Кључне тврдње на којима се темељи наратив о сребреничком геноциду почивају на непотврђеним изјавама сведока сумњиве веродостојности који су из интереса склапали договоре са тужилаштвом. Чињенице о томе се брижљиво скривају од јавности. Дражен Ердемовић је ноторни пример, са својим више него упитним исказом о стрељању на локалитету Пилице. Драган Обреновић је измислио телефонски позив који је наводно добио од официра за безбеднот зворничке бригаде Драга Николића – а да запис или било какав траг тог позива нигде не постоји – где тврди да га је Николић обавестио да се планира стрељање заробљеника. Мирослав Дероњић је, у склопу своје нагодбе са тужилаштвом МКТБЈ, повезао војни и политички врх Републике Српске са наводним планом да се истребе сребренички Муслимани. Још један важан актер међу оптуженицима МКТБЈ који су склопили нагодбе да својим сведочењем попуне чињеничке рупе у доказном предмету тужилаштва је официр за безбедност Братуначке бригаде Момир Николић. Николић је потписао „Изјаву о чињеницама и прихватању одговорности“ коју му је, по стандардном поступку саставило тужилаштво, и која се налази у прилогу.
Тему „признања кривице“ пред хашким Трибуналом обрадили смо у посебном прилогу на који упућујемо читаоце.
Када је 2003. године, на свега неколико дана пре почетка суђења, Николић прихватио понуду да заузврат за предвидљиву и лакшу казну потпише споразум са тужилаштвом, услов тужилаштва је био да прихвати да као сведок оптужбе сведочи против својих суоптуженика и других лица оптужених у вези са Сребреницом. Николић је могао да буде од користи тужилаштву у две критичне области. Прва су састанци одржани у братуначком хотелу Фонтана 11. и 12. јула 1995, где је по тврдњи тужилаштва српско руководство разрадило план за истребљење сребреничких Муслимана. Друга област где је случај тужилаштва био слаб, а где би му Николићево сведочење могло помоћи, односила се на прекопавање и измештање гробница наводних жртава геноцида. На суђењу генералу Крстићу, које се завршило нешто више од годину и по дана раније, тужилаштво је покушало да компензује за разочаравајуће резултате ексхумација које су обавили његови форензички стручњаци. Изнело је тврдњу да је разлог зашто је недостаја већина лешева које су форенсичари требали пронаћи да би се достигла цифра од 8,000 то што су били премештени на друге локације, да би се прикрила масовна стрељања. Међутим, докази које је на суђењу Крстићу тужилаштво изнело у прилог таквом сценарију били су толико танки, да је чак и Крстићево судско веће одбило да прихвати њихову убедљивост.
Спремност Момира Николића да, заузврат за блажу казну, посведочи да има личних сазнања о операцији прекопавања и поновног сахрањивања, и да је сам у њој учествовао, зато је представљала огроман помак са становишта тужилаштва МКТБЈ.
Састанци у хотелу Фонтана и њихов значај
По тврдњи тужилаштва, „геноцидни план“ је био договорен на неколико састанака које је непосредно после пада Сребренице српско војно и политичко руководство одржало у братуначком хотелу Фонтана. На тим састанцима наводно је постигнута сагласност учесника да је муслиманску заједницу у Сребреници требало физички истребити. Момир Николић је као сведок тужилаштва изнео своју оптужујућу верзију тих састанака, тврдивши да је био присутан у својству официра за безбедност Братуначке бригаде. Николић је потврдио тезу тужилаштва да је главна тема тих састанака било планирање уништења сребреничких Муслимана.
