С. Булатовић – Б. Царановић
ЕКОНОМИСТИ је мере по новчанику, социолози по улози и значају. И једни и други се слажу да је у Србији све више сиромашних. Средњој класи, по параметрима Светске банке, припада до 40 одсто грађана. Када се припадност њој мери доприносом друштву, чини је тек сваки пети становник. Ма колика била, стручњаци упозоравају да се све мање пита, теже лечи и образује, и све јој мање припада у прерасподели богатства.
Прва помисао већине је да су животни стандард и квалитет живота критеријуми по којима се одређује средња класа. У том случају, у Србији би то били високообразовани грађани, који месечно зараде 1.000 евра, не брину о егзистенцији, летују, зимују, не страхују од изненадних трошкова. Социолози упозоравају да је тада реч о средњем платном разреду, а да средњу класу одређује нешто сасвим друго.
– Њу чине људи који омогућују репродукцију система, запослени у јавном сектору, високо су образовани, који доносе програме. То су и они са високом стручном спремом у приватним фирмама, који омогућавају да та предузећа раде успешно, који су креатори, или реализатори програма. Компоненту средње класе чине и људи који имају мање фирме – објашњава Слободан Цвејић, професор Филозофског факултета. – Сматра се да је за стабилност друштва потребно да средња класа чини од 20 до 25 одсто. У једном периоду је тај број у Србији пао испод 20 одсто, због рестрикције запошљавања у јавном сектору и спорог развоја приватног сектора.
Цвејић признаје да се последњих неколико година ситуација поправила због привредног раста. Средња класа тренутно чини петину нашег друштва, али јој се економски положај драстично погоршао.
– Неједнакост се и даље обнавља, јер се богатији брже богате него што се поправаља положај средње класе – каже Цвејић. – Смањење неједнакости зависи од економског раста и политике друштвеног развоја. Тренутно живимо у прилично неолиобералном моделу који не доприноси томе. Надлежни причају о расту и новим инвестицијама, али не и о томе како ће то бити распоређено. Да може другачије, показује пример Португалије. Социјалистички премијер спроводи социјалне инвестиције, од којих користи имају и сиромашнији слојеви друштва. То омогућава да се много боље распореде ефекти развоја.
У теорији, социолози укрштају копља по питању средње класе. Поједини сматрају да је средњи слој пред нестајањем, а други да је присутан, али је доживео пад материјалног и друштвеног положаја.
– Једноставно речено, неједнакости у друштву су се продубиле у толикој мери да се друштво брзо раслојава и поларизује на моћну, малобројну и богату елиту и све сиромашнију масу становништва – указује Нада Новаковић, стручни сарадник Института друштвених наука. – Средња класа све мање учествује у расподели дохотка и богатства, потиснута је из процеса доношења важних политичких одлука. Уз ово иде, по правилу, мања проходност кроз систем образовања и све мања доступност установа за лечење и социјалну заштиту породице и појединца.
Како истиче Новаковићева, положај средње класе на крају транзиције је неповољнији него на њеном почетку. Њени припадници су данас конгломерат слојева средњих предузетника, сељака и запослених у јавним службама. Разликују се по нивоу образовања, по угледу, висини прихода, уопште квалитету живота, али и – интересима.
– Средња класа је опстала, али је стабилност њеног друштвеног положаја значајно доведена у питање – тврди Нада Новаковић. – Док појединци из приватног сектора имају шансе да напредују у друштву, дотле досадашњи средњи слојеви у јавним службама имају све мање шансе за то. Само пет одсто људи поседује богатство колико и 85 одсто осталог становништва. То посредно значи да је и средња класа релативно мала и немоћна, али она није нестала. Некадашња обећања о бољем животу и просперитету, дата већини средњих слојева током полтичких промена 2000. године, остала су неиспуњена. Виши квалитет живота за највећи број припадника средњих слојева је за сада тешко остварљив циљ.
Глобализација и технолошки напредак, ма колико отворили врата развоју, појачали су ризике и несигурност запослених широм света. И истраживање Светске банке “Ка новом друштвеном уговору”, поручује да је људима социјална држава потребна више него икад. А пут ка њој је, реформа социјалне помоћи, заштита радника и прогресивно опорезивање, које би узело највише од најбогатијих. Наши економисти, међутим, нису уверени да би у Србији то било могуће.
Прослава 1. маја 1957. године
– Код нас је опорезивање линеарно и тешко да би успела праведнија расподела – сматра Љубодраг Савић, професор Економског факултета. – Када је Франсоа Оланд то урадио у Француској, богаташи су почели да се исељавају. Он је, као левичар, пре десет година решио да повећа порезе богатима, јер није било начина да Французи задрже стечена права. Увео је порезе на приходе веће од милион евра. И богаташи су почели да одлазе. То би се вероватно десило и овде. Суштина нашег проблем је за раднике катастрофалан Закон о раду, који се сада дорађује. И погача и мач су у рукама власника капитала. У великом броју фирми радници се третирају само као трошак, искључиво као број. Има бољих примера, али је проблем што држава Србија није заштитила права запослених.
ПОЛАРИЗАЦИЈА НА ДЕЛУ
ЕКОНОМИСТИ средњу класу одређују према животном стандарду.
– Верујем да код нас има до десет одсто људи који су апсолутно сиромашни – каже Љубодраг Савић. – Они не могу да обезбеде елементарне услове за живот. Више од четвртине грађана Србије је у ризику од сиромаштва. Ту је и круг екстремно богатих. Сада се процењује да 35 до 36 људи држи половину светског богатства. Смањују се разлике у сиромаштву међу земљама, али расту разлике између богатих и сиромашних унутар земаља.
http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:792688-Средња-класа-без-пара-и-гласа
