Чувеном америчком бејзбол играчу Јоги Бера приписује се трезвена изрека која гласи „Ништа није готово док се не заврши“ или, речено на колоквијалан амерички начин, “Its not over till its over.” (Узгред, исти мудрац је такође изјавио да „будућност није оно што је некад била.“) Председник Додик је љубитељ кошарке, не бејзбола, а вероватно и не говори енглески, тако да не би било чудно да није ни чуо за Јоги Беру (кога у сваком случају не би требао да меша са имењаком, популарним јунаком дечјих цртаних филмова Yogi Bear-ом, или Медом Јогијем). На председника стога не би требало гледати попреко зато што је, чим су резултати били објављени, у свом карактеристичном естрадном стилу прославио оно што му се несумњиво учинило као блистава и непоништива изборна победа.
Тај наизглед оправдани утисак не само да одражава културолошки колосално погрешну процену, већ се убрзо после пребројавања гласова и у пракси показује упитним. Земљаци Меде Јогија нису склони одустајању. Са њиховог становишта, ниједна тешкоћа није непремостива, ниједан проблем није нерешив и ни од једног плана, осмишљеног као средство за постизање неког њиховог интереса, они не одустају. Омиљени рефрен председника Додика, „не може нам нико ништа,“ заправо је њихова а не његова песма. Или бар они тако мисле.
За њих, ништа није завршено окончањем изборног процеса и баналним пребројавањем гласова. Тај чин и његов исход, питање ко је добио „математичку већину,“ како се саркастично једном приликом изразио познати поборник непосредне демократије Никита Хрушчев, не одређују ништа. Треба ли наводити доказе? У Јерменији, на задњим изборима, њихов – како би се председник Додик правилно изразио, „пулен“ – није сакупио ни 8 одсто гласова, далеко мање од председникових противника у Републици Српској. Али захваљујући упорности и приљежном труду спонзора, он је данас инсталиран као председник јерменске владе, директно под носом Додиковом патрону. Други пулен, у Македонији, такође није добио подршку већине. Међутим, без обзира на тај детаљ, он не само да данас контролише државу чији га народ није изабрао, већ мења и њено име, унутрашње устројство и спољнополитичку оријентацију. Јел тако нешто немогуће и у Републици Српској?
Обриси постизборне стратегије рушења сада су углавном јасни. Да наведемо главне моменте:
1. Органи западног естаблишмента не остављају место за сумњу у вези са начином како разматрају исход избора у Републици Српској у недељу, 7. октобра. У глобалној оцени догађаја где се не бирају речи, већ 8. октобра „Њујорк Тајмс“ је оценио да „Додикова победа у Босни додатно оснажује Москвино упориште на Западном Балкану, зато што он [Додик] сада може да блокира било коју стратешку одлуку, ако му Путин каже да то учини.“
Истога дана, када је „Њујорк Тајмс“ објавио да је „проруски српски националиста ушао у Председништво БиХ“, Стејт департмент је „изразио забринутост због изборног процеса“ у Републици Српској и позвао је грађане да слободно упућују жалбе на начин како су избори били проведени.
2. На фону таквих стратешких разматрања и изричите „забринутости“ из централе, закономерно је уследила реакција теренских политичких радника у Републици Српској. Неуспешни кандидати Иванић и Говедарица, који у својим мобилним телефонима вероватно имају апликацију за моментално примање саопштења Стејт департмана, истога дана су јавно захтевали ручно пребројавање гласова. Без обзира на то што страни посматрачи, међу којима су били и представници ОЕБС-а, нису навели никакве озбиљније недостатке у изборном процесу, неуспешни кандидати Савеза за победу су истакли, по њима, изузетно велики број неважећих листића који би „могли утицати“ на изборне резултате. Небитно је што на изборима 2018. није било значајног повећања у броју неважећих листића у односу на предходне изборе, 2014. и 2010. године, и то по изјави представнице Централне изборне комисије БиХ, која сигурно не навија за владајуће структуре у Републици Српској. За процес „обојене револуције“ није битна стварност, него управљање утисцима, симулакрум стварности. У приручнику Џина Шарпа изборна крађа и корупција истакнути су као главни мамци за мобилисање и усмеравање политички неписмених маса. По свему судећи неосноване оптужбе за изборну крађу лансиране су у складу са већ уходаним обрасцем. Можда утемељеније оптужбе, за корупцију, које ће накнадно бити изнете са вишеструко већом жестином него икад до сада, несумњиво се налазе на хоризонту, укључујући покретање већ одавно најављиваних кривичних поступака на нивоу БиХ, где изборни слављеник ускоро прелази на нову дужност.
3. У духу исте политичке логике, следећи потез је био логичан и закономеран. Поражени кандидат Говедарица је објавио себе легитимним председником Републике Српске, што можда има неку перверзну логику ако се пође од импликације предходног аргумента, да неважећи листићи претежно представљају Говедаричине украдене гласове. Небитно је што за то нема никаквих доказа, јер на пољу утисака нико их и не тражи. Занимљиво је да Говедарицина „фора“ није изворно његова, као што то није ни било шта друго што он говори или ради. Мало ко се сећа, али 2006. године мексикански председнички кандидат Андрес Лопез Обрадор извео је исти штос када је изгубио на изборима: на главном градском тргу Мексико Ситија, Сокало, објавио је себе легитимним председником и пред неколико десетина хиљада присталица положио је председничку заклетву. Озбиљни посматрачи били су немилосрдни у својим освртима на Обрадоров дилетантски покушај да успостави паралелну владу. „Он ово не чини да би Калдерона [противничког кандидата који га је поразио] натерао да земљом управља у корист сиромашних, него да му онемогући да уопште управља,“ оценила је тада политички аналитичар Денис Дресер. И значајно је додала: „Он велики број Мексиканаца наводи на закључак да је у овој земљи промена немогућа на миран начин.“
Коментар професора Хаиме Санчес Сусареја из Гвадалахаре био је још жешћи: „Лопез Обрадор се претворио у пародију самога себе, у лош виц. Зато је изгубио добар део уважавања, чак и у редовима својих присталица.“ Да ли је ту реч само о Лопез Обрадору, или је видовити професор алудирао и на тада непознатог Вукоту Говедарицу, остављамо читаоцима да процене. Али ако се Говедарица појави на Тргу Крајине и пред фанатицима удружења „Правда за Давида“ прочита председничку заклетву, нека нико не каже да није био упозорен на овакву могућност.
