Постојало је више разлога за посету Донбасу и истоку Украјине почетком јуна 2014. За разлику од Крима и догађаја на том полуострву 2014. године о Донбасу се знало мало у српској јавности. Зато је избијање жестоког грађанског рата на овој територији у априлу била и једна врста изненађења после релативно мирног приступања Крима Руској Федерацији.
Такође, сличност трагичних догађаја у Украјини са онима у бившој Југославији је довела до великог интереса у српском друштву за догађаје на простору Донбаса. Улога запада у потпиривању сукоба као и паравојне и нацистичке формације попут оних у Хрватској, Босни и на Косову које су нападале православно становништво у Донбасу, биле су жалосно подсећање на све страхоте грађанског рата на територији бивше СФРЈ. Такође, једнострана пропаганда и окривљавање руководства Доњецке Народне Републике и Руске Федерације за ''сва зла овога света'' су подсећали на сатанизацију Милошевић и Србије за време сукоба у бившој СФРЈ.
Крајем маја 2014 уз помоћ пријатеља из руске Думе успостављен је контакт са руководством Доњецке Народне Републике. У том контексту сам се упутио почетком јуна 2014. године у Донбас.
Након авионског лета из Београда, у Москви су ме сачекали представници ДНР. Из Москве до Ростова на Дону у Русији смо путовали аутомобилом. (Пут је био дугачак око 1000 километара). Границу са Украјином сам прешао на прелазу Успенка. Руска војска на граничном прелазу (одлично опремљена и самоуверена) је са нескривеним подсмехом посматрала украјинске граничаре. Са друге стране, украјинска гранична војска на том прелазу очигледно није у најбољем стању.
Ипак, никавих проблема од стране украјинских регуларних пограничних снага није било (између Србије и Украјине не постоји визни режим). Међутим, већ после неколико километара од границе се налази пункт Националне гарде Украјине. Углавном се радило о млађим људима од око 25 година.Ова паравојна формација подсећа на паравојне неоусташке хрватске и муслиманске формације по западној опреми, бахатом понашању и неомиљености у православним срединама. Такође, у области коју они контролишу снајпери свакодневно пуцају на цивилна возила. Посебно се то односи на пут од границе ка Доњецку који пролази кроз густу шуму. Такође, на путу до Доњецка сам посетио и градове Макијевку, Шахтарск и друге.
На улазу у највећи град Донбаса Доњецк, први пут сам дуже поразговарао са народном војском ДНР. Ради се углавном о локланим војним ветеранима и припадницима Беркута од 40 и 50 година. Ови људи нису тако добро опремљени као Национална гарда али делују озбиљније и смиреније. Сам град Доњецк је са више страна окпољен украјинском војском али борбе нису тако жестоке као у Славјанску. Војници су углавном тврдили да се боре јер не желе да они и њихове породице живе под ''фашистима'' из Кијева који желе да забране руски језик.
Доњецк има око 1, 5 милиона становника. Велики индустријски центар још од времена СССР је обновљен након Европског шампионата у фудбалу 2004. У граду је и познати фудбалски стадион, бројна индустријска предузећа. Највећу зграду у Доњецку је изградио Јануковићев син и то су ми домаћини са нескривеним огорчењем неколико пута поновили.
Међутим, некада жив град у којем се за време саобраћајних шпицева није могло проћи улицом од аутомобила, преко дана је сабласно пуст. Људи се очигледно боје да изађу на улице. Бомбардовање града од стране украјинске авијације и терористички акти Националне гарде и Правог сектора су изазвали страх код обичних људи у овом лепом и чистом граду.
Из Доњецка је побегао и најбогатији Украјинац Ринат Ахметов – власник познатог фудбалског клуба и индустријског комплекса (који у Донбасу запошљава неколико десетина хиљада људи). Олигарх очигледно чека да види ко ће победити у рату између ДНР и Кијева. Зато је одбио да финансијски помаже ДНР (''плаћање пореза''кажу домаћини) али није ни поступио као злочиначки олигарх Коломојски који финансира нацистичко терористичке организације. Можда и због тога још увек постоје неслужбени контакти између ДНР и Ахметова.
У Доњецку (граду величине Београда) посетио сам штаб ДНР. Он се налази у самом центру града. Окружен је бројном и добро наоружаном стражом. Уверио сам се у неколико кризних ситуација да се та стража може неколико пута увећати у врло кратком року.
Командир штаба Јуриј је био један од оснивача и инструктора Беркута. Током једног од наших разговора у његову канцеларију је дошла старија жена власник продавнице из Славјанска. Пожалила се на понашање једног добровољца. Јуриј је одмах телефонирао руководству у Славјанску и наложио да се санкционише било каква крађа и да се бесплатно узета роба врати. У згради сам видео и неколико украјинксих ветерана из босанског грађанског рата који су ми се обратили на српском. Уопште, у редовима народне војске ДНР влада завидна дисциплина. Пропаганда са запада и из Кијева да се ради о разузданим теористима и бандитима је неистина. Пре би се то могло рећи за припаднике Националне гарде који се налазе граничним прелазима и шумама око Доњецка. Они су ти који производе нестабилност и несигурност за обичне грађане.
Разговори са политичким руководством ДНР су одржани у згради бившег градског парламента. (Зграда је позната из телевизијских вести). Делегацију ДНР је предводио први вице премијер Андреј Пургин. Он је истакао да ДНР посебно интересује случај самопроглашења независности такозваног Косова јер ако запад признаје Приштину нема никавог правног разлога да не призна и ДНР. Такође, представници ДНР су истакли да власти у Кијеву и запад по сваку цену желе да испровоцирају Русију да уђе у рат. Ипак, за сада нема такве потребе јер ДНР и сама може да се одбрани. Такође, тврдили су да су Национална гарда и Прави сектор главни протагонисти тероризма у Донбасу. Нажалост, као пример за ту тврдњу представници ДНР су навели убиство вице-спикера парламента које се догодило управо тог дана, само неколико улица даље од места нашег разговора. Они су изнели и претпоставку да је права мета атентата био премијер ДНР.
Политичке власти издају и лист Новорусија који носи име њихове државе у настајању.
Током боравка у Донбасу сам разговарао не само са политичким и војним представницима, већ и са обичним грађанима. Једнодушна је симпатија према Србији и Србима. Такође, Милошевић је несумњиво веома позитивна и позната личност за грађане Донбаса. Необичну јачину православне вере показало ми је масовно обележавање у војсци и међу грађанима Свете тројице.
Из Донбаса сам се вратио возом за Москву. За разлику од Новорусије у којој према Србима постоји посебна симпатија, од обичних људи па до руководиоца ове државе у настајању, у ''европској'' Украјини (граду Харкову) показивање српског пасоша на граници је изазвало прави излив хистерично /параноичног расположења припадника Националне гарде и СБУ. Вероватно се радило и о примени новоусвојених ''европских вредности'' у пракси која важе за Србе и Русе у ''новој'' Европи. Али то је већ друга тема.
