Грозно је кад употребе науку да правда очигледну глупост, како би убедили јавност да глупост није глупост. Све је почело 2010. г. идејом „рехабилитације“ израза паор. Из отпада војвођанског менталитата извучена древна срамота немачког порекла. Овим је публици склоној vintage помодарству требало пружити доказ о „посебности“ традиционалне аграрне културе.
Један има гуке око врата, па мето крогн да заклони своју болест, а други то таки за моду узимају. Један има криве ноге, мора да их заклони с панталонама; хајде, то је мода.
Јован Стерија Поповић, Покондирена тиква
Професорка српског језика и лингвистике на Филозофском факултету у Новом Саду, Вера Васић је 2010. г. јавности изнела став да „у нашем језику постоји цео низ термина којима се називају људи који се баве земљорадњом и сточарством“ (чланак Н. Суботића „Сељак сада фармер“, Вечерње новости, 21. август 2010):
„Паор је позајмљено из немачког, односно у питању је искривљен облик речи Bauer, што у преводу значи сељак. Многи од ових назива, додаје Васићева, касније су добили и погрдна значења. Често се могло чути за некога да је сељачина, паоренда. Термин паор крајем деведесетих је `рехабилитован`, па група великих пољопривредника из Војводине своје удружење назива `Сто паора плус`“.
„Група великих пољоприведника“ је била амбициозно „Удружење за информисање и стручно усавршавање пољопривредника Club 100P plus“ је основана у Новом Саду 2003. г, на челу са Војиславом Малешевим (из Каћа). Ово удружење је било у снажним везама са др Веселином Лазићем из Војвођанског клуба, који је две и по деценије раније почео да популаризује употребу преосмишљеног израза паор у Војводини.
Ваља обратити пажњу на чињеницу да Вера Васић одлично зна за ранију деликтност употребе израза паор чим говори о његовој „рехабилитацији“. Вера Васић је ипак „пропустила“ да објасни у чему се састојала деликтност израза која је очигледно морала постојати, чим је било потребно да се израз рехабилитује. Она је до сада редовно „пропуштала“ да наведе и чињеницу како је др Веселин Лазић кроз делатност КИД „Пчеса“ током деведесетих година био главни популаризатор употребе израза паор у позитивном смислу, упркос тровековног, изразито негативног употребљавања и доживљавања тог израза у народу.
„Рехабилитовани“ израз паор је потом преосмишљен публикацијама којима је тадашњи шеф НДНВ Динко Грухоњић постигао своју научну афилацију на Филозофском факултету УНС. Потом су ова његова дела понуђена студентима Одсека за журналистику истог факултета као најновији уџбеници. Уочи пропасти аутономашког режима илегалне европске регије Бојана Пајтића, аутономашки новинари су, на срамоту Војводине, изразом паор којег је коначно преосмислио Грухоњић током 2015. и 2016. г. бесомучно бомбардовали сву Војводину.
Нестало је илегалне европске регије са грбаче наше Војводине. Не делује одавно ни КИД „Пчеса“, а „Клуб сто паора плус“ који је најављен као величанствена унија пољопоривредика, остао је у статусу микро правног лица. НДНВ се од банкрота спасло прибивши се једној агенцији за испитивање јавног мњења. Републиканци Војводине су се давно прибили Војвођанском клубу. Војвођански клуб је опстао, а њега се коначно докопао Живан Берисављевић. Они су се прибили Оџићевој Војвођанској партији, а та партија се формирањем коалиције управо прибила Чанковој Лиги социјалдемократа, верном коалиционом партнеру режима од доба када се и Чанак прибио Вучићу. У ствари, све партијице и невладине организацијице војвођанског аутономаштва су коначно постали прибиши Ненада Чанка, главног Вучићевог аутономашког прибиша.
Ни „Новосадска трилогија“ (2002. г) Владислава Хајтфогела, ни каснији Грухоњићеви „научни“ ставови о преосмишљавању израза паор, ни липаралигашка Лига паора Милоша Шибула са његовим Паорским балом не могу рехабилитовати ни преосмислити овај срамни израз. Смисао израза паор је стање потпуне социјалне понижености, класне отуђености, примитивизма, заосталости, судбинске безнадежности, интелектуалне тупости, аљкавости, пијанства, нехигијене… О истинитом смислу тог израза сведоче три века српске писане културе у Војводини.
Можда Грухоњић, Васићева, Чанак и Шибул никад нису чули за „Сеобе“ Милоша Црњанског, али сва Војводина одлично познаје овај величанствени роман. Зна добро Војводина да је у најзначајнијем делу српске књижевности XX века велики Банаћанин оставио мноштво књижевних сведочанстава о ставу наших старих према смислу овог срамног израза: „Нећемо да будемо павори!“ Зна Војводина да је велики банатски Срб Ђура Јакшић певао о Банатском ратару, а не о паору, баш као и Вељко Петровић. Зна Војводина шта су о том изразу сведочили Јован Стерија Поповић, Ставан Сремац, Богдан Чиплић… Зна Војводина о себи оно што не знају или неће да знају војвођански аутономаши и њихови епигони.
Попут корова, још увек се ту и тамо јављају трагови злоупотребе преосмишљеног израза паор, опстају као сведочанства новинара-преписивача о очајничком покушају аутономаша да од блата направе питу којом су хтели да накљукају културу говора у Војводини. То блато је било израз паор. Зар да овакве незналице НАС хране блатом са опанака наших предака?