Када је ускоро затим сведочио на суђењу својим донедавним суоптуженима Благојевићу и Јокићу, Николић је описао како је сазнао за податке о којима је сведочио пред већем. Пошто је био изразито нижег ранга од осталих учесника на састанцима (за Николићев ранг, видети Транскрипт, стр. 1652-57; за ранг учесника на састанцима у хотелу Фонтана, видети Пресуду Благојевићу и Јокићу, пар. 150), Николић се уздржао од изношења нереалне тврдње да је, док су одлуке доношене, физички седео за конференцијским столом. Рекао је да је седео у једној од суседних просторија, одакле је „могао чује“ шта се дешавало у главној сали зато што су врата била одшкринута (Пресуда, ibid., пар. 154; Транскрипт, стр. 1667). Што се тиче наводног плана да се становништво протера а заробљеници стрељају, Николић је посведочио да је о томе сазнао од једног другог официра после трећег и последњег састанка у хотелу Фонтана (Пресуда Благојевићу и Јокићу, ibid., пар. 161.) Он чак није тврдио ни да је кроз отшкринута врата слушао док су те специфичне одлуке биле доношене, него да је о томе сазнао из друге руке. Нема никаквих потврђујућих доказа из независних извора да је информација такве врсте била саопштена Николићу после наведених састанака.
Корист коју је тужилаштво црпело из наводно очевидачког сведочења Момира Николића може се видети по томе шта у вези са овим тачкама оптужнице пише у пресуди Крстићу, објављеној накратко пре тога 2001. године.
У предмету Тужилац против Крстића, из пар. 126-134 и пар. 573 првостепене пресуде (а такође у пар. 84, 85 и 91 другостепене пресуде) јасно се види значај који су оба већа приписивала наведеним састанцима у хотелу Фонтана.
Пар. 73 првостепене пресуде Крстићу одсликава начин како веће изводи своје унапред зацртане закључке без обзира на то да ли су поткрепљени чињеничким доказима, или не: „Првостепено веће није у могућности да утврди тачан датум када је била донета одлука да се убију сви војноспособни мушкарци. Стога веће не може да изведе закључак да су убијања извршена у Поточарима 12. и 13. јула 1995 била део плана да се убију сви војноспособни мушкарци. Ипак, првостепено веће је уверено да су масовна стрељања и друге врсте убијања извршени од 13. јула па надаље били саставни део тога плана.“
Жалбено веће у предмету Крстић такође је признало да не располаже конкретним доказима о садржају разговора у хотелу Фонтана, али рекло је да верује (оперативна фраза је у пар. 91 и она гласи: „разумно је предпоставити…) да су, у светлу свеукупних околности, ти састанци били идеална прилика да се формулише план за спровођење „геноцидне операције“. Веће затим резонује и изводи даљње закључке на темељу већ изнете предпоставке да се тако заиста и догодило (Тужилац против Крстића, Другостепена пресуда, пар. 91-94).
Јасно је да је замисао тужилаштва била да састанке у хотелу Фонтана представи као српски еквивалент Ванзе конференције одржане 1942. године, када су Хитлер и његови сарадници донели одлуку да се истребе Јевреји у Европи. Међутим, ту сугестивну паралелу руши чињеница да тачно знамо ко је учествовао на саветовању у Ванзе, који је био дневни ред састанка, и какве су одлуке донете том приликом. На основу доказа изведених на суђењу генералу Крстићу, као што смо видели, о састанцима у хотелу Фонтана података такве врсте уопште није било. Зато је Николићева тврдња да је истребљење сребреничких Муслимана било главна тема дискусије у хотелу Фонтана послужила да знатно појача предмет тужилаштва у наредним сребреничким суђењима, мада је веродостојност сведока Николића била под великим знаком питања.
