Кад год неко почне да нас напада прво што се запитам да није случајно из категорије „бивши Србин“. Категорија слична издајнику, само много више острашћена, изгубљеног духа, изгубљене душе, без могућности да се спасе. У свом очају не видећи излаз панично хода мислима и делима, достојним једино најнижим лествицама ада. Покушавајући да докаже да припада нечему и да је нешто што није, не бира средства да успе у томе.
Наравно, једино што успева је да као и сваки бескичмени гмизавац пуже кроз живот без шансе да се подигне на ноге. Напоменуо бих оне историји добро познате: јаничари, усташе … Историја у њима није пронашла ништа људско, ништа што би их чинило вредним. Како је историја писала о њима тако ће једног дана писати и о Хашиму Тачију још једном „бившем Србину“. Злочинцу чији је деда Радослав Даниловић православни поп који је почетком 20. века прешао у ислам. Свестан свог порекла током рата на Косову у главном штабу УЧК у селу Брего Хоџес бесан због понашања и неуспеха својих комаданата на састанку са њима им и јавно рекао:
„Ви шиптари сте неспособни, а имате велику срећу што вас водим ја, јер имам српске крви.“
Нажалост, ми Срби не можемо бити срећни да су на страни наших непријатеља увек најактивнији „бивши Срби“.
Ова категорија временом је расла. Увек су се појављивале нове групе и појединци али се њене карактеристике нису мењале. Оно што смо од њих до сада доживели и видели мора нам бити опомена за будућност. Они су се одрекли свог порекла, одвојили су се од својих корена, од свог народа, од своје вере и својих ђедова, што је узроковало губитак духовног напајања. Такав губитак дозволио је да њих временом уместо љубави, искрености, храбрости испуњавају мржња, поквареност, кукавичлук. Данас смо поново сведоци стварања нових група и појединаца који ће врло брзо постати „Бивши Срби“. Додуше они се још не изјашњавају тако али се у томе својски труде. Препознаћете их по томе да нас стално убеђују да немамо право на своје мишљење. То су они који у свом народу не виде ништа позитивно. То су они који, додворавајући се другима прихватају сву кривицу на Србе. То су они по којима Србе треба мењати да би се свидели својим непријатељима, мада немају ништа против што живе на рачун истих тих Срба.
Не смемо дозволити да Србин постане народ који је потребно заштитити да не нестане. Наравно да имамо непријатеље. Народи који су се борили за правду увек су имали непријатеље. Владика Николај је питао:
„Чији сте ви, мали Срби ?
Ми смо деца Божја и људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буду главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз векове будно чувала стражу на капијама Европе, да племена слабије расе и ниже вере не би узнемиравала крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако ми смо по крви аријевци по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.“
Србин је дакле праведник и као таквом судбина му је доделила много непријатеља. Само за разлику од других праведника има једног душманина више, то је она категорија „бивши Србин“. Ова категорија као и сваки нечовек има страх од истине и православног духа. Једном кад су се одрекли пута праведника њихова изгубљена душа почела је да лута по беспућима таме. У свом слепилу највећу енергију троше да се свете онима какви су они у ствари требало да буду да су имали достојанства, храбрости, поноса, части.
Какав је осећај бити „бивши Србин“, шта је све потребно урадити да би постао оно што ниси, да би постао оно чега се частан човек стиди. Преко каквог људског достојанства треба погазити да би се додворио непријатељу свог народа можда најбоље може да дочара песма „Јаничар“:
ЈАНИЧАР
Харао је и палио
Витком сабљом секо
Царством цара Сулејмана
Дуго на далеко
Једног дана дошао је
У борбама вођен
Да запали и поруши
Место где је рођен
Коб судбине и њен данак
Даде му на дар
Цели живот да проживи
Као јаничар
На згаришту пусте куће
Плакала је жена стара
Он потеже своју сабљу
Сабљу јаничара
Жар засија из очију
Души што сад гине
Таман хтеде посећи је
Она рече сине
Немој сине не греши се
Ако Бога знадеш
Мајка сам ти познајем ти
Над уснама младеж
Сјаха с коња млад јаничар
И сабљу испусти
Мајка хтеде нешто речи
Али не изусти.
Постоји ли нешто свето у човеку који мора да гази оног ко му је даровао живот? Да ли се може сматрати човеком достојним поштовања онај ко своје корене чупа и гази надајући се, ваљда, да ће он сам тако опстати? А заборавља да и најмање дрво које се поносно супротстављало и најјачим ветровима, када му се корен ишчупа нема наду. Не може се одржати ни на најлакшем поветарцу. Судбина таквог дрвета је да га ветар ваља по земљи и прашини док га потпуно беживотног и безначајног не уништи. Тако уништеног оставља га прекривеног блатом и прашином свима који туда пролазе да га газе, а времену да потпуно избрише трагове његовог постојања. Уместо да уче из природе, лажући себе њихов ум бежи од истине. Покушавајући да обману друге једино успевају да обману себе, изгубивши дух до те мере да се не могу звати човеком. Временом су само сем имена „бивши Србин“ додали презиме „бивши човек“.
Спаљено срце и похарана душа понизних слуга нових владара, коњушари и извршиоци најпрљавијих и најгнуснијих задатака заборављајући да такве нико не поштује јер ко је једном продао душу продаће је опет. То више није питање. Питање је само када и за колико.
