Од Глајвица преко Дамаска до Средње Азије?

Још почетком априла 1939. Хитлер је донео одлуку да крајем лета исте године Немачка нападне Пољску. Међутим, са намером да убеди светску па и немачку јавност да Берлин није желео рат, односно да је он изнуђен од стране Пољака и њихових савезника – нацистички режим је наставо да прича о миру и истиче спремност на преговоре, док је заправо припремао агресију и тражио изговор за њу. Ради тога је групи нацистичких јуришника поверено да, онда када за то добију налог, преобучени у пољске униформе, нападну једну малу, пограничну немачку радио-станицу (Глајвиц). После незнатног померања датума те подметачине – „зачињене“ са неколико лешева убијених логораша преобучених у пољске униформе, што је требало да буде доказ „пољске агресије“ на Немачку – 31. августа реализована је поменута акција. Сутра дан уследио је, већ припремљени, немачки одговор: разорни напад на Пољску.

НАЦИСТИЧКА РЕПРИЗА

Исти модел увода у агресије примењују и САД, велика сила чија је спољна и ратна политика умногоме инспирисана немачким искуством нацистичке епохе. Уз бројне козметичке варијације, Америка то већ деценијама ради од Ирака до Балкана. Тек примера ради, у пролеће и лето 1995. године, западни медији су усиљено извештавали о, наводним, бројним злочинима босанских Срба. Низале су се срцепарајуће вести о „масакру на капији“ (Тузла), „покољима у Сребреници“, „масакру на Маркалама“ (Сарајево). Последњи догађај десио се 28. августа, када је на поменуту пијацу, усмртивши 37 људи, пала минобацачка граната. У околностима када је западна јавност, лажима и по СС рецепту исценираним масакрима, већ била наоштрена за рат, последњи муслимански злочин подметнут Србима, послужио је као непосредни повод за агресију против Републике Српске. Већ 30. августа започета је операција „Deliberate Force“, тј. масовни двонедељни ваздухопловно-ракетни НАТО удари по српским снагама и важним инфраструктурним објектима.

О „Слуачју Рачак“, који је био увертира у агресију на Србију и Црну Гору, да сада не причам. Нема потребе да понављам оно што је већ на други начин речено. Уосталом, нову епизоду из серије евроатлантских превара гледали смо недавно на блискоисточном „екрану“. Дигла се велика прашина око тога што је сиријска противваздушна одбрана (с правом) оборила турски авион који је грубо повредио ваздушни простор Сирије. У једном тренутку деловало је да се радио и о изговору за војну интервенцију дела западних земаља и Турске против Сирије. Како је аргументовано објаснио војно-политички аналитичар Мирослав Лазањски: „Одлуку о томе, због руског и кинеског вета, не може да донесе Савет безбедности УН. Овако, Анкара може да у почетку крене сама, да војно интервенише против Дамаска због обарања авиона, а да се онда одмах позове и на члан 5. уговарао колективној безбедности НАТО-а, који обавезује земље чланице савеза на војну солидарност. ,Коалиција вољних’ одмах би се окупила: САД, Велика Британија, Француска …“

Ипак, до агресије није дошло. Асадова Сирија, иако начета побуном, и даље је „тврд орах“, те би се одлучно супротставила агресији, са свим имликацијама које би изостанак ефекта „блицкрига“ неминовно имао по држање Ирана и на плану компликација односа Вашингтона, Лондона, Париза са Москвом и Пекингом. Опет, западно јавно мнење, уз све акције испирања мозгова, није припремљено за озбиљнији рат, а у овом тренутку га још не желе ни евроатлантски центри моћи. Отуда, „тресла се гора – родио се миш“. Турска је после бучних протеста изјавила да ће убудуће одговорити истом мером! Да не живимо у поремећеном свету то би значило да ће оборити сваки сиријски авион који би повредио њен ваздушни простор. Овако значи да ће војно интервенисати ако се Сиријци поново „усуде“ да бране интегритет своје државе угрожен због пружања разних видова директне подршке сиријским побуњеницима од стране неких чланица Атлантског пакта.

