Заточеници савести због истине о Косову

330

 

Данас се ратови не воде само оружаним, него и економским, политичким, информативним и духовним средствима, које понекад буду ефикасније од пуког оружаног сукоба. Ни такав рат није био довољан за сламање духа српског народа, па је глобална сатанократија на челу са САД и ЕУ 1999. године бомбардовала Србију. После тога долази до комплетне окупације политичко-економског и информативног пространства Србије, које полако али сигурно бива окупирано од стране Запада и његових слугу.

Један од ретких медија који се последњих година дрзнуо да отворено и храбро брани српске националне интересе и опстанак Космета у оквирима Србије, био је часопис “Печат”. Данас када нам се намећу “одлучујући” преговори о статусу Косова и Метохије, тај часопис и његови новинари се суочавају са судском тужбом ТВ куће која не завређује помињање и невиђеном медијском хајком којој се придружила и национална медијска кућа РТС. Обзиром на чињеницу да национални медисјки медијски сервис по правилу изражава мишљење владајуће политичке гарнитуре, овим потезом та гарнитура као да говори – мора се прекинути са било каквом причом о заштити српских националних интереса. Ако је то истина, тада се нова политичка гарнитура у Србији определила за мото непомјануте већ поменуте ТВ куће, да су Косово и Метохија само српски мит.

За двоје новинара “Печата”, Наташу Јовановић и Миодрага Зарковића, Космет није никакав мит него ЗАВЕТ са Богом, плаћен крвљу најбољих српских синова. Због тога, овим косовским заветницима дајемо реч да нешто кажу о оном што их је снашло.

 

 


Какве су вам биле прве реакције на најаву телевизије Б92 да ће покренути тужбу против вас и „Печата“?

Наташа:

Тест који сам написала после посете Космету није настао са намером да буде виђен као, како је у свом саопштењу истакла ТВ Б-92, позив на линч и насиље против ове куће. Иако, лично сматрам, да би на путу духовног оздрављења Србије неопходно било да се рад ове кућа чији досије спремамо да отворимо, санкционише с врха државе. У питању је, понављам, безочна замена теза. Ова кућа нема и не сме да има монопол на истину, разлог више што је реч о судбини једног народа, који је да подсетим, прошле зиме оспоравајући сваки легитимитет тадашње власти у Београду, чију политику заговара ова медијска кућа, затражио двојно држављанство од Руске федерације. Ако већ не може аргументовано, ова кућа је, по свом обичају,  прибегла агресивним и арогантним наступима – прво када је реч о Србима са Косова, али у истој мери и према онима који извештавају о нашој јужној покрајини, у њиховом серијалу накардано названим Република Косово. Али сада, када је тужба покренута могу да кажем да је са њом Б92 као перјаница Друге Србије отворила један фронт о коме се дуго ћутало – и дала могућност да се отвори јавна дебата о Космету, његовом очувању или издаји. Коначно, могу да разумем када један шиптарски сепаратиста каже да Космет није српска земља, али када то каже Србин, уз то, обраћајући се милионском гледалишту, онда је то за мене велеиздаја, и ако због тога треба да сносим одговорност, прихватићу је с радошћу. Како је то један мој пријатељ, велики православац, рекао: добити тужбу од куће која је оличење бешчашћа исто је што и понети медаљу части.   

 

Миодраг: Када су људи видели вест о тужби, звали су нас да нам честитају. Исто као што смо и ми једно другом честитали. Обични људи су нас звали, пријатељи и познаници, рођаци, који немају никакве везе са новинарством, али су нас звале и колеге. Сви су хтели да нам честитају, заиста. Тако да делим мишљење са Наташом, не бих мењао ову тужбу ни за шта на свету, чак и ако изгубимо спор.

Мислите да је могуће да будете осуђени?

Наташа:

Који год камен да подигнете у Србији, искочиће најмање три неправде. Сигурно нећемо бити први новинари који су надрљали на правди Бога. Важећи Закон о информисању, уосталом, терет доказивања ставља на леђа одбране. Према томе, неће Б92 морати да доказује да смо ми њих оклеветали или да смо позивали на насиље против њих, већ ћемо ми морати да доказујемо да нисмо то радили.

 

Миодраг:

Узмите само случај Бриса Татона, француског навијача који је страдао после уличне туче пре три године. Тај случај је најбољи показатељ стања у српском правосуђу. За убиство Татона осуђено је 14 људи, што је логички апсурд! А међу осуђеним младићима налази се и један који уопште није учествовао у тучи, већ је у том тренутку био на сасвим другом месту, где се расправљао са полицајцем који му је писао казну за непрописно паркирање. Ето, такве ствари се догађају у српском правосуђу. Када то погледате, уопште не би било чудно да и нас осуде. Тако ћемо постати вероватно први новинари у историји који су осуђени због анегдоте, односно због телевизијске критике.

На шта мислите?

