Већ неколико месеци јавност стрпљиво чека да званичници Републике Српске обнародују састав нове Комисије за Сребреницу, без чега, наравно, ни новог извештаја не може бити. Након што је Народна скупштина Републике Српске 14. августа 2018. поништила контроверзни извештај Чавићеве комисије о Сребреници, 20. августа Влада Републике Српске свечано је донела одлуку „да у року од 60 дана буде формирана независна међународна комисија за утврђивање истине о догађајима у и око Сребренице током последњег рата са задужењима каква је затражила и Народна скупштина.“
Од тада је прошло не шездесет него скоро деведесет дана, па је оправдано поставити питање како иде ствар са имплементацијом владине сјајне одлуке.
Ово тим пре што је Народна скупштина истовремено амбициозно наложила „да Влада формира нову комисију која би у року од годину дана утврдила комплетну истину о догађајима у Сребреници и око ње у периоду од 1992. до 1995.“ То значи да би наложени нови извештај о Сребреници требало да буде готов до августа 2019. године, па самим тим и да свако одуговлачење са формирањем жељно очекиване нове међународне комисије иде на уштрб времена које ће научници у саставу нове сребреничке комисије имати на располагању да ово комплексно питање проуче и затим формулишу и изнесу своје закључке.
Тешко је описати шок када су, недавно, меродавни кругови ноншалантно обелоданили да је „прихваћен приједлог Министарства правде да се за чланове Комисије именују по два представника сљедећих институција: Народна скупштина Републике Српске, Влада Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Министарство правде, Министарство унутрашњих послова, Министарство рада и борачко инвалидске заштите, Удружење судија Републике Српске, Удружење тужилаца Републике Српске, Адвокатска комора Републике Српске, Правни факултет Универзитета у Бањој Луци и Источном Сарајеву, Филозофски факултет Универзитета у Бањој Луци и Источном Сарајеву, Природно-математички факултет Универзитета у Бањој Луци и Источном Сарајеву, Академија наука и умјетности, међународни правни експерти.“
Да ли ово личи на озбиљан и одговоран труд да се именује једно угледно међународно тело чији ће задатак бити да испита веродостојност по Републику Српску и њене грађане крајње оптерећујућег наратива о Сребреници, а у чијем се средишту налазе оптужба за геноцид и констатација да је Република Српска „геноцидна творевина“? Или то пре личи на нешто друго, на јефтину балканску бирократску смицалицу? Идући линијом најмањег отпора, комисија чији задатак је да решава питање од животног значаја за Републику Српску бива склепана од политичких апаратчика и неспособних лезилебовића, некомпетентних за било какву врсту озбиљног истраживачког рада, али увек спремних да за своју лојалност убирају дневнице.
Ако смо ову запрепашћујућу најаву правилно разумели, предвиђена „међународна комисија“ састојаће се од по два представника из тринаест разнородних органа Републике Српске, дакле у њен састав улази најмање 26 лица, док се „међународни правни експерти“ – за које је било речено да ће бити носиоци рада нове комисије – на том паразитском списку појављују као не више од – фусноте.
Комисија у таквом саставу несумњиво ће бити изванредан механизам за награђивање оних који нису били „мангупи“ у предизборном процесу, али од такве комисије Република Српска неће имати апсолутно никакве вајде. Извештај таквог тела не само да никога ван граница РС неће убедити у било шта него, што је још горе, оно и његови закључци служиће само за подсмех и изругивање на сваком кораку.
Уколико се не планира да се „међународна“ компонента нове комисије конституише на исти фарсичан начин као у случају управо распаднутог „међународног правног тима“ несрећног Давора Драгичевића, што ће рећи да би се састојала из чланова напабирчених из разних новопроглашених банана република бивше Југославије, и под предпоставком да ће се ту заиста налазити лица која пореклом, језиком и радним навикама потичу изван балканских простора, како ће таква гломазна екипа уопште моћи да делотворно функционише? Дневнице на страну, како ће се локални и стварно међународни чланови тог тела међусобно споразумевати и сарађивати, не само језички већ, што је још важније, културолошки?
