ШТО ИМ СМЕТА АЛЕН?
Ко се неће сетити сјајне епизоде „Алана Форда“ под називом „Брадати пљачкаши“? У њој, Sir Oliver продаје чудотворну течност за подмлађивање ( дестилована вода, наравно ), и један од многобројних стараца, са два зуба и три длаке, машта како ће личити на славног француског глумца. Његов парафразирани исказ употребио сам као наслов овог текста. Пошто и ја улазим у године Sir Oliver-ових муштерија, деси ми се да открих сличност између себе и славног француског глумца; наравно, не физичку, али ипак…
Наиме, пре почетка Канског фестивала радикалне феминистичке борке утадоше, као једна, против мачо – селектора, који не жели да у Кану буде заступљено 50% женских и 50% мушких филмова, мада је тако обећано. Селектор Тјери Фремо јесте дао такво обећање, али је ипак рекао да је смисао фестивала приказивање вредних филмова, а не јурење родних квота:
„Према заслузи, а не према полу редитеља!”
Још већи бес борки изазвала је одлука да се почасна Златна палма за животно дело додели 83-годишњем Делону, који је „политички некоректан“ јер се противи усвајању деце од стране хомосексуалних парова и близак је „екстремној десници“. Фремо се разгоропадио:
„Ми не додељујемо Нобелову награду за мир Алену Делону. Ми му дајемо почасну палму за његову импресивну глумачку каријеру. Он је рекао неке ствари са којима се ја лично не слажем, али он има право да искаже своје мишљење. Кан осуђује одређене изјаве, али се залаже за слободу мишљења! Ми ћемо зато наградити глумца са стопостотним ентузијазмом!“(1)
ЗАШТО ЛИЧИМ НА ДЕЛОНА?
Наравно, између мене и великог француског глумца нема никакве везе, осим чињенице да смо се нашли на удару сенилног варварства „политичке коректности“ која настоји да свако другачије мишљење загна у мишју рупу, и да нас лиши права да слободно говоримо. У Француској, земљи без које не би било савремене демократије, то је гротескно; али, то је гротескно и у земљи која је, у доба краља Петра Првог, имала највише стандарде слободе изражавања у овом делу Европе, па јој Тин Ујевић, активиста „Младе Хрватске“, кличе:
„Тко хоће да одахне, нека дође у Београд./…/ Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, чују и виде“.
На Делона су удариле радикалне борке за Европу која умире од познокапиталитичке политичке коректности, где су деца и рађање ( осим код традиционално оријентианих муслимана ) табу тема. Пред Вишим судом у Београду ме је ЛГБТ удружење „Да се зна“ тужило због слободно израженог става да морамо, као основу заједнице, чувати природну породицу, што искључује тријумф противпородичне идеологије политичког хомосексуализма. И тужен сам у часу кад Србија умире, а на нама се испуњавају речи Владике Николаја:
„Тесна гробља, а мало гробара, гробарима отежаше руке“.
УМИРЕ МУШКА ФРАНЦУСКА
Наравно да мушкост није никакво насиље над женама, него, у својим најбољим пројавама, храброст, оданост, спремнот на жртву, основа очинства и отаџбинског осећања (при чему је Отаџбина – Мајка). Француска је и витешки култ госпе, и дивни Сирано („Пољубац је сусрет највећи на свету“ и „Са надом на успех никад се не бије – не, узалуд кад је, много је дивније“ ). Француска је, донедавно, имала Алена Делона, као глумца у мушким улогама, али и мушког мислиоца, јунака у Покрету отпора, Алебра Камија, али и последњег мужевног државника Европе, Шарла де Гола. А сада жири у Кану мора да брани одлуку о награђивању Делона. Нема Камија ни од корова (уместо њега – Бернар Анри Леви ), а Де Гола ни на видику. Умето њега, Макрон.
ЗНАЛО СЕ ТО, ЗНАЛО
Ко је хтео да зна шта ће се десити кад Европа отпадне од својих традција, могао је то да види још и револуционарном 19. веку.
Рецимо, француски гроф де Фалу, у свом делу под називом Национално јединство, 1880. грми против оних који долазе да донесу преврат свега:
„А ви, систематски утописти, који занемарујете људску природу, ви, кривци за атеизам, надојени химерама и мржњом, „еманципатори жене“, рушиоци породице, родословци једног мајмунског рода, ви, чије је име донедавно значило увреду, будите задовољни: ви ћете бити пророци, а ваши ученици првосвештеници једне гнусне будућности!“
А велики Рус, Константин Леонтјев, каже, бранећи Русију православну од налета превратничког духа Запада:
„О, како те мрзимо, због тога што си у себи убила све оно велико, изузетно и свето, и која код нас, Руса несрећника, својим кужним дахом уништаваш оно најдрагоценије!“
Но, наравно, борба се наставља.
У њој, сасвим изненада, може ти се десити да заличиш на Алена Делона.
Извор: Србин.инфо