Николићеве тврдње у вези са наводним прекопавањима
Николићев главни допринос предмету тужилаштва није био у односу на састанке у хотелу Фонтана, где су били присутни и бројни други сведоци који би његове тврдње могли довести у питање. Он је постао кључни (и како се испоставило, у овој материји – једини) сведок тужилаштва када је прихватио да у корист оптужбе посведочи о својим личним наводним сазнањимао и учешћу у операцији прекопавања и измештања гробница стрељаних заробљеника. Тужилаштву се заиста посрећило непосредно после фијаска на суђењу Крстићу када је Николић понудио да изнесе своје сензационалне увиде. До тог тренутка, форенсичка евиденција се састојала из тричавих 2,000 жртава, далеко испод пројектоване цифре од 8,000. У односу на прекопавања, Крстићева Првостепена пресуда је остала упадљиво неопредељена. Веће је лично Крстића ослободило од одговорности за наводно прикривање прекопавања, али је истовремено у свом закључку значајно додало да су понуђени докази да је икаквог прекопавања уопште било у том тренутку били врло танки. Мада је веће у пресуди Крстићу (без навођења конкретних појединости) устврдило да постоје одређене форенсичке индиције „удруженог настојања да се масовна убиства прикрију измештањем примарних гробница,“ веће ипак признаје да је „тужилаштво понудило недовољну количину доказа којима би се бригаде Дринског корпуса могле повезати са прекопавањима, и ниједан сведок таквих дешавања није био изведен пред ово претресно веће.“ [1]
Наведени пасуси представљају изузетан критички искорак у односу на тужилаштво МКТБЈ, готово прекор. Простим језиком, ово значи да је у тренутку писања пресуде Крстићу теза о прекопавању и измештању била у основи недоказана, чак и са становишта тужилаштву наклоњеног претресног већа. Волшебно појављивање Момира Николића непосредно затим, и то управо у својству сведока-очевица који је недостајао, попунило је рупе у предмету тужилаштва и снабдело је недостајуће детаље. То се догодило у стратешком тренутку, да продужи живот сребреничкој причи. Неколико година касније, за проблем недостајућих тела пронађено је ефикасније решење у виду ДНК упаривања, али и то решење за своју сувислост зависило је од прихватања од стране Трибунала Николићевих тврдњи о прекопавању. Захваљујући Николићевом лажном и потпуно непоткрепљеном сведочењу, посмртни остаци највероватније борбених губитака 28. дивизије, која се кроз српске заседе пробијала према Тузли, преображени су у измештене делове тела жртава геноцида. Накнадним ДНК упаривањима та прича, чије је темеље поставио Момир Николић, стављена је у наизглед научну обланду, са наводним утврђивањем појединачног идентитета жртава.
Разлика у начину како се о прекопавању и измештању гробница говори у пресудама Крстићу и Благојевићу и Јокићу, и у наредним сребреничким предметима, је маркантна и у потпуности је објашњива нагодбом коју је са тужилаштвом склопио Момир Николић, и његовом сведочењу после тога.
У пар. 383 првостепене пресуде Благојевићу и Јокићу, сведок-сарадник Николић је наведен као извор који повезује Главни штаб ВРС са операцијом прекопавања. Наводи се да је Момир Николић посведочио да је од предпостављених добио задатак да организује операцију прекопавања и измештања у зони одговорности Зворничке бригаде. (Благојевић и Јокић, Транскрипт, стр. 2355)
У пар. 384 исте пресуде, наводи се сведочење Момира Николића о улози коју је лично одиграо у тој операцији. Наводе се Николићеве речи где он признаје да је у подухвату који је описао „био укључен велики број људи и возила“ (Ibid., Транскрипт, стр. 2294-96). У пар. 385, цитирају се Николићеве речи где изјављује да је учествовао у ексхумацијама на подручју Глогове „у септембру или октобру 1995“. Глогова се налази на равном терену где би скривање операције прекопавања ширег обима било изузетно тешко. У пресуди се не помиње постојање фотографија снимљених из ваздуха наводног прекопавања у Глогови, нити се наводе поткрепљујући искази цивилних сведока из оближњих села.
Као што се могло очекивати, у пар. 389 пресуде Благојевићу и Јокићу, уместо доказа такве врсте као поткрепљујући доказ наводи се исказ другог сведока-сарадника тужилаштва, Драгана Обреновића, начелника штаба Зворничке бригаде, у вези са наводним прекопавањима и измештањима у зони одговорности Зворничке бригаде.
