КОЛИКО ЈЕ МОГУЋА ПРОМЕНА ТУРСКЕ ПОЛИТИКЕ У ВЕЗИ СА „СИРИЈСКИМ ПИТАЊЕМ“

Мада прво место у светским новостима и даље заузима Египат, који је дошао до саме границе грађанског рата, не престаје да се „јавља“ и напрегнутост у Турској. Ако Египат, према проценама популарног блога Haberturk већ „иде либијским путем“, и  кршење грађанског мира у Турској очигледно почиње да поприма карактер дуготрајности. Иако се  последњих дана улична активност у Истамбулу и другим турским градовима   нешто смањила, она се ипак није сасвим изгубила. Полиција и даље   користи сузавац и водене топове.   Истамбулом се заваљао нов талас демонстрација са захтевом да влада Реџепа Тајипа Ердогана поднесе оставку. Демонстранти су покушали и да се пробију на територију парка Гези који је полиција окружила, али су растерани, а полиција је објавила да има намеру да и убудуће пресеца сваки покушај  извођења акција које нису унапред одобрене.

 Разлози за протестовање у Турској су сложени, они се разликују од једне области до друге, и то власти тера да делује и другим средствима, а не само силом. Тако је у Истамбулу локални суд обуставио реконструкцију парка Гези и трга Таксим уз тај парк. Међутим, ако је у највећем граду у земљи као формални повод за демонстрације послужио покушај да се у градској четврти уништи једна „зелена зона“,  којих је и тако недовољно, у Хатају, на пример, или у Газиантепу, незадовољство становништва (које се, уосталом, огласило нешто раније) је имало потпуно другачије разлоге, непосредно повезане  са политиком турских власти у вези са „сиријским питањем“.

Без обзира на умирујуће репортаже које објављује британски Economist[1]немири у турским градовима и селима у близини сиријске границе, које у значајној мери насељавају представници субетничке религиозне мањине – аливити – расту. „Топао“ пријем који турске власти приређују „избеглицама“  из Сирије, топи и стрпљење локалног становништва које лепо види у придошлицама оне који уништавају њихов нормалан живот.  Осим повећања прекршајних преступа и пораста етноконфесионалне напрегнутости и тероризма, почела је и збрка у вези са закупљивањем некретнина, а турско становништво губи и приходе од којих живи.

Анкара је практично од самог почетка нереда у Сирији беспоговорно стала на страну противника  Башара Асада. Тиме су турске власти директно отвориле пут за дестабилизацију   своје земље. Већина турског становништва по сиријском питању не подржава Ердоганову политику. Избори за локалне власти, који ће се у Турској одржати следеће године, за владајућу Партију правде и развоја (АКР), могу да буду и неуспешни, и у том случају ће бити потпуно вероватно да избори постану разлог и  за неуспех исте партије (АКР) у следећим парламентарним изборима, посебно уколико до тада опозициона Народно-републиканска партија успе да формира широку коалицију.

Својом подршком радикала – присталица ортодоксне верзије сунитског ислама, турске власти су допринеле да се значајне групе сопственог становништва отуђе, међу којима су и световно оријентисани делови градске средње класе, алевити којих у земљи има између 10 и 20 процената, Курди и остали.   Међутим, демонстративна антиизраелска реторика турског премијера праћена је његовим стварним зближавањем са Израелом. Ипак  је наивно да се помисли да ће руководиоци јеврејске државе  дозволити Ердогану да иде путем обнове узвишене Отоманске империје. Једноставно  – Израел  амбиције турских политичара користи за себе. На пример, постоје и претпоставке да су се у току последњих немира у Турској тим догађајима прикључили и Израелци, како би Ердогану показали могућности свог утицаја на ситуацију у његовој земљи.

Данас турски експерти признају да је Анкара очекивала да се у Сирији понови либијски сценарио, али како је влада Башара Асада  демонстрирала снагу својих позиција и широку јавну подршку, таква рачуница је запретила Турској потресима баш на њеном тлу. Врло је могуће да   притисак опозиционе Народно-републиканске партије и других група, као и  несугласице између Ердогана и министра иностраних послова Ахмета Давутоглуа, о којима се све чешће чује, постепено могу да доведу до тога да Анкара дође до избалансираније позиције у односу на Сирију. Таква позиција не може а да не узме у обзир договарање са Ираном  и Русијом. То конкретно потврђују и спроведене  консултације председника владе Турске и Русије, као и неки кораци турских власти у оним областима  земље који се граниче са Сиријом. Тако је појачан  гранични режим, што ограничава могућности терориста да без проблема прелазе из једне земље у другу. Такође су логори са такозваним сиријским „избеглицама“ померени даље у дубину турске територије. Прошле недеље турска полиција је у Антакији  претресла службене просторије две хуманитарне мисије за пружање помоћи, које су радиле у Сирији, после чега су депортована четири европска службеника из тих мисија. Циркуларно писмо Министарства   унутрашњих послова Турске обавештава да нерегистроване хуманитарне мисије за пружање помоћи морају одмах да прекину свој рад  у Турској.[2] Рекло би се да су се турске власти озбиљно забринуле због могућег „доприноса“ европских хуманитарних мисија по питању организовања нереда на турској територији.

