Харизматични Предсједник Републике Српске Милорад Додик ступио је на дужност; члана Предсједништва БиХ из реда Српског народа и долазећи у Сарајеву, најавио неопходну али готово немогућу мисију успостављања нових партнерских односа између Срба и Бошњака, који би овај пут били засновани на међусобном повјерењу и сарадњи.
Као да је желио поручити шта чека Додика у Сарајеву – Бакир Изетбеговић је поручио, на двадесет и шестој годишњици Седме муслиманске бригаде у Зеници 17.11.2018. „Босна и Херцеговина мора да се наоружава…“, стојећи поред ратног команданта те јединице пуковника Амира Кубуре иначе осуђеног правоснажном пресудом у Хашком трибуналу, у заједничком предмету са Начелником генералштаба генералом Енвером Хаџихасановићем због ратних злочина почињених према Хрватима и Србима у Зеници.
Са друге стране одговор Милорада Додика био је: МОРАМО РАДИТИ, правити фабрике, путеве болнице, школе и факултете…али… да бисте радили морате увјерити „сарајевску политичку чаршију“ да им се политика коју су формулисали Млади муслимани и која своје извориште има у Исламској декларацији Алије Изетбеговића, просто речено, више не исплати.
И да треба радити и радити… да би БиХ постала макар мало боље мјесто за живот него што је била под управом полу-вехабијске и полу-османске „династије Изетбеговић“.
“Ни један частан цовек не може остати ненаоружан,” недавно је Изетбеговић рекао у Горажду као да језиком силе одговара на апел да се ради.. Разлог за ову милитаризацију јесте да обезбједи да “једног дана, читава Босна буде ослобођена”…
АЛИ И ДА РЕПУБЛИКА СРПСКА, ПРИЈЕ СВЕГА И ПОСЛИЈЕ СВЕГА, БУДЕ ПРЕИМЕНОВАНА, ОБЕСМИШЉЕНА И ПОТПУНО УКИНУТА. ШТА ЈЕ НОВО ОВИМ ПРИСТУПИМА БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА И ШТА ПРЕДСТАВЉА ИЗНЕНАЂЕЊЕ?
Ништа ново, осим осим што се управо на том мјесту уочава прави проблем: јавност и све институције у Сарајеву, просто су отровани младо-муслиманском идеологијом и праксом, која дефинише непрекидни рат до остварења свих политичких и вјерских циљева.
Тачније: штеточине под именом „Младих муслимана“, гурнули су Бошњаке у крвави рат против сродних народа и затровали их вјерском мржњом. У раним почецима њиховог политичког дјеловања, а посебно у послијератној владавини, нису успјели пуно учинити, изостао је минималан али важан напор, у културолошком и одгојном прочишћењу народа. У многим случајевима, њихова квази исламска мисао је погријешила или није успјела процијенити шта су приоритети; не успјевајући осигурати ни оно што је неопходно. На крају је то морало имати најгоре посљедице које ће исцрпљивати снагу друштва, искривљивати његова гледања а у насљедство му оставити мржњу, екстремизам, расцјепканост, смутње и девијације у организационом устројству..
То је довело до слабљења идеолошке и мисаоне снаге заједнице, до губљења идејног програмског оквира који би муслиманима Босне и Херцеговине потврдио особеност и специфичност те давао способност обнове и корекције правца кретања друштва и државе градећи претпоставке за макар минимална организациона побољшања.
Жалосно је да ренесансу муслиманске заједнице у БиХ, сво вријеме, отежава то што већина сарајевских владајућих кругова и оних који имају утицаја, своје идеје и погледе на заједницу, његов идентитет и историју, црпи из виђења колонизаторског Запада, Вехабијске Саудијске Арабије, Османске Турске: њихове науке и литературе.
Само зато, Босна и Херцеговина је још увијек, нестабилна и конфликтом бременита друштвена и политичка заједница; средина у којој народи или грађани, по мишљењу странаца, нису досегли довољну зрелост, да би могли самостално рјешавати своје кључне проблеме. У таквом контексту, прва идеја која се непосредно јавља јесте идеја о октроисаном, вањском посреднику; управитељу, који би ствари требао држати под контролом. Идеја о „четвртој“, неемотивној и непристраној страни довољно мудрој донијети компромисне одлуке и довољно снажној да те одлуке по потреби наметне. Из овог угла формулисана је и развило се као посљедица одсуство договора међу политичким субјектима који представљају народе и грађане…
У бити Босна и Херцеговина није држава него протекторат чију привидну кохезију и константне сукобе контролише и продукује тзв. међународна заједница, тачније неколико моћних западних земаља а прије свега; Велика Британија и Сједињене америчке државе. Та квази држава егзистира пуно више у паралелним центрима моћи, организованом криминалу и тероризму, него кроз властито уставно уређење и институције.
Центар за немилосрдно управљање земљом је још увијек у Сарајеву, које је већ више од двије деценије једнонационално, шовинистичко и привидно бошњачко а у стварности исламистичко и Бакирово. У њему су угрожени углавном Бошњаци јер Срби и Хрвати су давно, или побијени или протјерани. Њихова имовина је углавном опљачкана.
Бошњаци у Сарајеву нису нити могу бити, свјесна национална и вјерска заједница јер нису слободни. Они јесу и могу да наставе бити уплашени пред мртвим вођом кога су сами створили у крви своје дјеце и богатству својих предака; могу бити лојални и послушни његовом сину. Да буду стадо то је њихов избор који, већ неко вријеме, не прихватају ни у Мостару, Тузли, Бихаћу, Зеници, Травнику, а поготово то не желе у Бањалуци. Сарајлије знају да није могуће бити муслиман ако ниси слободан – да муслимани не могу живјети као покорени и уплашени примитивци или као „вјерско робље“ глумити гротескну жртву пред свјетом, водити измишљене ратове и борити се за „правду“ и „слободу“ а кукавички испуњавати све налоге из неколико амбасада и из луде главе свога Бакира.
Гомила полтрона, ситних лопова и квази интелектуалаца, лажних опозиционара са црвеном бандом на челу, хорски, тачније као стадо, одало се блејању у ритму Бакирове приче покушавајући блејањем прикрити срамни положај и одсуство властитих стремљења и идеја.
У Сарајеву то називају патриотизмом и подижу на пиједестал жртвовања за државу. А држава је час „СДА“, час Бегова џамија“ или сећија у Конаку на којој сједи син највећег злочинца бошњачког народа, творца идеје исламске власти и исламског друштва на Западном Балкану. Шта политичко, оно исламистичко и квази комунистичко Сарајево уопште зна о држави?! Некад је за њих Партија била исто што и држава данас је држава Бакир, син суверена, првог предсједника и неосуђеног ратног злочинца који је читав бошњачки народ угурао у радикалну композицију којом управља Муслиманско братство и која ће, прије или касније, одвести муслимане у обећану Европу. Иако иде обилазним путем преко: Авганистана, Ирака, Сирије можда стигне већ сутра. Наравно: мало сутра.
Наставак следи…