СПОМЕНИК ЦАРУ МУЧЕНИКУ НИКОЛАЈУ У БАЊАЛУЦИ И ПРАВОСЛАВНА ОБНОВА

ЧУДО У БАЊАЛУЦИ

Субота, 21. јун 2014, биће датум записан златним словима у историји србско – руског пријатељства. Тада је, наиме, у самом центру Бањалуке откривен споменик Цару Мученику Николају Другом Романову. Откривању споменика је присуствовао велики број званица из Русије и Републике Србске. Помоћник председника Руске Федерације, Игор Шчогољев, рекао је да је споменик цару Николају Другом у Бањалуци први који је подигнут на територији неке европске земље. "Одајемо признање председнику Републике Српске Милораду Додику за ту иницијативу и подршку коју је дао у реализацији пројекта. То је веома симболичан гест који подвлачи дугогодишње пријатељске везе између руског и српског народа у нашем свету, који нимало није једноставан", истакао је Шчогољев(1).

За то време, званична Србија покорно ћути, не смејући ни реч да каже о Цару Мученику Николају и његовој жртви за Србство, покушавајући да се додвори Немачкој, која је, скупа са Аустро – Угарском, од 1914. до 1918, показала своје „цивилизовано лице“, убијајући и у логоре одводећи Србе зато што су оно што јесу, православни слободољупци. Република Србска, иако под надзором „међународне заједнице“, има смелости за истински витешки чин – подизање споменика ономе коме сви Срби дугују захвалност. Цар Мученик, коме су Срби на дан крунисања 1896, послали крст који је, по предању, припадао светом кнезу, по духу и врлини Цару, Лазару (2), дошао је међу своје. Дошао је у славну и мученичку Бањалуку која је страдала и у Првом светском рату, када је Беч, на тзв.„велиздајничком процесу“,судио најугледнијим босанско – херцеговачким Србима, и која је страдала и у Другом светском рату, када су усташе, које су се сматрале изданцима „високе културе“ Запада, клале и убијале Србе Босанске Крајине и рушиле њихове храмове и олтаре, и која је страдала у рату 1992-1995, када су у бањалучкој болници умирале бебе, јер је НАТО Запад увео санкције Србима, спречавајући чак и дотурање медицинског кисеоника (3). Цар Мученик Николај међу својим мученичким Србима у Бањалуци; што би рекао Велимир Хлебњиков – „сјајна ствар, да се памти!“

СВЕТИ СРБИ О РУСКОМ ЦАРУ

Царски Мученици су се, у свом последњем заточеништву, непрестано молили пред копијом најславније србске иконе, хиландарске Богородице Тројеручице. Ту икону бољшевици су оштетили и бацили кроз прозор, а један бели официр ју је нашао, па је двадесетих година XX века икона дошла у Данску, код цареве мајке, Марије Фјодоровне. Погледајмо мистични лук: од крста цара Лазара до Тројеручице… Том, мистичком нити Николај II заувек се уткивао у ткиво србске повеснице. Свети владика Николај неизмерно га је волео, и често о њему говорио. Тако је, 21. јула 1940. године, пред једном групом поклоника из Горњег Милановца, изјавио: "Пре неколико дана одржали смо парастос великом и племенитом руском цару Николи. Он је био велики словенски, православни и племенити цар. Један од највећих пријатеља српског народа. Када је 1915. последњи српски војник напуштао отаџбину, цар Николај је био ужасно потрешен. Читао сам да тога дана велики руски цар није ништа ни јео, ни пио, већ је био у некој грозници". Убиство цара Николаја Свети Николај Жички довео је у везу са прогонима Србске Цркве у доба конкордата. ("Жички благовесник", август 1940)"Србија Господара Императора Николаја II поштује као светога", изјавио је србски митрополит Доситеј (касније свештеномученик, пострадао од усташа) 1936. године на отварању бриселског Спомен-храма Царске породице. "На сабору Србских Архијереја не тако давно постављено је питање о прибрајању Цара – Мученика Николаја II светима Србске Цркве. У два новоподигнута храма у Србији Цар Мученик Николај II представљен је на икони као светац – својим сам очима то видео. То што Цар – Мученик још увек није прибројан Светима Српске Цркве није зато што је ово питање запостављено; у најскоријој будућности оно ће се потврдно решити". (Међутим, ова се намера није остварила: почео је Други светски рат, након кога се Србска Православна Црква нашла у ропству безбожника.) 

