Петро Алексејевич Порошенко се пробудио обливен хладним знојем. Кроз прозор је светлео месец који су повремено прекривали облаци. По зидовима су подрхтавале сенке дрвећа. У даљини се чуло како завијају мачке. Уплашен до дна душе Петро се полако осврнуо – у фотељи поред камина био је дух особе коју је добро знао.
– Степане, обећао си да ми се нећеш јављати пошто будем изабран за председника, – гласом који је подрхтавао изговорио је Петро Алексејевич.
– Мислио сам да си зрео човек, – једва чујно је прошапутао дух, – а ти – шта? Опет шлафујеш са својом антитерористичком операцијом! Како год је твоји тупани звали – и „одлучујуће чишћење“, и „активна фаза АТО“, и „планска фаза АТО“ – сада си нашао да обећаваш да ћеш их очас посла потаманити најпрецизнијим могућим оружјем, а ти уместо тога погађаш цивилни аеродром! Па тако се терористи само множе! Ниси у стању да заузмеш ама ни један град, не можеш ни групицу мафијаша да побијеш – само брукаш и брукаш поносно име Украјинца!
– Стево, нисам ја крив што ми је допала таква војска. То није војска, то је – седи и плачи. Сваком борцу обећам паре, и то лепе паре, али они неће да се боре. За све операције нема довољно твојих црнокошуљаша! Само ме бомбе спашавају.
– Заборавио си шта сам ти причао када сам обећао да ћу те на изборима подржати. Присети се – ја нисам Дмитра Јароша подржао, подржао сам – тебе! А знаш ли зашто? Зато што Јарош зна само да убија. А ти знаш да правиш паре, па ако још научиш и да убијаш – бићеш вреднији од злата. На оне Русе у бившој Новорусији мораш да гледаш као на коров. Не смеш их жалити. Они су наши непријатељи одувек. Они се морају заплашити и потчинити. Било чим – бомбардовањем, артиљеријом, вешалима. Не смеш се бојати тога. Ако имаш само авионе, онда – авионима! Ове две недеље, колико још имаш, шаљи бомбу за бомбом да заћуте заувек.
– Две недеље?
– А колико, шта мислиш? Ако их не научиш реду пре инаугурације – смејаће ти се цео свет. Чији си ти председник – државе или пене за купање „три у један“. Такве државе не постоје.
– А како Европа? Сигурно ће осудити тепихе бомби. А ја не знам за нешто друго. Па нису ме учили да будем командант коњичког пука!
– Ти ниси учио ни да будеш историчар, Петре! Где си то видео да је Европа осуђивала хуманитарне операције? Да ниси можда у Југославији? Тамо су само бомбама спљескали хиљаду људи, а онда су и косовски патриоти закопали и попалили педесетак хиљада Срба. А сада су ти, који су Србе убијали, хероји. Треба да умеш да покажеш квалитет! Човече, Американци су ти дали праву премију: сви сепаратисти су проглашени за терористе. Па искористи, човече, то, гази док је време. Немој да се кајеш кад буде касно!
– А ја сам већ преко „Вашингтон поста“ замолио да нам се да војна помоћ. Знаш како је добар интервју испао! Дирнуо сам их право у срце и ЗНАМ да ће нам помоћи!
– Еј, момак, па ти се ниси спремао ни за дипломату! Шта си све лупао у том твом интервјуу? Мислио си да ће ти помоћ бити као ленд-лиз из Другог светског рата?
– Па?
– Шта „па“? А што су они помагали Стаљину? А што је Стаљин на њиховим студебекерима и вилисима јурио наше јунаке по читавом западу Украјине? Да ниси замислио да си ти он? Па он је, бре, Петре, из сасвим друге приче… Бар да си се направио луд…
– И шта сад да радим?
– Ево шта. Или ћеш да ремонтираш сопствену главу, или ћеш да слушаш мене. Са Американцима се не дружи када сви виде. Они су тако заљубљени у себе, да су стално у говнима. И тебе ће повући. Зато треба да се дружиш с Енглезима. Ту ће ти моје искуство баш добро доћи. Отвори пункт УН у Букурешту. За шефа постави правог Украјинца, на пример Арсена Авакова. Нека се повеже са енглеском шпијунажом. А они ће ти и оружје, и стручњаке ноћу лађама са једрима достављати. И нико ништа неће знати. А онда ће ти стручњаци да среде главне злочинце и да направе пар експлозија на правим местима – на пример у главној кијевској улици, тамо су ти три највећа трга у граду, или у Одеској опери. Трагови ће водити ка мафији. Цео свет ће да омрзне мафију, а ти мирно шаљи тепихе бомби.
– Лепо речено! Али ја треба 27. јуна да потпишем споразум са Европском унијом, а ти говориш о бомбардовању!
– Петре, Петре, ти никако да схватиш! Па ти си нада читаве Украјине – ту више нема врдања! Доњецк и Луганск до 27.јуна морају да замахну белим заставама! Онда си ти стварно на коњу. Али ако не замахну – богами, ти си испод њега. Јер ћеш показати да си неспособан да решаваш задатке, и више нико с тобом неће хтети да ради.
А што се тиче Европе – не мораш да се плашиш. Кад затреба – ни на кога се неће сажалити. Сети се само како су енглески специјалци уклонили Гадафија! Еј ти! Када би ми имали такав тим…
Зато се не бој – само рокај! У европским медијима се неће појавити ни један леш, ни једна жртва, никаква рушевина, па ни тајни крематорији. Кад ти ја, Степан Бандера, бесмртни вођа украјинског народа, кажем!
И увек се сети како је говорио Наполеон: „Битка се мора започети, а после ћемо видети“. У бој, јуначе!
