Дмитриј Романович Овчаренко (1919 – 20.01 1945) – Херој Совјетског Савеза, редов, возар артиљеријске запреге у митраљеској чети.
13.јула 1941. у борбама у области града Кишињова, док је својој чети достављао муницију, поред сеоцета Песец, возара митраљеске чете 289. стрељачког пука 176. стрељачке дивизије 9.армије Јужног фронта, красноармејца Д.Р.Овчаренка је опколио одред противничких војника и официра од 50 људи. Противник га је савладао пушком.
Међутим, Д.Р.Овчаренко се није збунио и пошто је из кола дохватио секиру официру који га је испитивао је одрубио главу, а затим на војнике противника бацио три бомбе и убио 21 војника. Остали су се упаничени разбежали. Затим је стигао другог официра и – и њему одсекао главу. Трећи је успео да побегне. После тога је од побијених одузео документа и карте и заједно са теретом дошао у чету.
Указом Президијума Врховног Совјета СССР од 9.новембра 1941. године „због примерног извршења ратних задатака команде на фронту на коме се водила борба са немачко-фашистичким освајачима и за испољену храброст и херојство красноармејцу Овчаренку Дмитрију Романовичу је додељено звање Хероја Совјетског Савеза, додељен му је орден Лењина и медаља „Златна звезда“.
У борбама за ослобођење Мађарске митраљезац 3. тенковске бригаде, војник Д.Р.Овчаренко је тешко рањен. Умро је од рана у војној болници 28.јануара 1945.године.
____________________________________________________________________
Красноармејац Овчаренко је возио метке. Обичан момак из украјинског села. Када се родио тако је гласно најавио свој долазак на свет да се његова мама уплашила. У селу се налазио немачки окупатор. Кајзер Вилхелм је осамнаесте године освојио Украјину и на власт довео хетмана Скоропадског.
Новорођенче није ништа знало, није ни схватало да у окупираном месту сељачка беба мора да буде мирна. „Породиља се запањила када су се одмах после првог крика њене бебе са улице зачули одушевљени гласови мушкараца, жена, деце. Неко је отворио прозор и у собу су продрли звуци песме. Човек са сабљом преко рамена је скинуо шлем са звездом и пошто је нежно привио на груди малу људску мрвицу, узвикнуо:
-Ликуј, момче, родио си се у слободи!
Породиљи су наврле сузе. Срце је хтело да стане. Плакала је и осмехивала се. Њен Митја се родио под срећном – црвеном – звездом. Када је поодрастао, отац га је научио да рукује секиром. Дугим јесењим вечерима и у зимску студен колико је само Димка чуо прича о секири! Једном је читаво село дохватило секире. Кајзерове војничине су биле страшно досадне. Димка је за цео живот запамтио причу како се народ таласао у гневу.
– То је била таква сеча, – стегни зубе и маши и ти! – закључио је отац док су му се очи пресијавале.
Када је Дмитриј Овчаренко постао красноармејац, Отаџбина га је наоружала најсавременијим оружјем. Савладао га је, али после рањавања њега су привремено пребацили на складиште муниције као возара. Он се тада присетио секире. Црвеноармејац ју је увек носио уз себе. Уз њу су у колима лежале бомбе. И тако се десило да га је једном та секира спасила. Био је врео летњи дан. Јужно сунце је високо са неба пекло. Красноармејац је возио метке. Тамо, иза шуме, далеко од пуковске позадине била је прва борбена линија. Тамо су његови другови ватром секли непријатеља. Он је знао каква је снага у сандуцима који су, покривени церадом, лежали у његовим колима. Био је пун себе од осећања важности посла који му је поверен.
Прашњави пут га је довео у близину села. Само што је са колима стигао до прве куће, иза окуке се појавио камион. У њему су седели непријатељски војници. Камион је нагло закочио. Из кабине је искочио официр.
-Рузки солдат, халт! – заграктао је. Ми тебе опколити. Руке увис!“
Овчаренко је дигао руке.
„Значи, они су такви…“ – пролетело му је кроз главу, али у души није било страха. Направио се као да не може да се освести од изненађења, и то је изгледало тако природно да су се фашисти засмејали. Официр је кренуо према колима, одигао цераду и пошто је сагнуо главу загледао се у сандуке са муницијом. Очигледно није могао да чека какво то оружје та руска шепртља вози на прву линију. Али, пошто се брзо окренуо, Овчаренко је из предњег дела кола дохватио секиру и замахнувши забио је у фашисту. Смех у каросерији се у тренутку прекинуо. Хитлеровци нису успели ни да искоче из камиона и пођу на њега, када је Овчаренко једну за другом према њима бацио три бомбе.
Затим је брзо пребројао лешеве, са убијеног официра скинуо футролу са картом, из унутрашњег џепа извукао новчаник, а из футроле – пиштољ. Мало више времена му је требало још да сакупи трофејне аутомате и војне књижице. Све је то лепо сместио у своја кола и доставио команданту батаљона. А овај је рекао:
-Хвала, друже Овчаренко! Да ли ти нешто треба?
-Треба, друже капетане“ – одговорио је возар. Молим да ме вратите у митраљески вод. Одавно желим да вас замолим, али нисам могао да се одлучим: можда бисте помислили да се ја стидим свог возарског посла.
Уколико ви, читаоче, пожелите да се сретнете са Овчаренком, када дођете у његову јединицу не треба да тражите возара, већ митраљесца Дмитрија Романовича Овчаренка. Само, знајте, он је предложен за звање Хероја Совјетског Савеза!