НАТО КОМБИНАТОРИКА

Очито се ради о томе да НАТО интензивира подршку сиријским побуњеницима и врши притисак на официјелни Дамаск – слично као на Београд пред агресију 1999. године, када су на Косово и Метохију послати међународни „посматрачи“ – да ограничи своје војно контраделовање (како се не би суочио са нескривеном агресијом). Штавише, и да се осети толико угроженим да прихвати западни „мировни аранжман“, који подразумева формирање прелазне власти на начин који није ништа друго до увод у потпуно одстрањивање Башара ал Асада и његових присталица са чела државе, односно транзициони модел који сукцесивно води од суверене до окупиране Сирије.

Тако се – нешто постепеније у првом, а нешто радикалније у другом случају – даље подстиче процес ерозије сиријске државе, да би максимално биле побољшане полазне основе за њену отворену окупацију, ако подржана унутрашња субверзија не да резултат. Уз то, Запад провокацијом са турским авионом и са тим скопчаним разматрањем војне интервенције Турске, САД и још неких чланица Атлантског пакта – шаље снажну поруку и Москви. Пошто је она наговестила могућност повећања свог војног присуства у Сирији, и уз то се показала непоколебљива у отпору наметању западних квазимирновних а у пракси окупационих аранжмана, поручено јој је да се са више не „игра“, јер ће се суочити са много озбиљнијим изазовом него што мисли.

То је тачно, али не у смислу као што то представља Запад. Ако Русија не наседне на празне евроатлантске претње (а НАТО се не би усудио и индиректно да угрози руске снаге у Сирији, и тако рескира нуклеарни сукоб), неизбежни велики евроатлантски изазов са којима ће се кад – тада сусрести, биће мање опасан. За Руску Федерацију није исто да ли се суочава са још већим будућим ударом на своје потенцијалне или садашње одбрамбене линије у Сирији или на Балкану – или у Средњој Азији, Кавказу и Украјини, што ће се неизбежно десити ако на поменутим и другим даљим локацијама евроатлантисти не буду држани на дистанци од „руског комонвелта“. Нацисти су били спремни да ради мира са В. Британијом и Француском, већ у октобру 1939. године прихвате обнову марионетске пољске државе сведене тек на половину пољског етничког простора (на страну руске, тј. конкретно малоруске и белоруске територије, које је Пољска насилно присвојила 1918-1921. године). Таква, понижена и покорена Пољска, могла је да буде део Хитлеровог „Новог светског поретка“, а тако стоје ствари и када се ради о модерној Русији, односно позицији коју према њој имају евроатлантски центри моћи.

Њима по вољи није била чак ни Јељцинова Русија. И она, ма колико била кооперативна, за њих је била сувише самосвојна. Да и не говоримо о њеној величини и ресурсима којима је располагала, и када их није употребљавала у циљу националног јачања. Тим пре је, макар за англосаксонски Запад, суштински неприхватљив партнер (шта год демагошки тврдили у Вашингтону и Лондону) ојачана Путинова Русија. Када се о њој ради, не само да је изложена разним бочним и директним разорним наранџастим ударима, те међународној пропаганди како би њена власт била представљена у најцрњем светлу – већ су се неки усудили и да отворено проговоре да би, ради „светског мира, хармоније и благостања“, требала да буде мања. Сетите се само не тако давно изречених мисли Медлин Олбрајт: „Неправдено је да Русија располаже толиким простором и толиким природним богатствима док друге земље у томе јако оскудевају. На просторима Сибира и руског Далеког истока, било би места и за многе друге.”

НАТО ПОХОД НА РУСКИ ИСТОК

Свакоме ко ствари сагледава дубље, јасно је да ће пре или касније, у средишту удара евротлантиста поново бити на Русији. Она је срце Евроазије и у бици за продужавање епохе доминације Запада, пре него што на ред дође Кина, важно је ограничити радијус руског деловања ако већ није реално да РФ буде и покорена (што ће на мек начин англосаксонци и даље покушавати да постигну). Као што су полако ломили те сада ломе одбрамбене позиције мање моћних држава изложених посредној агресији, пре него што отпочну фазу класичне агресије, НАТО стратези исту матрицу примењују и у глобалним размерама. Оно што се сада дешава са Сиријом или се раније догађало са Србијом, Ираном и Либијом, само је прерасподела карата у циљу поткопавања руске геополитичке позиције. Москва је успела да олабави стеге којима је притискана на постсовјетском простору, али се наставља, па и убрзава, можда још опасније евроатлантистичко опкољавање читавог руског дворишта. А ако падну Сирија и Иран, постаће много лакши продор и у њега, односно чак и неки садашњи руски савезници ће почети да се колебају па и мењају страну. Оно што се 2003. догодило у Грузији – а то је консолидована нова (прозападна) геополитичка реалност – може да постане уобичајено широм традиционалне руске зоне утицаја. Украјински поновни заокрет ка Русији – уз велико ангажовање РФ – био је могућ 2010. године, а да ли ће чак и ту бити реално спречавање враћања на позиције из 2004. године, ако се допусти да се блискоисточни и балкански контекст радикално заокружи на руску штету? Русија ће тада, и уз велике напоре, много мање да постигне чак и у свом „блиском иностранству“.

