(Globalresearch/VitalColumns, 17. 8. 2020)
Одрастајући као муслиман у земљи с муслиманском већином, петак поподне обично сам проводио у џамији, клањајући џума намаз. Тако сам, као дјечак, први пут чуо о положају Палестинаца.
Уобичајено је да имами широм свијета у џамијама говоре о палестинском питању, нарочито током проповиједи петком. Током молитви и разговора неминовно се помиње и Израел и његово угњетавање Палестинаца. Стога је осуда Израела природна за муслимане широм свијета.
Скоро свим муслиманима, међутим, измиче свијест о вези Израела и Саудијске Арабије. Осуђујући Израел за звјерства, муслимани често сматрају Саудијску Арабију чуваром најсветијих мјеста ислама, потпуно пренебрегавајући њену улогу у оснивању ционистичке државе.
Не спорећи постојање дубоко укоријењених предрасуда муслимана према Израелу, важно је уочити да избјегавање критиковања Саудијске Арабије не потиче отуда, већ из потпуног незнања – незнања садашњег нараштаја не само муслимана, већ и људи широм свијета, да су Саудијска Арабија и њен краљ оснивач, Абдел Азиз Ибн Сауд, одиграли критичну улогу у оснивању ционистичке државе Израел.
Ибн Сауд и амерички председник Френклин Делано Рузвелт (Фото: Викимедија)
Овакво незнање о једном од најкритичнијих раздобља свјетске историје је благо речено неуобичајено. Тешко је вјеровати је да је свијет, нарочито муслимански, толико дуго држан у мраку о једном тако важном поглављу историје Средњег истока. Званични саудијски извори, попут, примjера ради, интернет стране Куће Сауда, избјегавају било какав помен улоге Енглеске у оснивању Саудијске Арабије. Иако је непомињање Енглеске за многе очекивано, ваља поменути да чак и званични медији попут Би-Би-Си-ја и поједини познатији историчари по правилу представљају Ибн Сауда као неког ко је током Првог свјетског рата дјеловао независно, а не као инструмент Британске империје.
Зато, с обзиром nа природу предмета о ком говоримо, и да ово не би био тек још један „угао гледања“ на тему, у чланку се ослањамо искључиво на доказе из изворних докумената и сљедећа четири званична споразума и декларације:
- Преписку Мекмахон – Хусеин;
- Споразум из Дарина;
- Споразум Сајкс – Пико;
- Балфурову декларацију.
- Преписка Мекмахон – Хусеин
Да би се ваљано схватили догађаји који су довели до стварања и Израела и Саудијске Арабије, вратимо се на Средњи исток почетком XX вијека. Избијањем Првог свјетског рата у тој области сер Хенри Макмахон, британски колонијални администратор Египта, понудио је Хусеину Ибн Алију, владару Хиџаза (области у западној Арабији у којој се налазе Мека и Медина), независну арапску државу у замјену за помоћ Енглезима у борби против Отоманске империје. Хусеинов интерес за збацивањем себи надређених владара из Отоманске империје подударио се с ратним циљем Енглеске да порази Отомане. Понуда је изнесена у низу писама познатом као Преписка Мекмахон – Хусеин. У писму Мекмахону од 14. јула 1915. Хусеин је, између осталог, као свој предлог навео:
„Прво, Енглеска ће признати независност арапских држава у сљедећим границама: на сјеверу до границе с Персијом, на истоку до границе с Персијом и залива Басра, на југу до Индијског океана, задржавајући садашњи статус Адена, на западу до Црвеног и Средоземног мора до Мерсине. Енглеска ће одобрити проглашење калифата.“
У одговору од 24. октобра 1915. Мекмахон пише:
„Жао ми је што сте из мог посљедњег писма стекли утисак да се према питању граница односим хладно и уздржано. То није био случај, већ ми је дјеловало да још није вријеме да се о томе разговара.
Из Вашег посљедњег писма схватио сам, међутим, да је за Вас то питање од кључног значаја и да захтијева хитан одговор. Зато сам са садржајем Вашег писма смјеста обавијестио Владу Велике Британије, и с великим задовољством Вам у њено име преносим њен одговор, увјерен да ћете њиме бити задовољни:
,Области Месине и Александрете и дијелови Сирије западно од Дамаска, Хомса, Хаме и Алепа не могу се сматрати чисто арапским и требало би их искључити из захтијеваних граница.
