Тежак војнички пораз на Церу августа 1914. дубоко је ранио сујету КуК солдатеске, и многи њени официри су тајно сањали освету, оптужујући Србе за све послератне невоље код себе.
Јачање национал-социјализма у Немачкој крунисано је 1937.године припајањем Аустрије, те се тако једна моћна германска држава поновно граничи са државом насталом вољом њених народа, али пре свега победом српског оружја, почевши од битке на Церу!
Чим постадоше део нове немачке војске као професионалци, неки бивши аустро-угарски официри добише радни задатак, да пажљиво, стручно, детаљно и без емоција, сачине елаборат-извештај о узроцима тако тешког војног пораза аустро-угарске армије, те 1914. године у Србији. Југословенска војска са српским елементом у њој, потенцијални је противник који заслужује искуствени респект германских бојовника, и зато се ништа не сме прескочити у новим припремама.
Лето 1938. и 1939.године у ваљевском крају обележиће бројне групе радозналих туриста, планинара и надасве пасионираних «фото-аматера», који окићени «лајкама» (напомена – марка квалитетног фото – апарата) обилазе (не случајно) управо наступне правце кретања КуК војске у церској битки. Ти су «туристи» заправо официри АBWEHR-a (немачка војна обавеш тајна служба) који су као млади некада ратовали управо на том терену, а били су аустро-угарски трупни обавештајци. Ратно искуство и допунско теоретско образовање, дају им додатни квалитет стручности у овој траженој процени.
Сада, са опрезом детаљно изучавају некадашње ратиште, све очекујући изненадну појаву српских четника, као да није прошло четврт века од немилог сусрета њиховог!
Сачињени детаљни извештај-анализа, поткрепљен кроки-скицама, фотографијама и радним листовима аустријске топографске карте 1:75000, са прегледном ситуацијом тока и развоја операције по данима, садржавао је распоред и аустро-угарске и српске војске.
Модерно конципиран, у форми компарације обију сукобљених страна, данас би личио на сценарио неког акционог србомрзачког «каубојског» филма, само се не уклапа у слику коју већ један век упорно граде «објективни» аустријски историчари, о војсци двојне монархије, као примеру «дисциплине и поштовања међународних конвенција». Да влада тадашње Србије није ангажовала неутралног швајцарца Рајса (који је на њихову жалост био и фото-аматер и носио фото-апарат!) да и он сачини свој извештај, могао би се данас «ЕУ ропски протумачити» под шљивом у дворишти РКЦ надбискупије београдске, као «уметничка слобода стваралаштва»!
Срби из Републике Српске понајбоље на својој кожи осећају данас ту «бригу за законитост и поштовање људских права», оличену у лику неколико «високих представника» (са заједнички испољеним ниским намерама!) Аустријанаца, током две деценије од међународне окупације.
У анализи пажњу плени опис рада некадашње обавештајне службе КуК генералштаба, са детаљима припрема за рат још од 1908. године (напомена – повод је оправдана српска народна реакција на неуставну анексију БиХ). Наводи се праћење српских генералштабних путовања, извођења командно-штабних вежби виших официра, проучавање граничних фронтова те распоред главних депоа ратног материјала. Посебно су детаљно изучени капацитети тадашње српске железнице и сачињена комплетна мапа за планирану изградњу ратних железничких рампи.
Тако су КуК обавештајци дошли до приближно тачних података о вероватној концентрациској просторији главне снаге српске војске.
У издвојеном сегменту анализе наглашава се да је аустро-угарска обавештајна служба имала тешкоће за покушај стварања агентурне мреже на терену, због националне хомогености и патриотизма становништва Србије!
Са жаљењем је у анализи наглашено да су због тога током рата 1914. године, најквалитетнији подаци добијани од КуК војног изасланика у Софији, те је на основу њих Оскар Потјорек и планирао детаље своје офанзиве. Са горчином се наводи и да је војни изасланик у Софији добијао нетачне и преувеличане податке, јер су били подметнути «поузданим» изворима од обавештајног одељења српског генералштаба («ситан везак мајстора Драгутина»?!).
Тада су у Србији деловали повереници патриотске четничке акције а не «ГМО НГО сорош-курсисти», али ни тадашњи премијер Србије није инзистирао на «протестантизацији» свести код неразумних Срба!
Анализирајући рад на терену током саме битке, истиче се да је тактичко извиђање и обавешта вање код аустро-угарске армије било слабо, да су се дивизиски коњички ескадрони веома лоше сналазили на земљишту, нарочито се плашећи четника и родољубивог становништва. Служба обезбеђења формација такође је била слаба, и последично се дешавало да су јединице у маршевом поретку и на одмору биле изненађене нападима, добро маскиране српске пешадије и артиљерије. (напомена – формације трећепозиваца и четника, као погранична заштита!)
