„Српска историја је таква да о њој не треба прићати и писати већ певати“
Алфонс де Ламартин (јули 1833)
Сигурно сте много пута стајали поред реке и гледајући у њу дивили се њеној лепоти, величини, снази. Постављајући себи питање како је она постала тако лепа, тако велика, тако снажна. Крећући се уз њу узводно она је и даље лепа и снажна али приметили сте сигурно мање велика. Наставимо ли тако да се крећемо узводно доћићемо до њеног извора, а он иако много мањи од ње можда је чак лепши и јачи од ње. Јер његова снага је сконцетрисана у настанку и прављењу касније велике реке. Дајући јој жубор, он јој даје и живот. Када дакледођемо до извора реке схватимо шта нам је она много низводније онако велика, лепа и снажна говорила.
Говорила нам је да ње нема без њеног источника и да је путем расла и бивала већа али да је њена снага и лепота у источнику њеном. Жели својим примером да нам укаже да нас не би било без оног пре нас. Примером својим тихо нам шапуће пазите историју своју, заборављајући је ризикујете да останете без душе и живота. Као што би и река која се одвојила од извора свог почела полако да губи на моћи док потпуно не би престала да тече и нестала. Одвајањем од свог извора нестала би сва она вода која ју је чинила великом и снажном, остало би само тужно и суво корито које би сведочило о постојању некада дивне и моћне реке.
Нажалост окупирале су нас материјалне ствари, и тако заробљени у материјалном почињемо да се одвајамо од вредности које су нас кроз прошлост чиниле народом о чијој историји треба певати. Одвајајући се од улоге коју нам је Бог наменио кроз историју, жудећи за материјалним и због тога покушавајући да будемо оно што нисмо, ризикујемо да изгубимо све. Ризикујемо да уместо напаћеног али зато храброг, поносног, христоносног народа који има јасну визију своје будућност за нама остану само неми споменици. Докле да затварамо и закључавамо сва врата и прозоре своје душе, кријући се и размишљајући само о себи. Постајући део савременог света без емоција не схватајући да ћемо тако постати и народ без будућности. Од источника наших до данашњих дана Србин је можда губио по неку битку али крај је увек дочекао на ногама као победник. Зато желим да још једном прочитамо „Химну победника“ – Јована Дучића, можда нас ова ода победи подсети ко смо:
Химна победника
Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека.
Ова иста поља што крв једних жали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих сто су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.
Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прикажу гроб претка и пут нараштају.
Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач зарђан деца ископала.
Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.
Та слава, то сунце мученика је оно што нас је чинило правим и достојним потомком својих предака. Док порази за друге значе крај, Србин навикнут и на славу и на мучеништво зна да је то само један мало тежи део пута. Србин зна да мора даље јер му то јасно говори његова историја. Србин зна да док год слуша источнике своје изаћиће из свега као победник.
Зато се не смемо одвајати од свог извора, робовањем новим непровереним вредностима. Вредности које се данас рађају и за којима се људи крећу су искључиво материјалне. Заборавили смо своје корене, одвојили се од својих источника и неприметно потпуно духовно пресушујемо доводећи се у опасност да ако нешто не променимо потпуно и нестанемо. Врати се народе мој само до најважније притоке у историји својој, до притоке која је једнако важна као и твој извор јер те она духовно пуни и напаја. Духовни источник Српски је светосавље његово. Светосавље наше нам јасно говори да правда мора да се поштује, да људи треба да се воле, да су материјалне ствари ту само да се користе, а да је накарадни свет настао јер човек материјалне ствари воли а људе само користи. Пут победника није лак, наш Иво Андрић је записао:
„Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“
Србима није својствено да се боје, преци наши нису узмицали од проблема, нису се крили, они су живели. Важније им је било шта остављају поколењима после себе од тога да ли могу тренутно нешто да узму за себе. Пратећи пут предака и носећи православни дух јасно су знали да са собом не могу понети ништа материјално. Знали су да ће са њима отићи једино њихова душа и да је морају оставити чистом. Знали су да ће за њима остати само дела њихова а та дела мојају бити светосавска. Поносни народе остани достојан источника и светосавља и буди стваралац светле будућности за потомке своје.
