Последње две недеље процеса против генерала Ратка Младића пред МТБЈ биле су веома интересантне. Али не због некаквог озбиљног доказа већ у смислу психолошког стања судија. И тако, у то време су удаљили генерала из судске дворане. Због чега? Због тога што је говорио гласно. Због тога што је “махао” прстом. Због тога што је привукао пажњу својих адвоката листом папира на коме је он нешто написао. И тако, суд жели да сведе учешће генерала у процесу, на његово пуко присуство. То је у директној супротности са нормама међународног права, по којима учешће оптуженог у процесу мора бити ефективно, то јест, да он реално учествује у заседању, а не да само седи у сали. У вези са тим, председавајућем судског већа А. Орију би требало напоменути да је незаконита његова тврдња “да ће суд наставити суђење са оптуженим или без њега”. А та тврдња је диктирана само судијским неумећем да води судски процес. Таква изјава представља – судијску потврду о сопственој непрофесионалности.
Потом се тужилац жали да је генерал нешто показао руком. Сведоци се жале судијама да им се не свиђају генералови коментари, које су они (а не судије) чули… и тако, све се то озбиљно разматра на судском процесу. То може да значи само једно – судије и тужиоци схватају да процес не иде онако како су они планирали. Нема још ништа осим ништавних сведока, који су пружили ништавне доказе. А прошло је већ више од 3 месеца од почетка процеса.
Сведок Раиф Бегић је тврдио да је једини преживео масовна стрељања “српских” снага. Међутим, на унакрсном испитивању је био принуђен да призна да нападачи нису личили на регуларне војне јединице. На тај начин је још једном тужилаштво испалило ћорак. Ма колико била трагична историја о којој причају овакви сведоци, они не доказују кривицу генерала Младића.
Сведок Шефик Хурко тврдио је како је био заробљен у логору Расадник у Рогатици и тамо био подвргнут пребијању и понижавању. Међутим, из његовог сведочења се види да генерал Младић, посетивши место његовог заробљавања, није знао да је Хурко затворен, јер су му га представили као “лојалног муслимана”. При том, сам Хурко и његови другови нису оповргли ту информацију, без обзира што су стајали пред генералом и могли су да му се обрате. Блиставо унакрсно испитивање које је спровела одбрана генерала Младића (Бранко Лукић и Драган Иветић), даје основ да сматрамо да је сведок под видом “лојалног муслимана” испуњавао функцију доушника. Унакрсно испитивање је показало да се сведок налази на посебном платном списку једне интересантне “невладине” организације и да од ње добија редовну месечну апанажу због свог сведочења пред Хашким трибуналом. Ова информација се показала толико тешка за поверење у сведока, да чак ни судије нису могле да прикрију своју разочараност њиме, иако су се трудили да помогну сведоку да “правилно” одговара на питања одбране, али од њега нису имали користи. Због тога су судије почеле са нападима на одбрану, непрекидно је прекидајући под изговором “неразумевања”, тога што она покушава да докаже. Уосталом, није то нова тактика, али увек изазове осмех, јер такво понашање судија само сведочи о успешности одбране. На крају је и сам сведок изгубио самоконтролу и пао је у хистерију тврдећи да генерал Младић маше прстом за време његовог сведочења и да коментарише његова сведочења. Суд је строго опоменуо генерала да то не сме да ради.
Сведок Иво Атлија, Хрват из Приједора, сведочио је да су “српске” снаге побиле 200 мештана села Брисево и оближњих села. Без обзира што сведок Иво Атлија већ четврти пут сведочи (раније је сведочио у процесима против М. Стакића, Р. Брђанина и Р. Караџића), није се могао припремити за одговор на питање како може сматрати село Хамбарине као мирно место на ратном попришту. Одбрана је презентовала доказе да су становници Хамбарине били до зуба наоружани и да су управо они убили и ранили српске војнике пре догађаја које је сведок описао. Одбрана је предочила доказе да армија босанских Срба није протеривала становнике села, већ је мирне становнике позивала да напусте село, како би ухапсили ратног злочинца Алисковића. Многи становници села су прихватили позив и касније се вратили у место у коме су живели.
Тако да је очигледно, да су протекле две недеље представљале доказ тога да у тужилаштву нема озбиљних доказа кривице генерала Младића. Али зашто судије толико преживљавају због тога?…
