Измишљено досељавање Срба и Словена на Балкану у 6. и 7.веку: 1. део – 2. део – историјски извори: Прокопије (6. век)

Један други Прокопијев исказ мислимо да је веома битан, а тиче се Велизарове опсаде врђаве Ауксимум јужно од Анконе у Италији из 540. год. коју су бранили Готи, а он гласи: „Јер у његовој јединици налази се неколико Словена који су навикли да се сакривају за какав мали камен или ма какво дрво и одатле да насрћу на непријатеља. То они стално упражњавају у Подунављу, где им je седиште, против Ромеја и других варвара. Још пре сванућа Словен се сасвим приближи бедему, завуче се у неки грм и, скупивши тело, покрије се уоколо травом. У саму зору дође тамо неки готски војник и поче ужурбано чупати траву и, не слутећи никакву опасност из грма, често je бацао поглед на непријатељски логор да га не би неко отуда напао. И искочивши изненада иза леђа Словен га шчепа и, стегнувши га снажно обема рукама око паса, однесе човека у логор и преда Валеријану“.[6]

Из овог цитата нас не занима претерано сликовито описано заробљавање Гота од стране Словена који је био у служби код Ромеја, колико сама чињеница да Прокопије још једном показује да су Словени чинили добар део ромејске војске. Оно што најбитније у овом цитату је то што Прокопије тврди да је Подунавље седиште Словена. Интересантно је да готово нико од званичних историчара није обратио већу пажњу на ову његову реченицу или ако јесте, вероватно је свесно прешо преко ње, јер управо ова чињеница изнесана од стране Прокопија, да је Подунавље средиште Словена, тј. њихова исконска земља, у ствари руши целу њихову причу о наводном досељавању Словен на Балкан са простора иза Карпата. Такође, Прокопијева тврдња врло лепо се поклапа са тврђењима његових предходника Псеудо Цезарија[7] и Приска[8], који су такође тврдили да је Подунавље земља насељена Словенима, затим готског историчара Јордана[9] који је тврдио да „Словени насељавају велики простор од језера Мурса, па до делте Дунава“. Јорданово језеро „Мурса“ је у ствари простор од данашњег Славонског Брода, па до Осјека. У то време то је непрегледна мочвара. Иначе да подсетимо да се садашњи Славонски Брод у то време носио римски назив Марсонија, а данашњи Осјек назив Мурса, па је потпуно јасно где се налазила извесна мочвара. Њу ће тек у 16. веку премостити својеврсним понтонским мостом дугим 12 км. османски султан Сулејман Величанствени. Такође, Прокопијев изказ о Подунављу као средишту Словена, слаже се и са „Несторовом Хроником или Повести минулих лета“ чији аутор такође тврди да је најранија прапостојбина Словена управо Подунавље и Илирик односно Норик[10].

Ево шта Прокопије бележи под 548. год: „У то време војска Словена, прешавши реку Дунав, почини страшна злодела над свим Илирима све до становника Драча, убијајући и заробљавајући све одрасле људе на које би наишли и пљачкајући благо. Пође им чак за руком да освоје и много тамошњих тврђава које су дотле сматране као сигурне, будући да их нико није бранио, и кретали су се тамо амо претражујући све по милој вољи. За њима су ишли илирски архонти са војском од петнаест хиљада људи, али нису имали смелости да се игде сасвим приближе непријатељима“.[11]

На једном другом месту за годину 550. Прокопије каже следеће: „У тο време војска Словена у којој се прикупило највише до три хиљаде људи, пређе реку Дунав без ичијег противљења и, прешавши реку Марицу без икакве муке, раздарјише се. Први њихов одред имао je хиљадуосамсто људи, a други преостале. Кад су са оба ова одреда, иако међусобно растављена, ступили у борбу архонти ромејске војске у Илирику и Тракији, били су неочекивано поражени, те неки на месту изгибоше, a други нађоше спac разбежавши се у потпуном нереду. И пошто су тако оба варварска одреда, иако кудикамо бројно слабија, поразила све војводе, онај други непријатељски одред сукоби се са Азбадом. Kao гардист цара Јустинијана овај човек, пошто je унапређен, постављен je на чело коњичких јединица, бројно јаких и елитних, које још од старих времена чине посаду у Цурулу, трачкој тврђави. Словени без икакве муке разбију и њих, те многе побију док су срамно бежали, a Азбаду, пошто га заробише, привремено поштеде живот, али га доцније бацише на разбуктани огањ и спалише, одеравши претходно ремење са леђа несрећном човеку. Обавивши то наставише још безбрижније са пљачкањем свих крајева, како трачких тако и илирских, и оба одреда опсадом заузеше много тврђава, иако пре нису ни ратовали око утврда нити се усуђивали сићи у равницу, пошто ови варвари нису никад ни предузимали да проваљују на ромејско земљиште. Али ни војском, чини се, нису никада били прешли реку Дунав, него тек од времена ο коме напред говорим. Онај одред који je Азбада победио, опљачкавши све редом до мора, заузе борбом и приморски град по имену Топир, иако je имао војничку посаду. То je најважнији град у трачком приморју, a од Цариграда je удаљен дванаест дана хода. Освојише га на овај начин. Већина њих покриваше се по неравном земљишту испред градског бедема, a једна незнатна групица, поставивши се око источне капије, поче да изазива Ромеје са круништа бедема. Војници који су били на том положају, претпоставивши да сем оних што су се видели других и нема, зграбише одмах оружје и јурнуше на њих заједнички. A варвари устукнуше натраг, дајући својим гониоцима изглед да се повлаче само из страха од њих, истрчавши у потеру Ромеји се јако удаљише од градских зидина. Они из заседе, нашавши се сада позади гонилаца, искочише и запречише им повратак у град. Кад се окренуше и они који су дотле наизглед бежали, Ромеји су већ били опкољени. Пошто их варвари уништише све, примакоше се градском бедему. Оставши без војне одбране становници града нађу се у великој неприлици, али су се ипак, у границама могућности, бранили од нападача. Најпре су непријатеље поливали јако загрејаним уљем и смолом и заједнички су на њих бацали камење и тако су за кратко време избегли опасност. После тога варвари притиснуше мноштвом стрела и присилише их на повлачење са ивице зидина те, прислонивши лествице уз бедем, заузеше град на јуриш. Одмах побише све мушкарце, до петнаест хиљада на броју, и све благо опљачкаше, a жене и децу претворише у робље. Иначе, пре тога нису штедели ниједан узраст него су, како ови тако и онај други одред, од тренутка провале на ромејско земљиште убијали све одрасло људство на које би се намерили, тако да je читаво земљиште, илирско као и трачко, било покривено лешевима, најчешће несахрањеним. Оне на које би наилазили нису убијали ни мачем ни копљем нити на неки други уобичајени начин него, побивши чврсто у земљу кочеве и зашиљивши их до крајности, на њих би јаднике посађивали свом силом и, управивши шиљак кочева за средину задњице, набијали јадницима све до утроба и тако их најрадије усмрћивали. Ови варвари веома често би побили у земљу и четири дебља дрвета и везивали за њих руке и ноге заробљеницима и тукући их затим веома дуго тољагама по глави, убијали би их као псе или змије или какво друго звериње. Друге, опет, спаљивали би без икакве милости, пошто би их сатерали у колибице заједно са говедима и овцама, уколико ове уопште нису могли да отерају у своју земљу. Тако су Словени стално убијали оне на које би се намерили. Али сада и ови и они из другог одреда, као већ опијени и засићени од силне крви, задовољише се да отада неке од оних, који им допадоше руку, оставе у животу, и услед тога сви се повратише кућама са више десетина хиљада заробљеника“.[12]