Миодраг: Па, нашим тужитељима са Б92 је у Наташином тексту засметала једна анегдота, коју је њој испричао један од саговорника са Косова. Тај човек јој је испричао о његовом пријатељу, Србину из Хрватске, који се са породицом враћао из вишегодишњег избеглиштва. И, хрватске власти су их испитивале приликом повратка, између осталог и његову малолетну ћерку. Питали су је које телевизије је гледала док су живели у Србији, а девојчица је рекла да су гледали две хрватске и две усташке телевизије: две хрватске су ХРТ1 и ХРТ2, а две усташке су РТС и Б92. Ето, то је анегдота коју су на сајту „Инсајдера“ цитирали као један од разлога за покретање тужбе. Као што су и мој позив на противтелевизијски устанак оценили као позив на физичко насиље. Мислим да се не памти апсурднија оптужница у историји новинарства, не само српског.

Наташа, Ви често одлазите на Космет. Са каквим сте се запажањима вратили са последњег путовања?

Наташа: Ја волим да каже да не одлазим, него се враћам на Косово и сваки пут када пређем тзв административну границу ( а с обе стране је српска земља) имам утисак да напуштам духовно окупирану централну Србију и улазим на слободну земљу. Приликом последње посете разговарала сам са много људи. Нико од њих није завредео да гостује у емисији Инсајдер, за њих није било предвиђено време за истину. Пошто се Б92 и „Инсајдер“ већ недељама баве косовским Србима, ред је ваљда био да неко пренесе и шта косовски Срби имају да кажу о тој телевизији и о тој емисији. Али, изгледа да Б92 не мисли тако. Изгледа да они сматрају да они могу да преслишавају, пропитују и клевећу кога год хоће, а да њима нико не сме да упути никакву критику. Нарочито не ТВ критику, како показује Заретов случај.

Али, ви сте и раније често писали критично о Б92 и „Инсајдеру“. Шта мислите зашто су баш сада одлучили да вас туже?

Миодраг: Вероватно због важности теме којом се бави текући серијал „Инсајдера“, помпезно назван „Патриотска пљачка“. Прави циљ тог серијала није да укаже на некакве проневере и злоупотребе. Да су хтели само њима да се баве, не би их преувеличавали и стављали у крајње злонамеран, злокобан контекст. Прави циљ је да се обеснажи и унизи свака даља борба за очување српске државности на Косову и Метохији. Пазите, на самом почетку прве епизоде серијала, Бранкица Станковић каже следеће: „Парола –Косово је Србија – коштала је Србију више од две милијарде евра у протеклих 12 година“. То је незапамћена лаж, то је ништа друго до непријатељско кривљење истине. Није толико коштала парола, него је толико коштало очување српске државности на Космету од бомбардовања наовамо. И Бранкица Станковић то одлично зна, јер су укупни издаци државе Србије за своју јужну покрајину били отприлике толики колико она и наводи. Али, она каже да је толико коштала парола! И то каже у првој реченици. И, шта онда имамо: просечан гледалац, који се свакодневно бори са беспарицом и озбиљним егзистенцијалним тешкоћама и можда нема ни времена ни стрпљења да подробније анализира сваки податак који чује са телевизије, ако поверује „Инсајдеру“, има да буде бесан на свакога ко убудуће буде говорио „Косово је Србија“. Гледалац „Инсајдера“ ће да мисли да је лопов свако ко се буде залагао за оштрију борбу званичног Београда за Косово. Бојим се да је то права сврха текућег „Инсајдера“. А пошто се све догађа у осетљивом тренутку за питање Космета, можда и њихова живчаност није необјашњива.

Да ли мислите да „Инсајдер“ успева у тој намери?

Наташа: Вероватно успевају мање него што би желели, али, нажалост, таква пропаганда, приказивана на националној фреквенцији, не може да прође без последица. Ако затрпавате јавност таквим садржајем, нормално је да ће то да утиче на јавност. Поготово што видите да су они спремни да одмах покрену тужбу ако неко и реагује против њих, макар да би ублажио неизбежно неповољне последице. Такво њихово понашање и деловање неизбежно оставља озбиљне последице, иако и Б92 и „Инсајдер“ имају скромну гледаност. Па, погледајте само коментаре које на њиховом сајту остављају посетиоци. То је страва и ужас! Конкретно, испод вести да ће тужити нас, били су пуштени коментари који су неупоредиво гори од било чега што смо ми икада написали о Б92 и „Инсајдеру“. То су претње, али праве, то су увреде, то су псовке… Коса да вам се дигне на глави.

Да ли ћете ви онда њих да тужите због тога?

