Фундаментална вредносна одредница хришћанства је разликовање добра и зла. То, истовремено значи, да хришћанство, као и јудаизам, уз благослов, препознаје и неопходност клетве
Пре извесног времена, у Danas-у сам објавио „Нацрт за психологију хуље„ о провербијалној личности, Вукоти, коју је иницијално описао Неле Карајлић у песми „Жени нам се Вукота“.
У тексту сам описао понашање и карактерне особине провербијалног Вукоте: полтронство, политичко, удвориштво, каријеризам и улизиштво, као и чанколизачко зликовство које иде заједно са политичком и личном корупцијом и дубоким недостатком личних, породичних и друштвених вредности, а које је све у складу са сумњивим стицањем још сумњивије дипломе, са непотизмом, везама са најгорим међу саплеменицима, које провербијални Вукота и наслеђује као службеник усивљене и умртвљене, злом и покором отроване, савремене Србије.
Неки људи су ми се јавили, са коментаром да је текст „леп, али бруталан“. Као хришћанин, имам потребу да одбраним ту бруталност, и то је сврха овог текста. У том смислу, ако је онај текст о психологији хуље, овај је, на неки начин, о теологији хуље. У том смислу и пишем за Стање ствари, на коме очекујем више читалаца који припадају хришћанском корпусу веровања и животне праксе.
Фундаментална вредносна одредница хришћанства је разликовање добра и зла. Постојање слободне воље да се буде пристојан, добар човек, или да се буде Вукота.
То, истовремено значи, да хришћанство, као и јудаизам, уз благослов, препознаје и неопходност клетве. Хришћанство није „овчја“ религија у којој постоји само принцип окретања другог образа. Наиме, окретање другог образа се односи на брата, на некога ко дели исте вредности, а истовремено, у читавој јудео-хришћанској традицији, однос према вукотама подразумева клетву, осуду и, у кључним моментима, екскомуникацију из друштва.
Неко ко дели особине мог провербијалног Вукоте, по тим критеријумима, уопште не заслужује да буде члан људског друштва. Он би, у старом јеврејском друштву, био стављен под „херем“, односно био би екскомунициран.
Нико пристојан са њим не би општио, или би и сам ризиковао да буде стављен под „херем“. Исто би се односило на целу његову породицу.
Херем је историјски антецеденс хришћанске клетве.
Због парадигме Вукоте, због свега онога што су вукоте у људском друштву, написани су стихови у Псалмима Цара Давида, који гласе: „нека буду као прах пред ветром, и Анђео Господњи нека их прогони (…). Нека дође на њега погибао ненадна (…). Нека буде пут њихов таман и клизав, и Анђео Господњи нека их тера.“ (Псалам 35).
За вукоте, у Псалму 109 се каже:
„Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други.
Деца његова нек буду сироте, и жена његова удовица. Нек му узме дужник све што има, и нека разграбе туђини муку његову.
Нека се не нађе нико ко би га љубио, ни ко би се смиловао на сироте његове.
Наслеђе његово нек се затре, у другом колену нека погине име његово.
Безакоње старих његових нек се спомене у Господа, и грех матере његове нек се не избрише.
Нека буду свагда пред Господом, и Он нека истреби спомен њихов на земљи. (…)
Нек се обуче у клетву као хаљину, и она нек уђе у њега као вода, и као уље у кости његове“.
Бог Старог завета и Бог Новог завета је исти Бог.
Св. ава Јустин Ћелијски је можда најбоље у савременој европској хришћанској традицији писао о метафизици личности и о односу личности према вредностима, према доброти, правди, милости, као о кључним атрибутима добре личности. Св. ава тако пише:
„У нама гамижу или вихоре све неке невидљивости, све нека привиђења (…). Сваки је од нас само поворка привиђења кроз која путује несхватљива реалност (…).“ Та реалност, за аву Јустина, само је врлина, част, доброта, милост, правда. Другим речима, морал. „Ако се човек не назида на њему, назидао се на живом песку, јер сви темељи мимо њега нису друго до живи песак (…) Ако је тако, рашта живети?“
Свети ава Јустин (Поповић)
На истом овом трагу, чувени психијатар Скот Пек ментално здравље повезује са моралним добром, а једину истинску менталну болест за избором зла, поганства, корупције, удвориштва, свега онога што одражава провербијални Карајлићев Вукота.
Као што је благослов за личност, клетва је за не-личност. И то је истовремено хришћанска дефиниција хуље. Не-личност. Неко достојан клетве, за разлику од личности, устројене моралном вертикалом, која је достојна благослова.
Провербијални Вукота је хуља не зато што не зна своју вредност. Сваки вукота, у ствари, зна своју вредност. Зато Вукота стоји погнуто испред сваког господара, а тргује немоћнима. Хуља је врста човека на размеђу између личности и не-личности. То је човек који, код Карајлића, тргује шлепером Марлбороа, који се додворава владајућим странкама, који преко рођака и саплеменика, све горег од горег, долази до посла, до напредовања, до прихода, а који је спреман и рођену мајку да прода за малу личну корист. Да је животиња, Вукота би био хијена. Он би снивао, по речима св. аве Јустина, „у одвратном наручју аждаје смрти“.
Док год не повратимо клетву, библијске редове који говоре о „транзицији“ од бешчашћа у елементарну пристојност, док се у нама не пробуди гнев, Вукота ће живети врата до врата поред нас и одлучивати о нашој судбини, трујући наш свет својим проклетством. Вукота је увреда за достојанство човека, грађанина, моралног субјекта.
Све док не заурламо, сви заједно, са Царем Давидом, Вукоти и његовима:
„Кад се стане судити, нека изађе крив,
и молитва његова нека буде гријех (…)
Зато што се није сјећао чинити милост, него је гонио човјека ништега и убогога, и тужноме у срцу тражио смрт“.
Потребна нам је теологије ове врсте. Због свих вукота који трују земљу којом ходамо.
Александар Фатић, редовни професор, научни саветник Института за филозофију и друштвену теорију
Извор: Стање ствари