4. Комедија на страну, посматрачима оштрог ока, који запажају озбиљне ствари, није промакао један важан лингвистички детаљ. Куртоазан позив председника губитничким кандидатима да са њиме попију кафу, Говедарица не само да је одбио, већ је то учинио на симптоматичан и знаковит начин: „Не пада ми на памет да пијем кафу са диктатором и човјеком који је на челу режима који је од СДС покушао да направи терористичку организацију и пријетио на све начине. Ако треба да сједимо негђе и да пружимо ријечи утјехе, онда је то трг. Отићи ћемо данас на трг и сјести и разговарати с Давором Драгичевићем.“
Истом приликом, појачавајући дојам да наше напред изнете слутње нису потпуно без основа, Говедаричин колега Бранислав Бореновић је додао: „Ми у таквим парламентима нећемо радити. Институције су толико урушиле државу. Једина слободна територија је Трг Крајине.“
Обратите пажњу на начин изражавања који није уобичајен код политичара који су изгубили на изборима, нити је одраз језичке креативности Вукоте Говедарице. То је да се противник етикетира као „диктатор“ и да се власт назива „режимом.“ Ово је вокабулар преузет из литературе Џина Шарпа. Коришћење такве терминологије, радило се о Милошевићу, Асаду, или било којем другом политичару који је непожељан са становишта подстрекача „обојене револуције“ у Републици Српској, непогрешиво указује на исти потпис.
То са великом дозом вероватноће указује и на карактер предстојећих догађаја, док се Републиком Српском ори весела победничка арија „не може нам нико ништа.“
5. Так вот, као што би се на руском рекло. Али све горе изложено је трице и кучине у поређењу са главним изазовом који готово неизбежно следи. То се односи на ситуацију потпуно аналогну оној која је настала у Србији после избора 2008. године. Протагониста тактике „преговарање са једним партнером и стално проналажење нових препрека за договор, док се ‘неформално’ комуницира с другим“ тада је био Ивица Дачић. Сада, у Републици Српској, то је лидер ДНС-а, Марко Павић.
Чињеница је да без гласова Павићевог ДНС-а, од „величанствене победе“ владајуће коалиције нема ништа. Нити има стабилне власти, чак и када би ДНС, свестан свог стратешког положаја језичка на ваги, условљено и привремено остао у истом табору са досадашњим коалиционим партнерима. Најаве подела у опозиционом СДС-у, у погледу могућности формирања широке патриотске коалиције, само су хипотетичке у овом тренутку.
Напетости и узајамно уцењивање у редовима владајуће коалиције већ узимају маха. Стране амбасаде, којима се прети вечним протеривањем са политичке позорнице у Републици Српској, то сигурно нису пропустиле да примете нити ће оставити неискоришћеним могућности које им то пружа. Са своје стране, председник Додик је најавио чистку „мангупа“ око Павића, „који су радили директно за другу страну.“ („Независне Новине“, 11-10-2018) (На дволично понашање једног од тих „мангупа,“ председника Народне Скупштине РС Недељка Чубриловића, у вези са расправом о Извештају о Сребреници 2004. године, већ смо указали.) Ако је овај, благо речено, неделикатан избор речи коришћен јавно, може се предпоставити уљудност in camera реторике међу коалиционим партнерима. Са своје стране, Павић није остао дужан: „У односу на прошле изборе, бележимо раст од 30 одсто,“ самоуверено је изјавио. „Гласачи су наградили нашу мирољубиву реторику и политику усмерену на економију, запошњавање и будућност, а не на прошлост.“ Ко су ти, чија реторика је асоцирала на прошлост и које гласачи у својој мудрости нису наградили подједнако великодушно као Павићеву странку? Довољно је поставити питање.
Павић зато претендује на позицију премијера, што је део политичког плена који свакако није сразмеран његовом ипак скромном изборном билансу, али јесте сразмеран чињеници да се налази у положају, без обзира на важеће и неважеће листиће, да одреди која ће коалиција у Републици Српској на крају формирати власт. „Да смо имали слаб резултат, размислили бисмо. Сада имамо разлога да то са коалиционим партнерима спроведемо. Логично је да око формирања власти прво разговарамо са старим коалиционим партнерима,“ Павић је дачићевски заокружио своју уцењивачку мисао, „и нема разлога да пре тога разговарамо са другима.“ („Новости“, 10-10-2018)
Так вот. Порука је јасна. Поновно активирање уличне варијанте ревитализовањем „Правде за Давида“ на некој новој основи остаје трајна могућност, у зависности од развоја ситуације. Али, по свему судећи, за сада постизборно политичко стање у Републици Српској биће одређено тиме, ко ће имати да понуди веће „куферче,“ Милорад Додик или амбасадорка Морин Кормак.