Да сумирамо, Николићево лажно и у потпуности непоткрепљено сведочење било је то што је преобразило посмртне остатке, који су највероватније припадали погинулим борцима 28. дивизије у пробоју из Сребренице ка Тузли, у огромну резерву делова тела проглашених за посмртне остатке жртава геноцида. Својим лажним сведочењем Момир Николић је извршио немерљиву услугу хашком Трибуналу.
Веродостојност Момира Николића
Од самог почетка, Николићева каријера сведока-сарадника тужилаштва била је оптерећена проблемима у вези са његовом веродостојношћу. Николићев случај је обележен једном особеношћу што га издваја од других сведока-сарадника хашког Трибунала. Да би тужилаштво импресионирао спремношћу да сарађује, Николић је претерао па је слагао да је извршио неколико убистава са којима – као што је један окретни адвокат одбране доказао – он није имао никакве везе.[2] Лиу Дакун, судија који је Николићу изрекао пресуду, испрва је одбио да прихвати Николићеву непоштену изјаву о кривици, да би се касније предомислио и прихватио је, али у пресуди Николићевe исказe је изричито довео у питање као „неискрене.“ [3] Николићев кредибилитет је био толико низак да је у предмету Поповић, у свом поднеску судском већу, само тужилаштво предложило да се на „Николићеве наводе не може ослањати уколико нису поткрепљени другим доказима.“[4] Тај врло разуман савет био је игнорисан у Николићеви наредним наступањима пред разним већима у својству сведока тужилаштва. Пред МКТБЈ, очигледно, древно начело falsus in uno, falsus in omnibus (“ко лаже у једној ствари лаже у свему”) никада није ушло у праксу.
У горљивости да задовољи, Николић се са становишта тужилаштва МКТБЈ показао као изузетно користан сведок. Он се буквално појављивао свуда где је требало попунити неку рупу у доказној грађи тужилаштва. Он је главни извор приче о наводном прекопавању и измештању гробница стрељаних заробљеника на ткз. секундарне и терцијалне локалитете, што су, по тужилаштву, српске снаге предузеле са циљем скривања доказа о масовним злочинима. [5] Међутим, Николић је такође тврдио и то да се у критичним тренцима налазио у Поточарима, тако да је могао да саопшти суду појединости о операцији „етничког чишћења“ у оквиру које су српске власти евакуисале око 20,000 становника Сребренице – жена, деце, и старијих особа – у близину Кладова, на сигурно и ван зоне борбених активности, дакле најближег места под контролом Армије БиХ. [6] Сличном случајношћу, Николић се задесио и у друштву генерала Ратка Младића у Коњевић Пољу. На суђењу Младићу, Николић је посведочио да када га је Николић упитао шта ће бити са заробљеницима, Младић је прстом прешао преко гуше као одговор на постављено питање. Тај гест наводно није остављао места за сумњу у вези са генераловим намерама. [7] Као што се могло предвидети, Николић се такође задесио и у пределу Земљорадничке задруге у Кравици, и то баш у право време да би из прве руке могао да обавести суд о томе шта се тамо догодило. Занимљиво је да је у једној верзији свога признања 2003. године Николић отишао знатно даље од онога што се од њега очекивало па је тврдио „да је наредио убијање у Земљорадничкој задрузи Кравица“. [8] Касније је повукао ту верзију признања, која није била потврђена никаквим другим доказима. Па ипак, већа МКТБЈ су заузела став да је чак и таква климава веза била довољна да би се поклонила вера неким другим тврдњама овог лажног сведока у вези са догађајима у Кравици.
