Бриселски споразум: противправна предаја

“Први споразум о нормализацији односа” између Србије и Косова, после парафирања 19. априла, одобриле су и владе и скупштине Србије и Косова, мада то у Београду није званично представљено. У медијима круже различите незваничне верзије текстова на енглеском, албанском и српском језику. Последње две верзије предвиђене су за унутрашњу српску и албанску употребу, по речима Раде Трајковић, посланика “Скупштине Косова” са Јединственог српског списка, ради омекшавања сопственог јавног мнења, док је примена споразума планирана за енглеску верзију текста.[1] Српски дипломата Ж. Јовановић истакао је најважнију ствар: без обзира што у документу одсуствује признање независности Косова, de jure се ликвидира законодавни и уставни поредак Србије, признају се закони и устав Косова укључујући и север покрајине насељен српском већином. Државне институције (заједница општина, судство и полиција) се интегришу у правни систем Косова, Срби добијају статус држављана Косова и статус националне мањине.

На тај начин је у резултату 10 рунди преговора, уместо Резолуције 1244 и Устава Србије, српска страна на челу са Премијером Ивицом Дачићем потписала је споразум о ликвидацији правног и уставног поретка, државних институција Републике Србије и успостављања иностраног (косовског) уставног поретка и државних институција. Подвлачимо: српско законодавство и институције од сада су на Косову нелегалне и нелегитимне, што значи предају суверенитета Републике Србије у корист државног суверенитета “Косова”. Тако је на овој етапи de jure остварено не признање, већ предаја Косова, укључујући и север покрајине. Међутим, предаја дела територије се налази ван међународно-правног и уставног оквира Србије. Ток преговора у корист потписивања споразума са Хашимом Тачијем преломио је потпредседник и министар одбране Александар Вучић. Он и Ивица Дачић настављају да инсистирају да добијање извршних пуномоћја за Заједницу српских општина представља победу српске дипломатије. Међутим, Ж. Јовановић указује да је у енглеском тексту (тачка 4) искоришћен термин overview, то јест надзор у областима економског развоја, образовања, здравства, градског и сеоског планирања – тај термин није еквивалентан са извршним функцијама, аутономијом или самосталношћу.[2] Заменик “Премијера Косова” С. Петровић такође је обратио пажњу на то да “споразум између Косова и Србије не садржи елементе аутономије за Србе у општинама у којима они чине већину…Заједница општина у суштини нема законодавна и извршна пуномоћја”.[3]

Даље се фокус помера на примену споразума од 19. априла. “Влада косова” донела је план који се састоји од 16 тачака. У првом реду се предвиђа стварање Радне групе која ће одредити задатке у припреми статута и формирања асоцијације српских општина (текст на албанском језику има термин “асоцијација”, на српском “заједница”, различитост термина свака страна тумачи у своју корист). Радна група ће функционисати до спровођења локалних избора (напомињемо да је њихово спровођење током 2013. године, планирано по косовским законима у складу са споразумом). До тада треба да буду расформиране “нелегалне безбедносне структуре” укључујући МУП, обавештајне службе и Цивилну заштиту, њихови објекти биће затворени. Влада Србије треба да обнародује одлуку о прекиду финансирања својих бивших органа и институција. “Влада Косова” ће расписати конкурс за радна места у Косовску полицију и поставиће регионалног командира полиције за север Косова. План предвиђа и прекид функционисања “паралелних тужилаштва и судова” па ће тако у складу са законима и процедурама Косовског савета судија и Косовског савета тужилаца бити расписани конкурси за пријем тужилаца и судија и административног персонала. Апелациони суд у Приштини ће одредити састав судског одбора који ће узети у обзир “одређене ствари” у оквирима Основног суда у Митровици. План предвиђа и ликвидацију српских барикада и обезбеђење слободе кретања, што ће неизбежно значити и насилну акцију Приштине, можда и са учешћем специјалних јединица и технике САД, Немачке или других представника “међународне заједнице”.[4]

Дана 27. априла десила су се три догађаја који очигледно указују на будући правац развоја догађаја и судбину српског и другог неалбанског живља у “независном Косову”. Основни суд у Гњилану је двојици Срба (Саши Николићу и Далибору Ђорђевићу) одредио казнену меру од 30 дана затвора због “шпијунаже објеката косовских снага безбедности”, која се огледала у “фотографисању касарне КБС на југоистоку Косова”. Оптужени тврде да су фотографисали локације удаљене неколико стотина метара од старе касарне и апеловали су на међународну заједницу да размотри овај случај и ослободи невино осуђене.[5] Као друго, у кварту Бошњачка махала у северном делу Косовске Митровице (где живи мешовито српско и албанско становништво), два младића од 15 година, Србин и Горанац, доспели су у хируршко одељење локалне болнице са ранама од убода ножем нанесеним у леђа. На месту злочина пронађен је нож, међутим, два осумњичена Албанца су по одлуци тужилаштва “пуштени да се бране са слободе” иако их “косовска полиција” сумњичи за покушај убиства.[6] Такође је тужилаштво европске мисије ЕУЛЕКС подигло оптужницу против 17 Срба у Ђаковици (запад КиМ) у вези са “ратним злочинима почињеним у селу Меја у априлу 1999. године”. Да приметимо да је у самој Ђаковици живело 12 500 Срба, а сада је тамо само 6 лица српске националности – старијих жена које живе уз цркву Успења Пресвете Богородице. Но, оптужница је подигнута управо против Срба, а не против оних који су са посебном жестином чинили злочине против њих.[7]