Миодраг: Таман посла. Због тога сигурно нећемо. Вероватно у тим коментарима има и организованих букача, али нека. Лично ми веома смета када новинарима смета то што они сметају одређеној публици. Ето, мене су прописно извређали посетиоци сајта Б92. И? Да ли се десило нешто страшно? Није. Нисам умро, нити, далеко било, ослабио. Није ми пала круна са главе. Моје је да пишем, а читаоци нека ме нападају и критикују. Технологија није напредовала само за нас ауторе, већ и за публику. И публика сада има прилику да се непосредно обраћа ауторима. И нормално да неће сва та обраћања бити пријатна, али боже мој, не треба због тога хистерисати и правити драму. Просто, нисмо ми Б92 па да тужакамо њих због свега што нам се тамо не свиђа. Ми немамо ту врсту комплекса више вредности, па да се вређамо на сваки напад. Непријатељи и служе за то да вас нападају.

Наташа: Требало би, међутим, приметити њихово лицемерје. Они на свом сајту пуштају да нас вређа ко год стигне, а овамо покрећу тужбу због ТВ критике или због анегдоте. Јесу ли то њихови истоветни аршини? Да ли је то етички, професионално, непристрасно? Мислим, ако ова тужба „Инсајдера“ против нас није притисак на медије, шта онда јесте?! И притом, изгледа да Б92 није усамљена у том притиску. РТС је, два дана пошто је Б92 најавио да ће нас тужити, пренео то као вест у својим информативним емисијама. Мислите да им је, некаквог реда ради, пало на памет да позову некога од нас и затраже да макар у једној реченици одговоримо на оптужбе?! Наравно да није. Можда се Александар Тијанић и Веран Матић иначе не подносе, али су у овом случају, када треба нас ућуткати притиском, очигледно на истој страни.

И, успева ли притисак? Да ли ћете убудуће променити своје писање и извештавање?

Миодраг: Па, ја сам се у неку руку већ променио. Пре неки дан, на отварању Сајма књига, мој пријатељ Љуба Спасојевић и ја смо се одмах склонили са једног штанда, чим је за тај штанд стао Теофил Панчић, колумниста „Времена“. Успели смо да одемо пре него што нас је он приметио. Срећом, јер да смо остали, ко зна шта би било. Могли смо на пример да га погледамо попреко, а то је, по свој прилици, чисто насиље према новинарима. Барем према новинарима „Времена“, ако ме разумете. Још је Љуба мајстор каратеа – да је он оштро погледао Панчића, па овај то пријавио, па онда полиција установила да Љуба има црни појас четврти дан, не би ни Тома Зорић могао да нас спаси. Обојица бисмо већ били на доживотној робији. Срећом, поучен тужбом, реаговао сам чим сам спазио Панчића и уклонили смо се из ризичне зоне брзином муње.

Наташа: Не могу да променим начин извештавања. На то ме обавезује не само професионална етика, већ и чињеница да смо пред питањем Космета подједнако одговорни сви, сваки појединац у Србији, ма чиме се бавио и који посао обављао. Можда делује илузорно, али Космет, без обзира на платформе и споразуме, остаће наш када научимо да се поздрављамо са Догодине у Призрену. Па нека то буде и за петсодвадесетитри године. Толико дуго су и наши преци чекали балканске ослободиоце.

Разговарао: Ранко Гојковић 

 

Православни публициста, преводилац и издавач Ранко (Радован) Гојковић рођен је 1. фебруара 1967. године у Херцеговини, у градићу Гацко (данас Република Српска). У "Удружењу научних и стручних преводилаца Србије" стекао звање "Преводилац и тумач за руски језик". Превео је са руског језика 40 књига (завршно са издањима са међународног Сајма књига 2018. године у Београду) и преко хиљаду текстова, углавном православне, историјске или геополитичке тематике. Од мноштва преведених књига вреди издвојити две књиге Татјане Грачове "Света Русија против Хазарије" и "Када власт није од Бога", књигу Олге Четверикове "Завера папизма против хришћанства", зборник радова са научне конференције о Јасеновцу одржане у Петрограду, чувени "Московски зборник" Константина Победоносцева. Приредио је и написао предговор и превео све текстове за књигу о Гогољу "Православни витез Н.В. Гогољ" као и за капитално дело изашло поводом стогодишњице убиства светог Цара Николаја књигу "Свети Цар"... Повремено пише за "Руски Вестник", "Печат", "Нова Зора", "Гусле" и друге књижевне часописе. Стални је сарадник православно-патриотског портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и био је дугогодишњи стални сарадник геополитичко-аналитичког сајта „Фонд Стратешке Културе“ из Москве. Учесник је више међународних конференција, научних скупова, округлих столова у Русији, Србији и Републици Српској. Изабрани публицистички текстови Ранка Гојковића са руских портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и „Фонд Стратешке Културе“ из Москве, 2013. године изашли су у виду зборника под насловом „Небеска Србија и Света Русија“. Током 2015. године у издању манастир Рукумија изашао је тематски диптих овог аутора, две књиге о руско-српским духовним везама: “Знаменити Срби у руској историји” и “Знаменити Руси у српској историји”. Ожењен је, отац троје деце, живи и ради у Београду.