Један изузетно самозадовољан коментар већа у првостепеној пресуди Караџићу, пар. 5059, након што је веће навело подужи списак Николићевих лажи, упечатљиво илуструје значај који Трибунал, malgré tout, придаје исказима овога сведока: „Према томе, веће је уверено да недоследност није била узрокована [Николићевом] подмуклом тежњом да веће доведе у заблуду. У својој коначној анализи, веће је убеђено да наведене недоследности ни у ком случају не задиру у Николићеву веродостојност гледано у целини, нити да оправдавају одбацивање његовог исказа. Приликом доношења оваквог закључка, веће је такође уделило посебну пажњу чињеници да је сведокова доследност остала несмањена у његовим изјавама и исказима у односу на друге ствари.“
На сличан начин, и у предмету Поповић веће је признало да нема илузија о томе да је Николић признавао злочине које није извршио и лажно сведочио да би се додворио, и да би себи обезбедио повољнију нагодбу са тужилаштвом МКТБЈ. [9]
У фусноти 73 првостепене пресуде, веће у предмету Поповић прихвата да се „претресно веће које изрекло казну Момиру Николићу о њему врло критички изразило, налазећи да је његово сведочење у неким деловима било двосмислено и да Николић није био до краја искрен. [Nikolić Sentencing Judgement, пар. 156] Међутим, жалбено веће које је изнова размотрило ове опаске у контексту утврђивања олакшавајућих околности, руководећи се проценом степена показане сарадње, извело је закључак да у односу на ово питање претресно веће није пружило разумну подлогз за овакав став и да је тиме починило грешку. [Nikolić Sentencing Appeal Judgement, пар. 98–103.] На суђењу Благојевићу и Јокићу, Николић је сведочио након што је склопио нагодбу са тужилаштвом, али пре него што му је била изречена казна. Под таквим околностима и полазећи од тога да је оптужени био и саучесник, претресно веће је поступало обазриво у процени његовог сведочења, поклањајући му веру у неким стварима, а у другим не. То се види из првостепене пресуде Благојевићу и Јокићу, пар. 212 и 262 [где претресно веће прихвата одређене наводе Момира Николића због њихове самооптужујуће природе] и пар. 472 [где претресно веће одбацује непоткрепљене наводе Момира Николића уколико се односе непосредно на Благојевићева субјективна сазнања]“. Исто се може видети и из жалбене пресуде Благојевићу и Јокићу, пар. 80 – 83, где стоји да „није било неразумно од стране првостепеног већа да неке делове Николићевог сведочења прихвати, а друге одбаци“.
Дакле, јасно је да се начело falsus in uno, falsus in omnibus у МКТБЈ не примењује. Већа охрабрују једно друго да издвајају, за потребе аргумената које желе да истакну, оне делове сведочења сведока које у принципу препознају као суштински лажне, све док ти фрагменти иду у прилог одређеним тврдњама за које веће жели да буду доказане. Операција прекопавања и измештања лешева једна од таквих кључних тачака у сребреничком наративу.
Николић је, очигледно, као сведок Трибуналу био толико битан да је по одређеним питањима његов кредибилитет морао по сваку цену бити енергично штићен од свих приговора. То је потврдило и Младићево веће у пар. 2475 у тому III своје првостепене пресуде:
„Одбрана је изнела тврдњу да сведочење Момира Николића у односу на састанке у хотелу Фонтана није веродостојно зато што је, између осталог, своју улогу на тим састанцима приказивао као мање важну, док је Беринг сведочио да је ‘Николић у том тренутку водио главну реч’. Претресно веће потсећа, међутим, да се Берингово сведочанство које одбрана наводи односи на састанке са Николићем на другим местима а не на оне који су се наводно одиграли у хотелу Фонтана 11. и 12. јула 1995. Првостепено веће стога налази да је поднесак одбране по овој ствари неубедљив.“
Многи други сведоци се такође у разним контекстима помињу у пресуди Младићу, али Николић је једини за кога се веће својски заузима и брани га како би заштитило његов кредибилитет. То је лако разумљиво, са становишта хашког Трибунала. Оно што је Ердемовић за Пилицу, то је Николић за хотел Фонтану и – што је још важније – за причу о прекопавању и измештању (која је потпуно непоткрепљена независним доказима било какве врсте). У наведеном тому своје пресуде, веће помиње Николића 381 пут, што врло јасно указује на њихову зависност од његовог исказа.
Колико је веродостојно Николићево сведочење о прекопавању и измештању гробница?