Појављују се и индиректне потврде да је турски коридор за испоруке оружја Сирији делимично пресечен. Али – заиста само  делимично,  јер трагови турског присуства у Алепу, у коме сиријска армија води позиционе борбе са добро опремљеним терористима, и даље постоје. Human Rights Watch саопштава да је Турска, уз Ирак и Јордан, затворила неке прелазе на граници са Сиријом, али то саопштење су турске власти одмах демантовале, уверавајући да Анкара, као и до тада, према Сирији води политику „отворених врата“.[3]

Шта у наведеном случају значе „отворене врата“  може да се суди по следећем. У последње време је на Кипру забележено преко 500 случајева исправљања саобраћајних докумената којима се потврђује поседовање малих пик-апова које набављају Арапи са Кипра како би те аутомобиле опремили за вршење диверзија  и даље  коришћење  у Сирији. Аутомобиле пребацују у северни део Кипра, којису Турци освојили 1974.године, кроз контролне прелазе тампон зоне УН, после чега их из Киреније и Фамагусте, лука у Северном Кипру,  пребацују било директно у Сирију, било у Турску, одакле се допремају побуњеницима[4].  The New York Times  је открио да се оружје сиријским побуњеницима испоручује из Либије, али опет – преко Турске.[5] Турски путеви   помажу и да се побуњеницима  испоручује француско оружје које за њих купују саудити.[6] Није нигде нестао ни координациони центар у провинцији Адана који се налази на неколико десетина километара од границе са Сиријом,  у близини америчке базе Инџирлик.

Не можемо, а да не приметимо да  оно што чини блиским протестне покрете Турске и Египта у покушајима да се врате на „чисти ислам“,  у муслиманским земљама које су добиле вакцину „вестернизације“ неизбежно за собом повлачи унутарполитичке потресе.[7]

Тешко да је уклањање са власти египатског председника Мурсија за турског премијера Ердогана  представљало лепу вест. По  „сиријском питању“ и бивши египатски лидер, и садашњи турски лидери су полазили од сличних претпоставки, тако што су веровали у савез са Западом и подршку међународног терористичког отпада.[8] Недељу дана пре одлучујућих догађаја у Египту Мохамед Мурси је покушао да грађанску активност свог становништва  усмери  ка кориту религиозног рата тако што је објавио да прекида дипломатске односе са Дамаском и да подржава планове да се Сирији уведе ваздушна зона, забрањена за летове . Добро се зна како се то завршило. Анкара не може, а да то искуство не узме у обзир…

Истовремено, процењујући могућности за промену политике Турске у односу на Сирију, не може да се искључи изненадни регресивни покрет и прелазак  турских власти на још одлучнију подршку терористима. Тако по мишљењу директора Института за источне земље Националне академије наука Јерменије Рубена Сафрастјана почетком, или у пролеће следеће године, Ердоган може да направи нагли корак у том правцу, све до отвореног помагања сиријским побуњеницима, чак  и отварања границе. Ердоган такође  може да  крене и у „мали  рат“ на територији Сирије,  у покушају да уједини око себе становништво Турске пред изборе у органе локалне самоуправе у пролеће 2014, претпоставља  Р.Сафрастјан. Односно, не треба да се очекује да ће Турска  због остварења „неоотоманских“ програма који би имали везе са суседном земљом  јаче да се увуче у сиријски сукоб.[9]  Вероватноћа за такав обрт догађаја је повезана и са притиском америчких „јастебова“ који се не прекида, а који свој курс према уништењу Сирије и дестабилизацији Ирана не мењају. „Јастребова“,  уз чије прелете чак и Бжежински изгледа као  „голуб“ који издалека надзире ситуацију.

Тони Бадран, научни сарадник вашингтонског Фонда за заштиту демократије, сматра да антивладини протести становништва не могу да нанесу штету напорима Турске у Сирији, који се пре свега односе на обезбеђење да побуњеници имају пролаз за испоруку оружја и обавештајне информације.[10]

Тако   не треба да постоје претеране наде да ће Турска у вези са „сиријским питањем“ променити позицију. Ипак се чини да отворени дијалог Анкаре, са једне стране, и Москве и Техерана, са друге,  може да сачува регион од великог војног конфликта, чије би последице, свакако, добро осетила и Турска. Веровање у уништење суседне земље не може да донесе успех турским политичарима. Тешко  да може да се верује да ће живот у стакленој башти, уз бацање камења на суседе, значити да ће стаклена башта остати цела.