Примена Бриселског споразума и албанизација Космета

Од 17. јуна текуће године почела је примена званичног дипломатског канала комуницирања између Београда и Приштине на основу Бриселског споразума – дошло је до размене тзв. “официра за везу”. За београдског “официра” одређен је Дејан Павићевић, а за приштинског Љуљзим Пеци. Канцеларије Београда и Приштине делују у оквиру система Канцеларије ЕУ у Приштини и Београду. Пеци подвлачи да је његово постављање за шефа мисије за везе са Београдом учињено по директном указу “председника Косова” Атифете Јахтјаге. Лично звање амбасадора (”Републике Косово” у Шведској) он је добио од “Министарства иностраних послова Косова”, “та титула не пропада и овде нема никаквих недоумица” – указује Пеци. Он инсистира да поседује “пуни и апсолутни” дипломатски имунитет. Тако је у суштини Србија успоставила дипломатске односе са делом своје сопствене територије – са Косовом и Метохијом. Вршење своје дипломатске мисије Пеци је започео крајње провокативним изјавама о томе како га је запала посебна част да буде први представник Косова у Србији, која је “покушала да уништи његову земљу”, “извршила агресију и покушала да начини геноцид над његовим народом”.[1] Марко Јакшић, посланик ДСС и лидер косметских Срба је рекао да, “када је реч о партнеру Приштине – држави која је предала Косово и Метохију – не изненађује бахато и арогантно понашање представника Приштине у Београду, власт ћути на увреде представника квази-државе коју предводи трговац српским органима”.[2] Очигледно је да се ради о деловању не само дипломатске него и идеолошке мисије – дипломатска канцеларија Приштине ће нема сумње постати информативно-пропагандни центар позван да утврди и што је могуће шире распростре тезе о “геноциду Срба над Албанцима на Косову” тиме подривајући и слабећи регионалне и међународне позиције Србије.

У складу са планом за примену Бриселског споразума, Србија до краја јуна мора да затвори све безбедносне и полицијске институције и да “влади Косова” обезбеди податке о броју и рангу службеника – оних који су изразили заинтересованост за “укључивање у косовске структуре”. У ствари Срби немају избора – или да се растопе у “косовским структурама” или да оду. Онима који пристану да раде раме уз раме са Албанцима биће предложено место у еквивалентним структурама, али “уколико то буде могућно”. Истовремено Србија почиње са процедуром прекидања исплате плата, сада ће се оне исплаћивати искључиво из буџета Косова. По тој истој схеми Србија током јуна текуће године мора да достави Приштини информације о персоналу у правосудном систему, који је заинтересован да рад настави у косовским институцијама. Потпуна интеграција судског система Србије на Косову и Метохији у правосудни систем Косова, треба да буде завршена до краја године – то јест, српски судови ће бити затворени, а службеници ће се интегрисани у судски систем Косова. Средином јула треба да буде остварена у пуном обиму примена свих раније договорених споразума – по питању катастра, матичних књига, царинских печата, универзитетских диплома, обезбеђења слободе кретања, интегрисаног управљања границама, функционисања официра за везу, специјалних полицијских јединица за заштиту религиозног и културног наслеђа, уплатама царинских дажбина и развоју Фонда за северно Косово.[3]

У Лепосавићу је 14. јуна затворена канцеларија МУП-а Србије. Раденко Недељковић, шеф Косовско-Митровачког округа, констатовао је да ће бити продужен рад “повезан на пословима управљања и на издавању личних докумената, а остали бивши службеници МУП-а Србије који су овде не само радили, него се и дружили, треба да се разиђу кућама”. Слична судбина – одлазак у пензију, укључивање у косовске структуре или одлазак у Србију – очекује у наредним данима и бивше српске полицајце у општинама Звечан, Косовска Митровица и Зубин Поток. Р. Недељковић је позвао грађане да не подлежу паници у вези са распуштањем система МУП-а Србије на Косову и Метохији. Мада то није једноставно учинити. Примена Бриселског споразума или потпуна интеграција Косова и Метохије у систем приштинске власти – то је она цена коју владајућа коалиција треба да плати за свој долазак на власт у мају 2012. године, цена коју Србија и српски народ мора да плате за сумњиво задовољство добијања датума за почетак преговора са ЕУ – који ће јој можда доделити Савет Европе 28. јуна текуће године. Српска власт је ставила акценат само и искључиво на ЕУ “покушавајући на све начине да добије улазницу за Титаник који тоне” – оваква карактеристика спољнополитичког курса Србије све чешће се може чути у српским медијима. Курс који није донео ни обећане инвестиције, ни оздрављење муњевито погоршавајуће економске ситуације помоћу приступних фондова ЕУ. У условима гашења државних институција Србије и органа Реепублике Србије на Космету, надолазећег правног и институционалног хаоса, осећања пропасти и очаја, повећан је ризик масовног егзодуса Срба са Космета. У првом реду оних који не желе да њихова новорођена деца буду уписани као “косовари” и да студенти не добијају дипломе “Републике Косово”. Елиминисање српске полиције представља одузимање основног права Србима на Косову и Метохији – права на безбедност. Многи Срби са севера Космета већ пакују ствари, њихов одлазак ће значити да на Космету остану само старци – а њима већ неће требати полиција, ни српска ни албанска.[4] Раденко Недељковић ипак позива да се не губи вера у будућност: “Ми смо издржали 14 година и ми морамо наставити да овде живимо и радимо”, изразивши наду “да ће бити нађено најбоље решење за Србе на Косову и Метохији”.[5]