Чињеница да се Николић појављује као једини сведок нечега што он сам описује као сложену операцију која се састојала из откопавања, физичког преношења, и поновног укопавања стотина тона делова људских тела његову причу чини изузетно сумњивом. Оно што је он у судници описао очигледно представља операцију коју једна особа не би могла да изведе, осим уз помоћ многих других лица. Да би тако нешто било могуће, он би морао да има подршку великог броја помоћника и могућност коришћења логистичке инфраструктуре велике сложености. Николић никада није био упитан и (за разлику од Ердемовића) никада није открио имена лица која су му помагала током наводне операције прекопавања и измештања. Оно о чему је он сведочио, на описани начин, у бити је невероватна (можда би „немогућа“ било прикладнији израз) представа са само једним глумцем.
Постоји много сувислије објашњење за присуство људских посмртних остатака на местима на која је Николић указао као локалитете где су била пренета тела стрељаних заробљеника. Та места се налазе упадљиво распоређена дуж путање повлачења колоне 28. дивизије из Сребренице ка Тузли и у близини тачака где су се догодили борбени судари између колоне и српских снага које су им постављале заседе. Мапа коју је сачинио наш сарадник Енди Вилкоксон (спој неколико мапа које су разна већа МКТБЈ прихватила као доказне предмете[10] очитује непосредну близину између већине такозваних „секундарних гробница“ и путање којом се кретала колона, а то је углавном не више од између једне и две миље. То убедљиво упућује на закључак да се заправо ради о примарним погребним местима које не воде порекло од стрељања, која су се догодила на приличној удаљености, него од операције асанације терена која се одвијала у непосредној близини, а то је легитимна делатност која се предузима после сваке битке. Те гробнице су касније биле означене као „секундарне,“ па чак и „терцијалне,“ у складу са Николићевим непоткрепљеним тврдњама о прекопавању. Циљ је био да се увећа количина људских посмртних остатака који би могли затим бити нетачно приказивани као жртве геноцида. Као што се из мапе у продужетку види, географски размештај такозваних „секундарних“ масовних гробница на које је Николић указао као наводне локалитете где су посмртни остаци били измештени такав је да је далеко вероватније да су те гробнице заправо садржале тела погинулих у борбама у непосредној близини, него жртве стрељања са удаљених места. У својству официра за безбедност Братуначке бригаде, може се предпоставити да су Николићу била позната места где су се налазиле масовне гробнице са покопаним погинулим борцима 28. дивизије након обављања асанације терена. Када је донео одлуку да се нагоди и постане сведок тужилаштва Николић је знао за та места и могао је да покаже где су се налазила, представивши их као нешто различито од онога што су била. На основу Николићевог сведочења, које се савршено уклапало у потребе тужилаштва, тужилаштво је та места прогласило за „секундарне гробнице.“Људски остаци који су тамо пронађени уопштено су класификовани као да припадају „жртвама геноцида.“ Ти остаци су коришћени као материјал за ДНК идентификације које су затим отпочеле.