Хенри Макмахон (Фото: Викимедија)
С наведеним измјенама, и без предрасуда према нашим постојећим споразумима с арапским главарима, прихватамо предложене границе.ʻ“
Занимљиво је да је током историје било доста спорења да ли је ово обећање укључивало Палестину. Како, пак, видимо из наведеног, област обећана Арапима у Мекмахоновом писму искључивала је само територију западно од линије Дамаск – Алепо, што повлачи да је Палестина, далеко на југу, била укључена. Ипак, Енглези су касније порицали да је обећање обухватало Палестину, одбијајући да објаве преписку све до 1939.
У том вријеме, међутим, Хусеин је повјеровао званичном обећању британске владе, и дао кључни допринос поразу Отоманске империје, промијенивши страну и предводећи такозвану Арапску побуну јуна 1916, којом је окончано турско присуство у Арабији.
- Споразум из Дарина
Двадесет шестог децембра 1915. сер Перси Кокс, у име британске владе, потписао је с Абдел Азизом Ибн Саудом Дарински споразум. Познат и као Дарински пакт, споразум је земље Куће Сауда учинио британским протекторатом. За Енглезе је сврха споразума била јемчење суверености Кувајта, Катара и области које данас чине УАЕ. Абдул Азиз се обавезао на ненападање ових британских протектората и обећао да ће ући у Први свјетски рат на Средњем истоку против Отоманске империје на страни Енглеске.
Енглески потпис на Даринском пакту из децембра био је у супротности с њиховим обећањима о узајамној заштити датим Хусеину у октобру, јер споразум с Ибн Саудом овога не обавезује на ненападање Хиџаза.
Споразум је предвиђао и да Абдел Азиз мјесечно добија „почасних“ пет хиљада фунти од британске владе. Послије Првог свјетског рата Енглези су наставили с подршком, знатно повећавши новчани дио, додавши и знатне испоруке оружја.
- Споразум Сајкс – Пико
Деветнаестог маја 1916. представници Велике Британије и Француске тајно су склопили споразум познат као Споразум Сајкс – Пико, чији циљ је био подјела већине арапских земаља под Отоманском влашћу између Енглеза и Француза на крају Првог свјетског рата. Договорено је да свака земља у својој интересној сфери успостави управу по свом нахођењу.
Двоје дипломата, Енглез и Француз, исцртали су карту једног од најнестабилнијих подручја на свијету повлачећи границе посред етничких и вјерских заједница. Тајни споразум углавном није узео у обзир будући пораст арапског национализма, који је британска влада управо у то вријеме користила у свом интересу против Турака.
Карта коју су потписали Сајкс и Пико (Викимедија)
Посљедице овог споразума осјећају се на Средњем истоку и читав вијек по његовом потписивању. Многи Арапи сматрају да је Споразум Сајкс – Пико одговоран за потоње насиље на Средњем истоку, од окупације Палестине до појаве Исламске државе Ирака и Леванта (ИСИЛ).
Енглески потпис на овом уговору био је у директној супротности с обећањем датим Хусеину из октобра претходне године. Погазивши своја обећања о независној арапској држави, Енглези су касније нахушкали свог кербера, Ибн Сауда, да свргне Хусеина, што им је омогућило спровођење Споразума Сајкс – Пико, а потом и успостављање ционистичке државе Израела.
- Балфурова декларација
Један од најважнијих докумената енглеске спољне политике ХХ вијека, „Балфурова декларација“ била је кратко, немушто писмо без законске важности. О њој није вођена расправа у парламенту. Ипак, био је то један од најзначајнијих догађаја, који је на крају довео до стварања ционистичке државе Израела. Да не говоримо о потоњим сукобима између Јевреја и Арапа.
У писму од 2. новембра 1917. британског министра спољних послова Артура Балфура главешини јеврејске заједнице у Британији лорду Лајонелу Валтеру Ротшилду стоји:
„Влада Његовог величанства с наклоношћу гледа на идеју да се у Палестини успостави национални дом јеврејског народа и уложиће највеће напоре у прилог постизања тог циља, јасно подразумијевајући да се неће учинити ништа на штету грађанских и вјерских права постојећих нејеврејских заједница у Палестини или права и политичког статуса Јевреја у ма којој другој земљи.“
Британија је касније укључила ово писмо у услове свог Мандата над Палестином, чиме је оно легализовано као захтјев спрам Британије.
Писмо Артура Балфура лорду Ротшилду
Ради бољег разумијевања коријена декларације, осврнућемо се на документ Пројекта Балфур, који даје критичне појединости због чега је Ратни кабинет Британије тако ватрено подржавао успостављање „националног дома Јевреја“ у Арапима настањеној Палестини.