Ништа не привлачи нове савезнике и клијенте, односно не деморалише туђе, као велики успех. Поготово када му се на адекватан начин не супротстави она сила од које се то очекује. То значи да ако падне Сирија, која има велики стратешки и симболички значај, тешко ће бити заустављен домино ефекат. И то не само када се ради о Ирану већ и о постсовјетском простору који се на њега наслања (Средња Азија), где ће евроатлантисти пребацити своје пропагандне и све друге субверзивне „дивизије“ (које су за сада у великој мери ангажоване на другим просторима). Надам се да Москва то у пуној мери схвата. Њено досадашње држање у вези са Сиријом позитивно је и охрабрујуће, али са „афером авион“ ушли смо у нову фазу западне агресије. Она је сада изостала у огољеном виду, како би био остављен простор за појачано деловање на други начин против Дамаска али и Техерана, Москве, Пекинга. Но, у сваком моменту НАТО стратези могу да процене да је дошао час за војну опцију на Блиском Истоку.

Русија томе може да се одупре само тако што ће прихватити дуел на који је позвана наметањем „афере авион“ и предлагањем лажним мировних аранжмана, и у складу са тим постати још одлучнија у пружању подршке Сирији. На западни корак напред мора да одговори са своја два, а не да се укопа у месту, што Вашингтон и хоће. Отуда, чини ми се, куцнуо је час за хитно слање руских трупа у Сирију, што наравно не значи да би оне тамо ратовале против побуњеника, већ да би својим присуством спречиле НАТО агресију. Таква могућност је најављена пре поменутог обарања турског авиона, али баш због новог развоја догађаја не сме да остане начелне природе. САД не падају на начелне могућности већ их такве претње наводе да делују брже и одлучније. Баш због могућности да Русија пошаље војску у Сирију, Америка је посредно почела да звецка оружјем, а иако га није употребила уверена је да је Москви послала поруку. С друге стране, то је Кремљу отворило врата да матира Вашингтон на сиријској шаховској табли, са значајем које то има за читав евроазијски „турнир“. Наравно, ако храбро повуче наредни логични потез.

ОДБРАНА НАЦИОНАЛНОГ ПОНОСА И ИНТЕРЕСА

Када се ратна опасност надвила над Пољском, одбацивши Хитлерове предлоге да Берлину буду учињени уступци које су у Варшави сматрали неприхватљивим, пољски министар спољних послова (Јозфе Бек) рекао је у Сејму (Парламенту) следеће: „Мир је драгоцена ствар. Наша генерација која је искрварила у ратовима сигурно заслужује један период мира. Али, као скоро све ствари на овом свету, мир има своју цену, високу и драгоцену. Ми у Пољској не знамо за мир по сваку цену. Постоји само једна ствар у животу човека, нација и држава, која нема цену. То је понос“.

Пољаци нису дали своје ни по цену рата. Нећу сада да улазим у несумњиво историјски потврђен агресиван однос Пољске према Русији и православљу, већ се осврћем једино на спремност Пољака да се боре за оно што сматрају својим (а када се радило о „спору“ са Немачком били су у праву, за разлику од источне стране, где су и сами поступали као агресори и окупатори). Једном мора да се подвуче не само црта када се радио о опирању агресору, већ и да се одлучно стане иза ње. То данас важи како за Србе када се ради о северу Косова, тако и Русе тамо где су угрожене њихове геополитичке позиције. А да поновим, оне ако буду напуштене – било да су за Русију мање битне али ипак значајне, као што је север Косова, или важније, што је случај са Блиским Истоком – и те како ће се болно одрази на стање у зони руских интересних приоритета (бивши СССР). И то било која од њих. Све је ту нераскидиво повезано и у најмању руку би довело прво до нарушавања имиџа Русије као силе у успону, а после би добило и „материјалну“ димензију када се ради о стању на терену.