Мада ти оперативни детаљи веома узнемирујуће делују на све који су заинтересовани за успех нове сребреничке комисије, то ни издалека није све што већ на самом почетку овог поступка изазива зебњу. Готово од тренутка поништавања, у августу, Чавићевог извештаја из 2004. године, реторика званичних кругова доследно се не удаљава од једне доминантне мантре. По њима, у текст новог извештаја најбитније је да буду укључене изостављене српске жртве са подручја Сребренице у периоду од 1992. до 1995, као да је то једини недостатак Чавићевог документа. То несумњиво јесте тема која се мора наћи у средишту сваког поштено писаног извештаја о Сребреници. Њено срамно изостављање из Чавићевог документа 2004. довољно говори о бешчашћу тадашњег руководства Републике Српске са њиме на челу, које је на такву драстичну ампутацију морално кључних чињеница глатко пристало. Међутим, писање извештаја о Сребреници и критичко супротстављање разних сагледавања тог питања није – или барем не би требало да буде – надметање у патетици, ко је како и више страдао, него научно и стручно, свестрано, истраживање свих значајних страна овог предмета. Природа и димензије патње обе заједнице, исламске и православне, несумњиво морају бити верно приказани, и то на начин који искључује сваку једностраност. Али то су само уводни сегменти чиме се материја и предмет рада комисије ни изблиза не исцрпљују.
Са становишта реалне политике, у средишту сребреничког питања не налазе се било чије жртве, и то из простог разлога што креатори наратива нису хуманисти нити њих уопште занима ко је и под каквим свирепим околностима страдао. Сребреница је наручена и изведена да би послужила одређеним политичким циљевима: изазивању трајног раздора између српске и бошњачке заједнице уз неопходност временски неограниченог присуства и арбитраже страног фактора, затим као подлога за доктрину „хуманитарне интервенције“ западне коалиције што је до сада коштало близу два милиона недужних муслиманских живота широм света и, најзад, као механизам за деморалисање и сузбијање државотворног српског фактора качењем налепнице геноцидности и стављањем Срба, бар за наредних неколико поколења, у исти подређен положај у који су 1945. године стављени Немци. За српски народ и обе српске државе, Сребреница је симболички исто што и Аушвиц за Немце. Хашки трибунал за Србе је исто што је Нирнбершки трибунал био за Немце.
Сагледавање тих очигледних чињеница уједно одређује тежиште и озбиљност задатка нове Комисије за Сребреницу Републике Српске. То није релативно лак и политички лагодан посао набрајања српских жртава, што би у круговима светских моћника понајвише могло изазвати гунђање, али без икаквих посебних последица, нарочито не по било чији статус или каријеру. Ако прича о српским жртвама, драматизована наводно „сакривеним“ меморандумом југословенске владе 1993. године поднетим органима УН (овде), а који би по мишљењу дилетаната, да је само тада био објављен, малтене променио ток и исход рата, треба да буде суштинска новина у односу на претходни, Чавићев извештај, онда такав додатак сигурно неће угрозити никог и неће постићи, нити ће у разматрању сребреничког питања променити, апсолутно – ништа.
Главни задатак нове Комисије Републике Српске за Сребреницу је уклањање Дамокловог мача који виси над Републиком Српском. А то значи само једно: стручна анализа и аргументовано побијање оптужбе за геноцид, с једне стране, и систематско раскринкавање Хашког трибунала, који је својом непрофесионалношћу и квазиправним ауторитетом тој малициозној оптужби дао привид утемељености, с друге. Решавање таквог задатка је посао за стручњаке а не још један изговор за ухлебљивање партијских џабалебароша и апаратчика.
Да ли ће се руководство Републике Српске наћи на висини овог задатка убрзо ће се показати зато што се и временски и у сваком другом погледу маневарски простор за празну реторику и политикантско жонглирање великом брзином сужава.
