„Русија свету нуди партнерство цивилизација“
Сергеј Лавров, шеф руске дипломатије,
на конференцији
„Русија у Свету моћи XXI века“
Сада већ потпуни друштвени колапс неолиберализма и дубину драме коју је изазвао и у самим Сједињеним Америчким Државама размотрили смо у претходном тексту.
Сада ћемо видети где се на новој шаховској табли налазе и Европска унија, ММФ или регионалне целине попут Латинске Америке или Југоисточне Европе, са сврхом процене које су опције Русије као председавајуће Г–20 у овој историјској години.
А свака прича о економском убијању и лечењу се тиче и Међународног монетарног фонда.
Ледени поглед са стране
ММФ је очигледно део проблема, а да ли ће бити део решења — видећемо.
Уочи генералне скупштине Светске банке и ММФ–а у Токију, средином децембра прошле године, ММФ је, прозивајући Европу, инсистирао на хитности и убрзању даљих интеграција.
Инсистирање ММФ–а на тзв. интеграцијама у суштини води даљем „одумирању“ појединих држава у ЕУ као политичко–економских управљачких система, у корист наднационалног финансијског капитала, а њихово додатно распарчавање и слабљење је пројектовано кроз процес унутрашње регионализације.
Немачки министар финансија Волфганг Шојбле послао је поруку (ММФ–у) да је „Европа на добром путу и да је остварила више него што то може да се види са стране“[1].
Уместо захтеваног убрзања, уследио је прекид дебате о јачању фискалне и банкарске уније и њено одлагање до јуна 2013. Свака од држава добила је задатак да до лета поспреми своје двориште. „Криза је глобална али су решења национална …“ прецизирао је фински министар Александар Стуб.
Председник Европског савета, Херман ван Ромпеј добио је у „задатак да спреми предлог нацрта ембрионске верзије механизма солидарности у еврозони“[2].
Пар дана раније Ромпеј јена тридесетом самиту Русија–ЕУ (21. 12. 2012), нагласио: „Ми морамо радити заједно како бисмо могли да гарантујемо стабилност и безбедност на европском континенту, да решавамо глобалне изазове и да доприносимо економском расту“[3].
Судбина Еврозоне
Охрабрују чињенице да се Европска унија постепено враћа вредностима социјално одговорне заједнице и да није спремна да беспоговорно примењује рецепте ММФ–а инспирисане неолибералном доктрином.
Цена ове накнадне памети је поприлична. За само десет година неколико најбогатијих држава ЕУ и света су постале презадужене. Изгубљена генерација од 14 милиона младих незапослених Европљана је ненадокнадива.
Над даљом судбином Европе лебде различите процене и прогнозе.
Амерички Национални обавештајни савет у свом извештају „Глобални трендови 2030: Алтернативни светови“ (7. децембра 2012) предвиђа три могућа сценарија за ЕУ: слабљење, колапс и препород. Према извештачима, позитиван исход наравно зависи од истрајности на даљој доследној примени неолибералног економског модела.
Уз сав респект према стручности твораца поменутог Извештаја, сматрамо да је истина управо обрнута. Уосталом, сврха обавештајног савета је да се успешно води рат. Рат је одавно пренет са противничке војске на цивиле. Разнобојне „револуције“ и развијене „хуманитарне“ агентуре су очити докази.
А докле су ствари у ЕУ стигле по питању недостатка солидарности ради равномернијег развоја, видимо и по упозорењу америчког економисте Нуријела Рубинија: „Еврозони прети балканизација!“[4].
Предстојећи самит Г–20 ће показати истинску спремност ЕУ да следи став господина Ромпеја: „Морамо радити заједно“.
Балкан и Србија међу шљивама
У извештају Светске банке процењује се да је Западни Балкан у рецесији и да му је краткорочна економска перспектива тешка. Јавне финансије ће бити под притиском а проблем незапослености неће попустити док се не врати снажнији раст (а одакле? — питамо се ми), који је у стању да ангажује незапослене.
Извештај прецизира типичан неолиберални рецепт „савршеног друштва“. Смањење права запослених, повећање права богатих (потенцијалних инвеститора) и распродају општих и јавних добара.
Србија је убрала све горке плодове неолибералног капитализма. Падове не вреди ни набрајати. Расте одлив „мозгова“, задуженост и незапосленост пре свега младих људи.
Ниједан од постојећих проблема није решив без инвестиција. Недостатак сопствених средстава за инвестиције је огроман проблем Србије у наредним годинама.
Због тога би требало пажљиво да пратимо предлоге Русије и одазив на њих.
Пробуђена Латинска Америка
На маргинама самита Г–20, Руском иницијативом биће одржан и самит БРИКС, групе којој припадају Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република.
Бразил је, рецимо, шеста економска сила света. На предстојећем самиту Бразил ће вероватно, осим својих, заступати и интересе земаља Латинске Америке. После хаотичне ситуације коју су проузроковале САД 90–тих, „неолиберализмом за обе Америке“, и одбацивања овог разарајућег концепта, овај континент је почео да се убрзано развија.