На овој врло елоквентној мапи, црни маркери означавају места погубљења. Жути маркери означавају секундарне гробнице, а пламенови означавају места где су се водиле борбе. Црвени маркери означавају примарне гробнице из којих су узети остаци, а бели маркери означавају нетакнуте примарне гробнице, из којих нису узети остаци. Црвене линије показују пут којим су ишле колоне. Плаве линије показују границу енклаве и положаје Армије БиХ војске у околини Тузле. Наранџасте линије показују позиције које је држала војска босанских Срба. Засенчена црвена места су подручја где су пронађени остаци на површини. Вилкоксон коментарише: „Као што је на мапи показано, секундарне гробнице се налазе врло близу границе енклаве где су се водиле борбе од како је 6. јула војска босанских Срба почела са нападима па до 11. јула када је Сребреница пала, или се налазе на подручјима где је познато даје било борбених судара између српске војске и Армије БиХ, која сепробијала ка Тузли. Једноставно речено, ‘секундарне’ гробницесе налазе тачно тамо где би се очекивало да се налазе борбени губици везани за Сребреницу.“
Ни сателитске нити било какве друге фотографије из ваздуха које би приказивале операцију прекопавања и измештања никада нису биле предочене суд, па би се могло предпоставити и да не постоје. Од бројних лица која би морала да помажу Николићу у овом подухвату – под предпоставком да се тако нешто догодило на начин како он то описује – ни један једини сведок ни на једном сребреничком суђењу никада није био позван да посведочи о томе, нити да под заклетвом потврди Николићеве тврдње. [11]
Прича лажног сведока Момира Николића о састанцима у хотелу Фонтана и наводном прекопавању и измештању гробница жртава стрељања представља важну компоненту лажног наратива о сребреничком геноциду. Николићев наступ пред хашким судом је упечатљива илустрација ниских доказних стандарда како тужилаштва тако и судских већа МКТБЈ. Ослањајући се на тако лабилне доказе очигледно непоузданих сведока какав је Момир Николић, већа хашког Трибунала су изводила монументалне закључке, па и о извршењу геноцида.
Када наслеђе хашког Трибунала буде темељно преиспитано, неоптерећено политички мотивисаним притисцима за приклањање очигледним лажима, што ће се неминовно догодити, хашки Трибунал и његове пресуде остаће упамћени као једна од највећих брука правне струке.
Упутнице:
[1] Крстић, Првостепена пресуда, пар. 257
[2] Видети IWPR ICTY, 3 октобар, 2003, Sporan kredibilitet svedoka maskara u Srebrenici, https://iwpr.net/sr/global-voices/sporan-kredibilitet-svedoka-maskara-usrebrenici
[3] Видети Првостепену пресуду Момиру Николићу, пар. 156.
[4] Видети Popović Sentencing Judgment, пар. 49. Оцењујући веродостојност сведока Николића, веће у предмету Поповић је са своје стране предузело необичан корак да је упозорило да „приликом процене сведочења Момира Николића треба водити и бити обазрив“ [cautious and careful] (ibid., пар. 51).
[5] Видети Momir Nikolić, Statement of Facts and Acceptance of Responsibility, https://www.legal– tools.org/uploads/tx_ltpdb/NikolicM._ICTYTCPleaAgreement_Statement offacts_06-05-2003_E_05.htm
[6] Ibid.
[7] Видети Независне Новине (Бањалука), 3 јун 2013, http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Momir-Nikolic-Mladic- nagovijestio-ubijanje-zarobljenika-u-Srebrenici/194724
[8] Поповић и остали, Првостепена пресуда, фуснота 72.
[9] Видети транскрипт са суђења Поповићу и осталима, 23 април 2009, стр. 33090-33094
[10] Krstic exhibit P00159 (Map of enclave boundary, and Route taken by column according to prosecution witness R), Popovic exhibit P02996 (Map showing location of primary and secondary graves), Krstic exhibit P00002 (Map produced by Bosnian Serb Army showing route taken by column, Confrontation lines, where the VRS entered the enclave, and where the Bosnian Serb Army had its positions), Krstic exhibit P00549 (Map produced by Richard Butler showing enclave boundary and locations where combat took place on 14 July 1995), Krstic exhibit P00613 (Map produced by Richard Butler showing enclave boundary and locations where combat took place on 15 through 16 July 1995), Map produced by the Bosnian Government in cooperation with the ICMP showing locations were surface remains were found.
[11] Изгледа да је у предмету Благојевић и Јокић веће барем испољило свест да би измештање масовних гробница било тешко изводљиво у искључивој режији једне особе и без учешћа бројних других лица, јер на једном месту констатује да је “више особа учествовало у заробљавању, задржавању, стрељању, укопавању и измештању“ посмртних остатака заробљеника (Првостепена пресуда, пар. 720) Па ипак, и поред ове разумне констатације, веће се није упуштало дубље у сувислост Николићеве приче.