Влада Србије је разрадила свој план за примену споразума, а прва мера предвиђа прекидање финансирања српске телевизије Мост (Косовска Митровица).[8] Још су се у јесен 2012. године од стране Приштине појавила сведочења о припреми хапшења више од 300 Срба “криминалаца, шверцера и свих политичара и привредника који се противе интеграцији севера Косова у независно Косово”. Даље, “независно Косово” предвиђа спровођење истраге о “ратним злочинима које су починили Срби (!), у Приштини постоји “дугачак списак Срба са севера Косова” које она оптужује за “ратне злочине”. То јест, сваки српски политичар или привредник са Космета, као и обичан грађанин, који се на овај или онај начин противи или изражава неслагање са предајом севера под власт Приштине, подвргава се претњама како директног физичког обрачуна, тако и оптужбама за ратне злочине. Враћајући се  тачкама Плана Приштине о примени споразума од 19. августа, треба обратити пажњу да “на конкурс за радна места могу бити узета у обзир само лица која немају криминалну прошлост”, што у контексту реалне косовске политике добија принципијелно потпуно другачије значење од онога које је уобичајено приликом пријема на посао у полицијске јединице. То у косовској реалности значи да ће на лажну дужност “регионалног командира полиције” и у редовни састав Косовске полиције на северу покрајине, бити постављени иако Срби, али искључиво Срби који су лојални Хашиму Тачију.

Мере Приштине против Срба узеле су маха. Тако је Косовска полиција 23. марта забранила коришћење двојних (српских и албанских) регистрацијских бројева превозних средстава и кретање аутомобила са регистрационим бројевима са овлашћењима Републике Србије. Службеници Косовске полиције су у обавези да такве аутомобиле искључе из саобраћаја, а против возача подигну оптужницу, па је у последњих неколико дана у Гњилану заплењено неколико аутомобила. При том само 20% Срба користи “косовске” регистарске таблице у превозним средствима, а осталима се издају такозвани “пробни бројеви”, међутим, они ће касније морати да се пререгиструју.

Приштина је спремна и за спровођење локалних избора: специјално за рад са општинама на северу Космета (Звечан, Зубин Поток, Лепосавић, Северна Косовска Митровица) припремљене су посебне екипе, које ће од средстава међународне заједнице “куповати лојалност Срба” и у ту сврху је издвојено неколико милиона евра.[9]

У Србији је против потписаног у Бриселу споразума оштро иступила СПЦ, Срби са севера Покрајине, који су у складу са Уставом Србије формирали покрајинске законодавне и извршне органе власти. У заштиту уставног поретка, територијалне целовитости и суверенитета Србије ствара се општенационални фронт, коме је приступила и ДСС Војислава Коштунице, у овом тренутку највећа опозициона партија која није прозападно орјентисана, као и најперспективнији омладински родољубиви покрет “Двери” који стиче политичку моћ.

***

Важно је напоменути да су у Конгрес САД 25. априла текуће године, приликом разматрања косовског питања са представницима Стејт Департмента у вези са постигнутим споразумом, конгресмени из Калифорније Д. Рорабакер и његов колега из Тексаса Т. По указали на кршење људских права косовских Срба, на уништење преко 150 православних храмова и на вандалско понашање Албанаца на српским православним гробљима. Амерички конгресмени су изразили сумњу како у ток спровођења истраге око црних трансплантолога и злогласне “Жуте куће” и у резултате истраге која се “по свој прилици неће никада окончати”, тако и у то да КБС неће имати доступ северу покрајине. Рорабакер и По су се заложили за омогућавање права на самоопредељење косовским Србима, који у огромној већини не желе да живе у независном Косову. Тако је Рорабакер представнику Стејт Департмента поставио логично питање: ако се ради о правима Албанаца који не желе да живе у Србији, због чега ви на силу терате Србе који живе на тој територији да постану део независног Косова? – подвукавши да се приче о “некаквој владавини права” спроводе у земљи чији су народи стотинама годинама у непријатељским односима. Упркос свему, представници Стејт Департмента су остали на позицијама немењања граница на Балкану (имајући у виду неповратност независности Косова). Парадигма промена на Космету је у принципу јасно окарактерисана од стране Генералног секретара НАТО Андерс фог Расмунсена, који је рекао да ће “споразум дати нови подстицај за евроатланске интеграције западног Балкана, што представља и наше заједничко мишљење”.[10]