У овом цитатима као што видимо Прокопије говори само о војним упадима Словена, а не о њиховом насељавању. У првом цитату видимо да су Словени са великом војском опустошили тзв. Илирик све до Драча. Овде Прокопије каже да су Словени „починили злодела над свим Илирима све до Драча“. Као што ћемо видети у неким наредним текстовима, ромејски писци су становништво својих провинција увек називали именом те провинције, па овде под Илирима не треба подразумевати „праве“ Илире, већ становнике тадашње провинције Илирик односно становнике који су потпадали под јуриздикцију архиепископије Прве Јустинијане (Iustiniana Prima), а чија се територија и простирала од Дунава на северу, до Драча на југу. У другом опширнијем цитату такође видимо упад око 3000 словенских бораца, овог пута на Тракију, који је раздвојивши се на два дела, сваки засебно поразио много бројније ромејске војске, и након освајања неких тврђава и градова, вратио се кућама, одневши мноштво заробљеника са собом. Дакле, нема никаквог помена о никаквом насељавању, већ само о војним походима на простор ромејског царства.

За крај да видимо још један део из Прокопијевог списа, а тиче се периода 550-551. год. Он гласи: „Док je Герман у илирском граду Сардики прикупљао и уређивао војску и у свему се веома темељито припремао за рат, на земљиште Ромеја провали толика маса Словена као никад пре. Прешавши реку Дунав стигоше у околину Ниша. Неколицину од њих који су, удаљивши се из логора, лутали и појединачно тумарали по тамошњим селима, неки ромејски војници похваташе и везаше те их испитиваху ради чега je та словенска војска и c каквом су намером прешли реку Дунав. Они увераваху да дођоше c намером да опсадом освоје само Солун и градове око њега. Када то дочу цар, веома се узнемири и одмах писмено нареди Герману да скорашњи одлазак за Италију одложи, да Солуну и осталим градовима помогне при одбрани и да свом расположивом снагом одбије навалу Словена. И Герман je y тим пословима проводио време. Страх ухвати Словене чим су од заробљеника изреком дознали да je Герман у Сардики. Јер Герман je код ових варвара уживао велики углед и то са овог разлога. Кад je Јустин, Германов ујак по баби, држао царски престо, пређоше реку Дунав Анти, који станују сасвим близу Словена, и c великом војском упадоше на ромејско земљиште. Баш нешто пре тога цар je био поставио Германа за стратега читаве Тракије. Ступивши у битку са непријатељском војском и победивши на јуриш у борби, скоро све их потуче, и због тог успеха велику славу задоби Герман код свих људи, a нарочито код тих варвара. Пошто су се Словени њега бојали, како рекох, a уједно и мислили да, као човек кога цар шаље на Тотилу и Готе, са собом води велику силу, одусташе одмах од похода на Солун, нити се више уопште усуђиваху сићи у долине  него, прешавши редом све илирске планине, створише се у Далмацији. Не водећи ο њима бригу, Герман изда наредбу читавој војсци да се спрема за покрет, намеравајући да за два дана крене одатле за Италију. Али би му суђено да, оболевши изненада, оконча живот“.[13]

И у овом Прокопијевом цитату као и у свим предходним ми видимо да Словени упадају као војска, како би опсели Солун, и да се затим повлаче, не би ли избегли сукоб са бројнијом ромејском војском и уместо у правцу Солуна, одлазе према Далмацији. Дакле ни овде као ни у предходним цитатима ми не видимо никакву сеобу и никакво насељавање, већ само војне упаде Словена на простор ромејског царства.