Амблематична догодовштина која најбоље приказује империјални презир према данашњој карикатури некадашње Црне Горе био је нечувени инцидент који се одиграо на састанку НАТО пакта у Бриселу, 25. маја, 2017. Тада је председник Трумп, каубојски закорачивши у просторију где су га чекали окупљени вазали, са свога пута грубо одгурнуо црногорског премијера Душка Марковића. Неусуђујући се ни да буде увређен, крпа-премијер Марковић понизно је изјавио да му је, напротив, задовољство што га је пред камерама одгурнула тако узвишена личност, љигаво додавши да му је заправо мило што је то комично понижење „ставило Црну Гору на мапу.“ Патуљасти државник данашње Црне Горе, мало касније на истом састанку, несумњиво је био још одушевљенији када га је Трамп назвао “a whiny punk bitch,” или „цмиздрећа кучка.“ Уствари, „протува“ би можда било бољи израз, али о тачном преводу боље нека расправљају лингвисти.
Невероватни контраст између праве Црне Горе и њене данашње државе-сукцесора, НАТО творевине радикално преиначеног идентитета, ништа не одражава боље од насловне стране „Цетињског Вјесника“ од 15. августа 1910. године, у време проглашења Црне Горе за краљевину. Текст испод слика краља Николе и краљице Милене јасно и недвосмислено говори о томе каквом се Црна Гора сматрала у тренутку када је била призната за једну од краљевина тадашње Европе. Ево тог текста у целини:
„ЦЕТИЊСКИ ВЈЕСНИК
Број 65. Цетиње, недјеља 15. августа 1910. год. ГОДИНА III.
Цетиње, 15. августа.
Паук је мирно плео у напуштеним развалинама дворова царских; зла је судбина кроза тмину зажареним очима бдила над судбином српскога народа, грчевито стезајући га у својим хладним загрљајима, а одозго су вјекови тихо протицали и сунце је топло сијало над народима срећним.
Српско се срце гријало само на ватри из пушака; српско је око сунца гледало само кад је мишица српска за тренут-два мачем разгонила облаке над собом, а срећа му се смијала само кроза плач самохране нејачи, која се на бојиштима опраштала за навијек од својих хранитеља, палих за крст часни и слободу златну.
Побједа се увијек диже на гробовима палих јунака. Између њих је вјековима протицала крвава ријека српске историје.
У овима кршним горама није никада утрнуло кандиоце српске слободе. Дух народни није овдје никада клонуо, а успомене на славну прошлост и тврда вјера у бољу будућност водили су га из борбе у борбу и из побједе у побједу.
Свило се гнијездо соколова и ови су кликтали свему Српству: бори се, не клони! Српство је у томе гнијезду гледало свој спас, свој понос.
И срце га није варало. Црна је Гора из свих бораба изишла свијетла и чувена, Црна је Гора данас угледна и призната, Црна је Гора данас Краљевина!
На главу многозаслужнога Господара Николе Првог небо спушта данас Краљевску Круну славних Немањића, а народно одушевљење огрће га порфиром љубави и благодарности.
Вјековни се напори награђују данас.
Поздрављамо Краљевину Црну Гору у зори њенога обновљења свим жаром свога родољубља; поздрављамо Његово Величанство Краља Николу Првога, Њено Величанство Краљицу Милену и Њихов свијетли Дом свом силином свога одушевљења, кличемо обновљеној Краљевини Зетској, Краљевини Црној Гори, срећна и славна била!
Живјело Његово Величанство Краљ Никола Први!
Живјело Њено Величанство Краљица Милена!
Живјело Његово Краљевско Височанство
Престолонашљедник Данило!
Да живи свијетли Краљевски Дом!
Да живи и славом вазда увјенчан био народ црногорски!“
По епској интонацији овога текста, чини се да га је највероватније написао лично краљ Никола. Та, права Црна Гора, била је „гнијездо соколова“ који су „кликтали свему Српству: бори се, не клони!“ На главу краља Николе Петровића „небо спушта данас Краљевску Круну славних Немањића.“
Колико су бедници који данас управљају готово непрепознатљивом утваром некадашње Црне Горе и њихови следбеници помућена ума недостижно далеко и бескрајно испод „палих јунака“ између којих је „вјековима протицала крвава ријека српске историје,“ а којима се за ову значајну прилику 1910. године на Цетињу чинио овакав краљевски омаж!