Латинској Америци недостаје војна и политичка моћ. Предстојећи самит Г–20 и БРИКС–а је добра прилика да се на миран начин ускладе економска и политичка моћ Латинске Америке на глобалној сцени. У супротном, велика разлика међу становништвом унутар латиноамеричких земаља може бити инструментализована од споља, у корист старих хегемона.
Русија, председавајућа Самитом
Самит Г–20 биће одржан 5. и 6. септембра ове године у Санкт Петербургу. Русија ће обезбедити континуитет тема на оваквим скуповима али „главни задатак Русије као председавајуће земље видимо у томе да се напори Двадесеторице концентришу на дефинисање мераза стимулисање економског раста и стварање радних места“[5].
Председник Путин је недавно потврдио значај овог задатка најавом знатно веће привредне експанзије Русије до краја ове деценије. Његов економски саветник, академик Сергеј Глазјев, залаже се за експанзију привреде, а пре свега реалног сектора, по просечној годишњој стопи од 8 до 10 одсто.
Мере за повећање инвестиција и нови модели решавања проблема презадужених земаља биће на самиту представљени кроз две нове теме: „Финансирање инвестиција као основ економског раста и стварање нових радних места“ и „Модернизација националних система државних зајмова и управљање сувереним дугом“.
Део постојећих проблема међу савременим међународним институцијама је да оне покушавају да одрже поделу међународне моћи каква је била после Другог светског рата. Отуда оне немају легитимитет у многим деловима света.
Као одговор „земље БРИКС–а су припремиле садржајан пакет квалитетних предлога за реорганизацију кључних међународних институција, пре свега финансијских и економских. Њихов програм за реформисање ММФ–а и Светске банке треба да ојача положај читаве групе у кључним структурама међународног финансијског управљања, узимајући у обзир широк спектар интереса свих економија и земаља у развоју.“ (Руска реч, 21.12. 2012).
Важност улоге председавајућег заснива се, по нама, на основним морално–етичким ставовима Русије у настојању да оствари сопствени стабилни развој и истовремено да дâ допринос међународном развоју.
Експозе Владимира Путина Савету Федерације нуди обиље информација у том смислу. Како извештава Глас Русије (12. 12. 2012), он је прво истакао економске успехе Русије од почетка 2000–их због чега суљуди су почели да верују држави.
Путин наглашава: „Ко ће избити напред, а ко заостати и неизбежно изгубити своју самосталност, зависиће не само од економског потенцијала, већ од воље сваке нације, од њене унутрашње енергије, пасионираности, од способности да се креће ка променама.“
Овај вољни моменат је очигледно важан, јер у условима када глобални развој постаје све неравномернији, сазрева терен за нове конфликте економског, геополитичког, етничког карактера.
Сви смо одговорни за све
Такође је од крајње важности следећа Путинова изјава — као цивилизацијски и политички модел: „Ми морамо да препородимо морал, да се удаљимо од прекомерног егоизма“.
Није тешко из овога схватити да се приоритети Русије, као председавајуће Г–20, косе са доктрином неолибералног капитализма који је убеђен да нуди „савршено друштво“. Ако и нуди, онда је то само за недодирљиву, анационалну „елиту“ чији неморал налази повод у прекомерном егоизму. У таквом друштву тешко се одржава воља народа да биолошки опстаје, а камоли да се развија, брани и буде у моћи да помогне другима.
Искрено залагање за прокламоване циљеве и разрешење постојеће кризе капитализма, налаже прелазак са неолибералног система према држави благостања. Држави која је способна „осигуравати, кроз различите моделе, 1) производњу јавних добара (здравство, школовање, станове, социјалну бригу…) која ће бити доступна свима, 2) осигурати равномерну расподелу дохотка, 3) сачувати околину за будуће генерације. Држава и тржиште морају деловати заједно, а новостворена вредност бити равномерно расподељена између рада и капитала.“ По нашем мишљењу, овај прелазак са једног модела развоја на други и другачији, са циљном функцијом која истовремено обухвата и економски и друштвени развој, је неопходна кардинална промена. Ако изостане, замениће је кардинални потреси.
Русија има све предуслове да буде држава благостања и таква Русија би била пожељан предводник интеграција међу народима.
„Тежња ка миру и праведности, достојанство, слобода и одговорност, честитост,милосрђе, марљивост и моралност“ — вредности су које је у име Русије свету понудио Сергеј Лавров, у свом говору на међународној конференцији „Русија у свету моћи XXI века“[6].
Србија и све друге мале и презадужене државе, са хроничним недостатком капитала за инвестиције, могу само пожелети успех Русије као председавајућег самита Г–20, то јест, прихватање неопходних промена од стране моћних и богатих како би се побољшао положај свима.
Надамо се да ће моћни прихватити поруку словенског генија Достојевског: Сви смо одговорни за све.