САД са својим савезницима све што раде чине и са јасном намером да ослабе Русију и Кину. У делу света где се налазе Сирија и Србија, тежиште је на Русији, па и она треба и мора да чини све шта може да брани своју кућу и њено двориште што даље од њих. А ако тако буде поступала енергично и на угроженом терену (а не само у оквиру међународних институција), као што је наговестила у вези са Сиријом, радиће у прилог мира а не рата. Заштитиће своје интересе без проливања крви руских грађана. Ту је разлика између Москве 2012. године и Варшаве 1939. године. Русија располаже таквим нуклеарним капацитетима и ресурсима потребним целом свету, да се нико, бар у догледно време, на њу не би усудио да крене „ђоном“ чак ако РФ евроатлантистима баци рукавицу изазова у лице и ван постсовјетског простора. Но, зато се Американци и њихови савезници већ увелико и навелико усуђује да на разне начине, у њеној кући и дворишту, „демократски“ поткопавају консолидовану Русију (о Јељциновој и да не говоримо). За то ће, као што смо видели, имати још много веће могућности ако сруши руске одбрамбене позиције у ширем окружењу. А тада ће постепено постати актуелан и „ђон“.

АКТИВНА УМЕСТО ПАСИВНЕ ПОДРШКЕ

Тада би поново био отпочет покушај свођења Русије на полуколонијални привезак Запада. Свему томе још благовремено може да се постави рампа у Сирији, и потом у другим регионима, укључујући и наш. Почетак руске активне одбране треба да буде неодложно а озбиљније лоцирање оружаних снага у Сирији (што не искључује, већ напротив погодује, правим мировним решењима која никога неће априори протежирати или дискриминисати, већ ће сиријском народу оставити право да самостално изабере своје руководство). Оне засигурно не би биле употребљене пошто се Запад тада не би усудио да нападне ту државу, макар она оборила и десет авиона који повреде њен ваздушни простор. Уз то, субверзивне акције против званичног Дамаска у таквим околностима постепено би губиле замах. А после тоталног западног пораза у Сирији – а он би наступио ако би и после посредних НАТО претњи у њу дошла руска војска, и тако без крви одувала још неокрњени, на страху засновани, оружани престиж Вашингтона (за разлику од урушеног економског) – свет уистину не би био исти као пре почетка тихе агресије. Опет, неће бити такав ни ако окупација Сирије успе.

Ради се о прекретници која за Москву и све друге земље, покрете и појединце који се опиру евроатлантском „Новом светском поретку“ – лако може да буде повољна. Само треба искористити шансу. Онда би кретање ка истинском полицентризму било убрзано као што би, опет, у случају да Америка оствари своје намере, оно било успорено па можда до даљњег и обустављено, и то уз шансу да неке нове афере као Рачак, Маркале или турски авион, буду изрежиране у Средњој Азији или на Кавказу, са свим опасним последицама које би то имало по Русију.¹ Да тако не би и било, важно је да руске трупе у одговарајућем броју што пре стигну у Сирију. Тиме би Москва само доста тога добила а ништа не би изгубила, као што би засигурно много изгубила а ништа не би добила, ако и поменута блискоисточна држава буде покорена од стране НАТО-а. Што се тиче треће могућности, тј. дугорочног опстанка постојећег односа снага у Сирији, он је мало вероватан. Асад још доста снаге има да се опире агресији, али тешко ће на крају опстати под притиском моћних иностраних и са њима повезаних унутрашњих непријатеља.

Рачунати на то да ће у томе успети – поготово када је у сваком моменту, ако сиријске владине снаге постигну веће успехе и запрете да ће поразити побуњенике, могућа нова намештаљка типа Маркле или Рачак, и после ње отворена (као минимум) турско-америчко-британска инвазија – без директног руског војног присуства, ослонити се само на дипломатску подршку и испоручивање војне опреме, представља само одлагање сиријског пораза. Асадова Сирија ће се дефанзивно копрцати, али све мање ће смети офанзивно да поступа, што ће водити постепеном слабљењу владиних позиција, све до њиховог неминовног урушавања услед неспутаног деловања побуњеничког фактора или чак спољне интервенције ако другачије не буде ишло. Та тако не би било, са свим пратећим ефектима које би речено имало, дошло је време да Москва повуче далекосежни потез!