Едита Тахири представљала је косовске Албанце у готово свим преговорима са Србијом од деведесетих – од Лондонских преговора 1992. године, преко Рамбујеа 1999. године, па све до седам година Бриселских разговора.
Она није присталица предлога косовског премијера Рамуша Харадинаја, да се на једној међународној конференцији реши свеукупно косовско питање.
„Мислим да је конференција непотребна – Косово је независна држава и то је потврдио и Међународни суд правде.
Бриселски формат који укључује и Сједињене Државе треба да уђе у завршну фазу, да се дефинишу суседски односи – то је шанса за обе земље да се међусобно признају, успоставе мир, да би будуће генерације биле ослобођене овог проблема”, каже Тахири.
Тахири сматра да су управо Бриселски преговори, из њеног искуства, најплодотворнији за односе Београда и Приштине.
„Они су омогућили Косову да реинтегрише северни део Косова, мада то у јавности није тако изгледало јер није у питању био пакет – реинтеграција је ишла корак по корак.
Од 2011. године и успостављања границе Србије и Косова, преко успостављања косовског правосуђа, полиције и царине, учешћа општина са Севера на изборима на Косову.”
Ипак, ни конференција у Рамбујеу, иако завршена без споразума, за Едиту Тахири није неуспешна.
„То је био последњи дипломатски покушај решавања проблема, којим је отворен пут за НАТО бомбардовање, што је даље створило услове за ослобођење Косова и касније независност”, присећа се чланица преговарачког тима косовских Албанаца 1999. године.
Рамбује – „успех” неуспешне међународне конференције
Две деценије касније, Едита Тахири са радошћу се сети замка у француском граду Рамбује.
„Конференција у Рамбујеу је прва на којој се разматрало питање Косова у последњих 100 година”, истиче она њен највећи значај.
Каже да је сваки члан добио лични позив од Контакт групе коју су чиниле светске силе – посреднице у разговорима.
„Наша делегација се састојала од представника мировног покрета и представника оружаног отпора – па смо морали најпре да изградимо наше јединство.
Ја сам то узела у своје руке, била сам једина жена у делегацији, министарка спољних послова десет година, са добрим искуством у међународним односима – обе стране сматрале су ме за објективну.”
Описује да је било потребно четири сата да би два крила делегације – политичко и структуре Ослободилачке војске Косова – постигле консензус о заједничком наступу, начинима и принципима доношења одлука.
„То нас је довело да радимо заједно и да сви прихватимо споразум који није значио независност Косова, али јесте НАТО интервенцију у заустављању рата и чувању живота људи, док је остављао отворена врата ка независности.”
https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-47063289?ocid=wsserbian..social.sponsored-post.facebook.AEP-Kosovokonferencija.nneed3.All.Question.mktg&fbclid=IwAR3NxXF10Jlg4QtPsajVUWXuk0NOJ1dxRKNUHMT-Q5xUKVuJFQTr2jfluZ0