Међутим, термин “интеграција” у реализацији западног пројекта стварања вештачке девијантно-криминализоване квази-државности на исконским српским територијама, носи са собом још једну замисао – укључивање Срба у Косовске безбедносне снаге. Кели Дагман, помоћник амбасадора САД на Косову, поводом петогодишњег “јубилеја” постојања “Републике Косово” одредио је следећи “кључни корак” неопходан за “нормализацију односа” Београда и Приштине – “регрутовање што је могуће већег броја Срба у њихов састав”. Општинске канцеларије ће служити као средство за остварење тог задатка (у систему заједнице националних мањина “Републике Косово”). Општинске канцеларије ће се смењивати у обавезама контаката са грађанима, идентификујући циљну групу – младе људе оба пола и “упознавати их са Косовским безбедносним снагама”. Агим Чеку, министар КБС које ће ускоро доживети трансформацију у пуноправну борбено способну албанску армију, позвао је омладину у складу са Бриселским споразумом формиране заједнице српских општина, да узме учешће у процесима регрутације. Тако је приштинска општина Грачаница пружила пуну подршку плановима “Министарства одбране Косова” на подстицању српске омладине да се присаједини КБС и на тај начин “обезбеде себи поуздано радно место, појачају безбедност своје заједнице и добију могуће побољшање образовања”.[6] Тако се у руке Приштини бесплатно предаје не само имовина Републике Србије у укупној вредности од 220 милијарди долара, имовина протераних Срба у вредности 4 милијарде долара, 580 хиљада хектара обрадиве земље и друго, [7] него и оно највредније – људски потенцијал. Даљи планови САД предвиђају даљу мутацију српске омладине у борце Косовских снага безбедности – практично неразоружане ОВК – којој предстоји “препород” у виду “Војске Републике Косова”.

Истовремено, у Грачаници почиње нова фаза промене етничке структуре. Агенција за приватизацију Косова продала је за 6 милиона евра приватном лицу (који је конкурисао под шифром), око 300 хектара пољопривредног земљишта у центру Грачанице. Срби из Грачанице не сумњају да је купац албанска страна, као што не сумњају ни у то, да ће земља бити подељена на ситне делове са знатно вишим ценама ради градње. Пошто српско становништво практично не располаже новцем за куповину и градњу, на тим парцелама ће ускоро нићи нове куће – албанске. По тој истој схеми је током 2012. године у насељу Ајвалија било продато 50 хектара земље, тамо се планира изградња елитног викенд насеља са карактеристичним називом – Нова Приштина.[8] Сличним методама остварује се увођење Албанаца у моноетничку српску средину, са њеном каснијом албанизацијом.

Индикативно је да се у јуну 2013. године на Косову појавио и нови спољнополитички фактор у виду САД савезника – Уједињених Арапских Емирата. Султан Саид Ал Масури боравио је 12. јуна у посети Косову, у циљу пружања помоћи Приштини у “економским и политичким процесима”. Ал Масури се срео са првим потпредседником Косова Беџетом Пацолијем и на састанку је договорена сарадња и приближавање две земље у области трговине, туризма, отварању слободне зоне у општини Ђаковица, успостављање директних авио-веза између Косова и УАР и развој заједничке агро-економске платформе.[9]

Офанзива против Срба Космета протиче целом дужином фронта, “Албанцима је све дозвољено, пошто нема силе која може да им се супротстави, то је тај сценарио на који је пристао Београд потписивањем Бриселског споразума” – закључио је Марко Јакшић.[10]