уистину ништа не могу. А на крају ће морати невољно да прихвати чињеницу да Срби са севера Косова не желе интеграцију у тзв. косовско друштво, односно да за разлику од својих сународника на југу, томе могу да се супротставе. Разуме се, тако је само док год Београд стоји иза њих, или бар не ради против њих. У складу са тим, прворазредни посао Николића је да „лебди“ изнад Владе (ма ко њу формирао) и доприноси надзору јавности над оним што ради, како не би саботирала борбу за останак Срба на Косову.
Председник је дужан да хладнокрвно повлачи државотворне потезе и не подлеже било чијим притисцима те буде гарант да ће Београд омогућити несметано снабдевање и (пословни – приватни) живот Срба на северу Косова, тако што ће олакшати функционисање алтернативних путева и на други начин допринети несметаном одвијању разноврсних веза између њих и остатка Србије. Онда ће се они сами одбранити, а дог год Николић то не аминује, ни Влада чији би премијер био Тадић неће се усудити да настави са оним што је пред изборе радио садашњи кабинет (по налогу врха ДС-а). Доста штете је већ учињено када се ради о тзв. југу КиМ-а и регионалном статусу Косова, али бар можемо да зауставимо кретање приштинског клатна ка северу.
Суочен са чврстим ставом Николића по том питању, НАТО ће моћи мало тога лошег да учини. Тим пре то важи ако Београд буде медијски и дипломатски снажније реаговао на сваки насртај на Србе на КиМ-у, чему председник својим ауторитетом, без обзира на ограничене ингеренције, такође може да допринесе. Тако нећемо добити косовски рат али бар ћемо спречити пораз и на северу Косова. Што се политике ЕУ интеграција тиче, којој је и нови председник Србије исказао приврженост, ако она више не буде плаћања косовским жртвама – онда не представља проблем. Можемо се (не)слагати око пута евроинтеграција али је важно да њима не подређујемо Србију или ма који њен део.
ДЕЛАТНИ ПАТРИОТИЗАМ
За крај, хтео бих да подсетим све српске политичаре, да је за њих Косово истинско судилиште. Ту се пишу странице историје, односно одређује како ће их видети будуће генерације. Земаљска моћ је краткотрајна док је суд историје вечан. Тадић ће, због онога што је урадио, несумњиво, бити упамћен као невера. И ту му неће бити од помоћи ни разни маркетиншки магови. Николић тек почиње да ствара свој председнички меморијал. Ако се и даље буде залагао за улазак у ЕУ али као приоритет енергично-промишљено бранио српске националне интересе – без обзира што ће део патриотске јавности (можда и ирационално) револтирати његова еврореторика, тзв. политичка коректност и наглашена одмереност – биће запамћен као достојни изданак наше државотворне Шумадије. Уосталом, боље је говорити ненападно а деловати национално посвећено, него да све остане на патриотском бусању у прса. Важна су дела а не јаке речи, а сада је најбитније – и то је недопустиво да изостане – систематски, бескомпромисно стати иза Срба на северу Косова (без обзира какве то привремено може да има последице по српско кретање тзв. европским путем и имиџ председника на Западу).
