Ако омладини понудимо смисао, део њих неће хтети блејање, хулиганство, ријалитије, мајчину сису до старости… Део њих више неће хтети да живи у срамоти. Али да ли ми то заиста желимо?
На актуелне сукобе у Нагорно-Карабаху Срби су реаговали према обрасцу сукоба хришћана и освајачких муслимана, где је већинско сврставање на страну Јермена пре резултат историјски и митски генерисаног односа према „Турцима“ него познавања стања на терену и његових историјских узрока. Поред тога, за српски однос према овом сукобу важна је идентификација са Јерменима као страдалним народом, са којима делимо сличну судбину погрома и живота на ветрометини и размеђу великих сила, али и извесне геополитичке схеме, где се Јермени виде као посредна жртва америчке империјалне политике.
Али најинтересантније у свему овоме је одушевљење јерменском омладином и њеном спремношћу да се у тако великом броју одазове мобилизацији, уз исказивање високе националне и верске свести. То не би био проблем – јер јерменска пропаганда је очигледно вешто ишла на овакав учинак, што је сасвим легитимно – да то „одушевљење“ није било истакнуто не као охрабрење да се и данас тако може волети своја земља и да није све изгубљено, него као као повод за неодмерено блаћење српске омладине која за тако нешто, тврди се, нипошто не би била спремна.
Познато је да припадници једне заједнице другу заједницу, нарочито ону коју перцепирају као непријатељску, виде као монолитну, док потенцирају сопствену разједињеност, па тако, што се нама чини потпуно апсурдним, чак и Хрвати Србе виде као пример јединства, усмерености ка заједничком циљу и способности дугорочног планирања, док као највећу опасност виде сопствену неслогу. С друге стране, туђе цвеће обично лепше мирише, јер често имамо увод само у његове здраве изданке, а не у трулеж и ђубриво потребно за његово бујање. Укратко, ми не познајемо јерменску свакодневицу, свакодневицу њихове омладине, као што код наше само ту свакодневицу и (желимо да) видимо.
Па зато нам се чини да су млади Јермени све сами витезови, насупрот српских блејача, хулигана, „маминих синова“ и осталог олоша. Не видимо омладину у црквама, омладину која помаже другима, жртвује се и спремна је да ради и да са речи прелађе на дела; омладину која је насупрот жестоке дефетистичке пропаганде бранила земљу 1999. године, која је бранила север Косова и Метохије до Бриселског споразума, док се још могао ефективно бранити. Не видимо, јер желимо себе да убедимо да је све наповратно пропало и да се ту ништа више не може учинити. Јер ако нисмо могли ми – ко ће? Неће ваљда ова омладина која је… шта? Коју су донели ванземаљци?
Није омладина правила таблоиде и ријалитије, није омладина крива за срамне капитулације политичке, економске и безбедносне елите. Није омладина завлачила руке у џепове сиротиње. Хоће и они, део њих, чим дође у прилику, али дајмо им шансу за достојанствен живот, макар их немојмо блатити, блатећи успут и нашу војску, школе, болнице, све само да бисмо оправдали сопствену немоћ.
Лако је пљувати и правити се да си изнад ситуације, а тешко нешто мењати, гајити, одгајати, помагати расту и развоју, подстицати живот. Лако је правити спискове грешника и грехова, због којих ваљда не може да дође до изражаја наша огромна врлина, а теже је певати, грејати срца, хранити другог не само хлебом него и смислом. Дајте им смисла, светлости, па део њих неће хтети блејање, хулиганство, ријалитије, мајчину сису до старости, део њих више неће хтети да живи у срамоти.
Али, не лажимо се, хоћемо ли ми то? Или само да потенцирамо немоћ и нужност, учећи друге да раде исто што и ми, са рукама у џеповима и за вратовима немоћнијих, уз величање сопствене супериорности, јер се „тако мора“? Па нећемо ваљда да стварамо младост која ће нам бити опомена, чији ће сјај оголити нашу немоћ?
Презир према омладини је управо то – одбијање промене себе самих, учауреност, смрт. Смрт одумирања, не херојства. Не у име мира, него пораза. А нећемо ваљда да живимо такву смрт?
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