Борбено извиђање слабо је вршено, те се скоро никад није знало стање непријатеља пред собом!
Маршевање јединица извођено је са много обзира и углавном су то били кратки маршеви. Није се маршевало ноћу изузев у одступању, после пораза на Церу.
(напомена — аутори очито нису «читали» сликовити опис бежаније у делу Егона Ервина Киша!)
У борби су напади извођени обазриво и споро, са кретањем у густим колонама, што је било последица недостатка ратног искуства у модерном сукобу, и застареле службене доктрине употребе пешадије.
После успелог напада скоро редовно није уследило гоњење противника, које се ограничавало само на гоњење ватром, а не и живом силом.
На пошумљеном терену трупе су се врло слабо сналазиле, јер нису биле обучене за дејство у растреситом борбеном поретку (напомена – после првих борби, српски четници су то нагласили у својим извештајима за команде дивизија, које су планирале одговарајуће контранападе!).
Ноћне акције се нису уопште примењивале, изузев преласка Саве и Дрине 11./12. августа.
Желело се максимално искористити предност бројно јаче и муницијом знатно боље снабдевене артиљерије, али је она била врло непрецизна и шрапнели су се скоро редовно распрскавали високо, нарочито на покривеном земљишту. Због њене лоше везе са пешадијом било је примера да су тучене и властите трупе, што је додатно демотивисало пешадију!
Старешински кадар није био квалитетно оспособљен за вођење трупа на покривеном земљишту, тако да вођење јединица није било прилагођено дејству српске ватре, и као последица тога уследили су непотребни губици.
Истиче се да је аустро-угарске пешадија била храбра и пожртвована, али је испољила недостатак ратног искуства и вештине у свом тактичком раду.
Јединице су у одбрани дале боље резултате, а као квалитетан пример борбене жилавости и упорности наглашава се одбрана 9. пешадиске дивизије, која је носила активности 13. корпуса аустро-угарске армије, при повлачењу.
Наглашена је улога дејства тешке армијске артиљерије и два речна монитора на Сави код Шапца, при штићењу пребацивања аустро-угарских формација у Босну из Србије преко Дрине, што је било угрожено смелим продором српске коњичке дивизије, која је потпуно разбила позадину 21. аустро-угарске landwer дивизије, гонећи њене разбијене делове чак до воде!
При одступању су најбоље резултате постигле више команде, али и пешадијске трупе, док је комора испољила елементе стихијног несналажења у насталим околностима, при повлачењу.
(напомена – команда аустро-угарске «балканске војске» била је смештена у касарни у Сарајеву!)
Аустро-Угарска је у целости господарила ваздухом због јаче авијације, али је њено извиђање у потпуности подбацило. Авијација уопште није открила помак српских трупа ка дринско-савском војишту, након преласка аустро-угарске армије у Србију, а у току саме битке није била способна ни да утврди приближну јачину и распоред српских снага.
«Због свега изнетог је аустро-угарска војска при свом наступању доживела потпуно изненађење у рејону Цера, чије кобне последице није никако било могуће поправити» – гласи суви закључак ове анализе!
Тадашње српско војно и државно руководство, заједнички је проценило значај и будућу улогу српске војске у одбрани Отаџбине, још 1908. године.
Оперативну употребу такве војске планирало је српско војно руководство самостално, без учешћа разних «стручњака» из других армија и земаља, јер су то најосетљивије тајне сваке суверене државе!
Одговорност врховном команданту није парламентарна категорија, иако парламент и о томе може да расправља, уколико има адекватног известиоца у лику министра војног, који је члан цивилне владе, и брине само о војно-материјалној припремљености земље за одбрану, да би на основу свог квалитетног рада и могао да тражи адекватна објашњења од начелника генералштаба, о планираним трошковима, али не и о детаљима оперативних планова, који надилазе његове компетенције, а камо ли то могу разни цивилни (НАТО) повереници.
Експеримент са «реформом» српске армије у «борисове праћкаре» почет у постпетооктобарској демократској жељи за миром и толеранцијом на брдовитом Балкану, траје и данас, а најава оружаних снага такозване «државе Косово», као НАТО пешадије, може и да се испрати као развој будућих агресора или терориста (правно исправна дефиниција). Недостаје ли српској страни државника који су спремни на «дипломатски спартански одговор», захтеву за земљом и водом која припада српском народу, показаће време као неумитни историски судија!
Летошња пријатељска понуда у јачању одбране, сада има и конкретну тежину, јер је мера одвраћања, која може и да спречи жељу агрессора (или терориста)!