ЦАР МЕЂУ СРБИМА

О култу цара међу Србима сазнајемо из књиге протојереја Михаила Пољског "Новомученици Руски" (Џорданвил 1949,1957): "30. марта 1930. у србским новинама објављен је телеграм да су се православни житељи града Лесковца у Србији обратили Синоду Православне Србске Цркве с молбом да се покрене питање прибрајања Светима покојног господара императора Николаја II, који није био само човечни и чистосрдачни владар рускога народа, већ је и погинуо славном мученичком смрћу.У србској штампи се још 1925. године појавио опис виђења једне постарије Србкиње, која је у претходном рату изгубила три сина: двојица су погинула, а један је нетрагом нестао, тако да је и њега сматрала покојним. Једном је, након срдачне молитве за душе свих који су изгинули у претходном рату, сирота мати уснула и у сну угледала императора Николаја II који јој је рекао да јој је син жив и да се налази у Русији, где се заједно с двојицом своје погинуле браће борио за Словенство. Руски цар јој је рекао: “Нећеш умрети док не видиш свог сина“. После тог пророчког сна старица је добила вест да јој је син жив, и неколико месеци након вести она га је грлила, сва срећна, живог и здравог, јер се из Русије вратио у домовину. Овај случај чудесног јављања у сну покојног, међу Србима жарко вољеног, императора Николаја II рашчуо се по читавој Србији и ишао је од уста до уста. У србски Синод су са свих страна стала да пристижу сведочења о томе како србски народ, нарочито простодушан, искрено воли покојног руског императора, сматрајући га свецем.

ФРЕСКА У СВЕТОМ НАУМУ

11. августа 1927. у београдским новинама појавио се извештај с насловом: "Икона Императора Николаја II у српском манастиру Светог Наума на охридском језеру". Извештај је гласио: "Руски академски уметник и живописац С. Ф. Колесников био је позван да ослика храм у древном србском манастиру Светог Наума, при чему му је остварена потпуна слобода стваралачког чина приликом украшавања унутрашњости куполе и зидова. Радећи на томе, уметник је замислио да на зидовима храма уради ликове петнаест светаца, размештене у петнаест овала. Четрнаест ликова урадио је одмах, а место за петнаести дуго је остало празно, као да је неки необјашњив осећај заустављао Колесникова у довршењу посла. Једном, у сумрак, Колесников је ушао у храм. Свуда је било тамно и само је купола била прошарана зрацима залазећег сунца. Како је након тога причао сам Колесников, у том часу у храму је очаравајућа игра светлости и сенки, све унаоколо изгледало је неземаљски и необично. Тада је уметник приметио да је чисти овал, који он још није осликао, оживео и из њега је, као из оквира, посматрао брижни лик императора Николаја II. Поражен чудесним јављањем мученички убијеног руског господара, уметник је неко време стајао као укопан /…/. Затим је, како каже сам Колесников, вођен молитвеним поривом, према овалу поставио лестве, и, не наносећи угљеном контуре овог необичног лика, само четкицама почео да га слика./…/

Ускоро је у манастир дошао командант Битољске војне области ђенерал Ристић. Посетивши храм, он је дуго гледао на икону покојног господара коју је насликао Колесников, и низ образе текле су му сузе. Затим је, обраћајући се уметнику, тихо рекао: "За нас Србе он ће бити највећи, најпоштованији међу Светима". Овај случај, као и виђење србске старице, нам објашњава зашто су житељи Лесковца у својој молби Синоду истакли да они покојног господара Русије стављају у исти ред са србским народним свецима – Симеоном, Савом, Лазарем, Стефаном.

Осим наведених случајева јављања покојног господара појединим лицима у Србији, у србској армији постојала је прича о томе како се сваку ноћ уочи датума убиства господара и његове породице, руски император појављује у Саборној цркви у Београду, где се пред иконом Светога Саве моли за србски народ. Затим он, према том предању, пешице одлази у Главни штаб и тамо проверава стање србске армије."

У храму Св. Александра Невског у Београду, задужбини краља Александра, још пре Другог светског рата подигнута је спомен-плоча "Николи II, цару – мученику"; у том истом храму култ Светог Николаја Романова негован је од почетка деведесетих година XX века. Године 1993, тамо је одржан скуп посвећен цару, поводом 125 година од његовог рођења и 75 година мученичке кончине. Први храм Светим Царским Мученицима подигнут је у црногорско- приморској митрополији, и освештан у јулу 2006. године. Храм припада манастиру Рустово.

Срби неће заборавити свог дивног заштитника, који се, скупа са Св. косовским мучеником Лазаром, моли за нас Богу. Бањалука нас је, својом слободом и љубављу према Николају Другом, надахнула за даље подвиге у борби за србско – руско братство у Христу. Јер, реч је управо томе, и ни о чему другом: ми смо браћа у Христу, једна вера, једна крв, једна љубав. И зато смо, заједно, и у мучеништву, које је сведочење Распетог и Васкрслог Богочовека у свету. И зато је са нама Бог. А Он, како рече Свети Александар Невски, није у сили, него у истини и правди.

УПУТНИЦЕ:

1.http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=61261&novost=vostok/arhiva/Otkriven-spomenik-ruskom-caru-Nikolaju-Drugom-u-Banjaluci#.U6XwPG1b32s

2. Ксенија Кончаревић: Косовски крст Цара Мученика, у зборнику „Небеска Србија“, Манастир Сланци, Београд, 2002,стр.156-1643. www.novosti.rs/.../планета.480.html:384914-Страдање-беба-белег-на-…

фото http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/republika_srpska/aktuelno.655.html:497328-Putinov-pomocnik-u-Banjaluci-Srpskom-narodu-garant-slobode