Сведочење Џона Заметице – бившег саветника Председника Републике Српске
Прва недеља наставка процеса против бившег Председника Републике Српске Радована Караџића, донела је нова узбуђења. Међу њима треба поменути исказ Џона Заметице, бившег саветника Р. Караџића.
Јован Заметица родио се у Бања Луци, у породици босанског муслимана и словачке Немице. Породица је 1973. године отпутовала у Немачку. Током 1990. године Заметица је допутовао у Југославију из Лондона (сад већ као Џон), где је почео по налогу Међунардног Института за Стратешке Студије (IISS)) да пише књигу о југословенском конфликту. У фебруару 1994. године он је постављен за саветника Председника Републике Српске Радована Караџића.
Сведочење Џона Заметице није било једноставно. Већ током припреме, пошто је своју изјаву потписао под заклетвом, Заметица је одбио да дође у суд. Он је то образложио тиме да му је током боравка у Хагу указана мала пажња од стране одбране и да му нису предочили низ докумената о којима је он дао своје сведочење. Због тога је Радован Караџић од суда затражио издавање subpoena, па је обавезујући судски позив и упућен. Радован Караџић је тврдио да је Заметица јединствен сведок који може да сведочи о томе да ли је Председник Републике Српске имао намеру да почини геноцид и какав је заиста био његов однос према муслиманима.
И заиста, муслиманско порекло Заметице и његов положај код Р. Караџића, давали су му могућност да зна шта је Караџић знао или шта није знао у периоду 1993-1995. године и какав је био његов лични однос према догађајима који су се дешавали.
И тако, Заметица је сведочио, упркос чињеници да су западни медији представљали Сарајево као опкољен град, да то није било тако. Западне медије нису интересовала истинска дешавања у Сарајеву, они су сликали онакву слику каква им је одговарала. Тако је, на пример, Заметица утврдио да су односи Радована Караџића и Слободана Милошевића били веома лоши, практично «непријатељски». Међутим, западни медији су приказивали Караџића као «продужену руку Милошевића у спровођењу политике Велике Србије у Босни».
Заметица је сведочио да је Караџић непрекидно бринуо о имиџу Републике Српске и пажљиво се односио према свакој негативној информацији, међутим, често његова наређења нису спровођена, зато што «локална руководства једноставно на њих нису обраћала пажњу». Заметица је утврдио да Радована Караџића није слушало ни високо војно руководство, ни руководство унутрашњих послова. Тако је он изјавио да је био сведок догађаја када је заменик Министра Унутрашњих Послова Томо Ковач одбио да изврши наређење Радована Караџића, па га је чак и псовао. (1)
Заметица је сведочио да су наводне тврдње да је Радован Караџић организовао терор у Сарајеву, неистините: иако је заиста било снајпериста, они су дејствовали са обе стране. Тако је сведок испричао случај када је муслимански снајпериста убио једно дете које је било поред њега. Заметица је рекао: «Ја до дан данас не знам зашто је снајпериста изабрао то дете, јер јеон могао убити свакога од нас који смо стајали поред, укључујући и мене…»
Генерално, Заметица је причао о тактици босанских муслимана, која се огледала у гранатирању Срба са тачака које се налазе поред школа, чак и дечјих вртића. Ова сведочења се у МТБЈ дају тако често да се мора поставити питање – зашто тужилаштво МТБЈ није подигло ни једну оптужницу за те злочине против муслиманске стране? Наравно, питање је реторичко…
Не може се занемарити ни чињеница да је Џон Заметица био један од најмоћнијих сведока по питању разговора са тужилаштвом. Може се са сигурношћу рећи да је Заметица просто уништио тужиоца, мисис Еџетон. Обично је ова госпођица, самоуверена и дрска као и сви хашки тужиоци, спроводила унакрсно испитивање користећи се психолошким притиском на сведока. Најчешће коришћена метода било је вређање сведока, «скривено» иза питања типа, «Ви лажете, зар не»? Многе сведоке је то излуђивало, поготово на фону одобравања оваквих злоупотреба од стране суда, но управо то и јесте циљ оваквих питања: огорчени сведок може нешто да побрка у сведочењу итд. Веома ретки сведоци могу остати спокојни при тако насилничком понашању. Међутим, још ређи је случај када сведок успе да тужиоцу зада контраударац. То је и разумљиво: на крају крајева тужиоци МТБЈ имају велико искуство у застрашивању сведока и они су у том послу велики професионалци. Руководство МТБЈ се до дан данас плаши да спроведе истрагу по питању жалби више од двадесет сведока у предмету против Војислава Шешеља, који су под заклетвом у суду сведочили да су они (и њихове породице!) били подвргнути претњама од стране тужилаштва, које је од њих тражило да лажно сведоче против Шешеља… Међутим, Џон Заметица је био један од ретких сведока одбране који је одговорио веома ефикасном контра-артиљеријском ватром. На питање «да ви нисте лажов?», Заметица није само одговорио не, нисам лажов, него је доказао (управо доказао, а не тврдио), да лаже сама тужитељка. Дакле, он је сваки пут захтевао да му не чита ове или оне цитате, него да покаже читав текст. Тужитељка је одбила да то учини, а када је суд тражио да ипак покаже, испостављало се да се тужитељка није случајно противила, јер су цитати извучени из контекста у потпуности мењали смисао. Сведок је тражио да се покаже сваки текст у целини, што је резултирало тиме да се изнервирала управо тужитељка, а не сведок.
На жалост, поред наведених сведочења, Џон Заметица је дао и сведочења која могу да се искористе не само у својству одбране Радована Караџића, него и против другог оптуженог, против кога у овом тренутку такође протиче судски процес у МТБЈ. (2) Наравно, Заметица може да тврди шта жели, међутим, сама чињеница да су ови искази били припремљени управо уз учешће Караџићеве одбране, не могу да не буду примљени са осећањем жаљења, по питању тога како се одвијају неки аспекти овог процеса.
(1) Томислав Ковач је такође сведочио ове недеље.
(2) Види, на пример, параграфе 15-19 писмених исказа Џона Заметице.