С опширним списком литературе, новинских извјештаја и меморандума Ратног кабинета из Националног архива Уједињеног Краљевства, извјештај даје живописну слику генијалне манипулације иза кулиса, која је утицала на нацрт, смишљање и коначно усвајање декларације. Аутори уочавају неуобичајен стицај толико моћних и утицајних фигура у британској политици – укључујући садашњег и претходног предсједника владе – у прилог ционистичком циљу. Бројни докази упућују на закључак да је читава Британска империја у погледу свог деловања спрам будућности Палестине поступала као ционистички ентитет. Анализирајући догађаје, у документу се каже:
„Владало је опште увјерење да jе загонетна али добро организована јеврејска завјера ријешила да одлучи исход рата; њен утицај, и надасве њен новац, могли су пољуљати Русију, Сједињене државе или Њемачку, на корист или штету Британији. Стога је за Британију било од животне важности да придобије међународну наклоност Јевреја. Замјерање би могло бити кобно. Пошто је Вајцман ставио до знања да ционизам говори у име Јевреја широм свијета, значи да је ваљало помоћи ционистима. Било је то, написао је касније [предсједник владе] Лојд Џорџ, питање склапања ,уговора с јеврејствомʻ.“
Важно је напоменути да је британска влада, усвајајући Балфурову декларацију, дјеловала под утиском да су већина Јевреја широм свијета ционисти, који би поздравили поступке Британије. У стварности, пак, ционисти су остали сасвим незнатна мањина међу Јеврејима годинама потом.
Примјера ради, у својој књизи Мир као окончање сваког мира: Стварање модерног Средњег истока 1914-1922 (A Peace to End All Peace: Creating the Modern Middle East, 1914-1922, Penguin, London, 1991) Дејвид Фромкин (David Fromkin) прорачунава да је 1913, као посљедње године за коју су постојали подаци, тек око један посто Јевреја широм свијета изјавило припадност ционизму (стр. 294). Другим ријечима, иако званична верзија тврди да је Балфурова декларација усвојена у прилог јеврејском народу широм свијета, истина упућује на закључак да су декларацију утаначили ционисти унутар Британске империје (што отприлике значи свако ко се иоле питао у тадашњој британској влади), користећи положај јеврејског народа као изговор за оправдавање овог неправедног подухвата.
Упада у очи и да у расправама и договорима који су претходили усвајању декларације није било представника Арапа, нити се то сматрало неопходним. Док је Енглеска прихватила да би Палестину требало поново успоставити као матичну државу јеврејског народа, наговјештавајући да у њој неће бити мјеста за постојеће већинско арапско становништво, мало ко међу Арапима је уопште био свјестан да се такав предлог припрема. А Арапи у самој Палестини нису се ни могли консултовати (како је касније образлагао предсједник британске владе Лојд Џорџ) јер су били на непријатељској територији и сигурно би били против Енглеске.
***
Као што видимо послије разматрања четири наведена историјска документа, Британска империја је својим лукавим дјеловањем на Средњем истоку током Првог свјетског рата непрекидно варала арапски народ, дајући лажна обећања без икакве намјере да их испуни. Та игра је уобичајени елемент у изградњи империје, а нарочито у историји енглеског империјализма. Без обзира на то, као што је увијек случај, империја не може успјети у превари без саучесника у виду локалне кохорте, без издајника из редова жртве. У овом случају кохорту је представљао Абдел Азиз Ибн Сауд.
Ради испитивања Ибн Саудове улоге размотрићемо оглед независног истраживача Нуман Абд Ал Вахида, који се позива на изворне доказе из студије Аскара Х. Ал Еназија Стварање Саудијске Арабије: Ибн Сауд и британска империјална политика 1914-1927 (Dr. Askar H. Аl-Enazy, The Creation of Saudi Arabia: Ibn Saud and British Imperial Policy, 1914-1927, London: Routledge, 2010), и друге истакнуте историјске радове (нпр. Gary Troeller, The Birth of Saudi Arabia, London: Frank Cass, 1976, и David Howarth, The Desert King: The Life of Ibn Saud, London: Quartet Books, 1980, итд), дајући обухватну слику Абдел Азиз Ибн Сауда између 1915. и 1926. као ударне песнице Британске империје. У суштини, силеџијска улога Ибн Сауда омогућила је Енглезима остварење својих империјалних и ционистичких циљева, рођених из Споразума Сајкс – Пико и Балфурове декларације.
Битка за Акабу 1917, током Арапског устанка против Османског царства (Фото: Викимедија)
Како Енази документује у својој студији, Хусеин Ибн Али, владар Хиџаза, непосредно по завршетку рата хтјео је да Енглезе држи за ријеч дату током рата, како показује преписка Мекмахон – Хусеин. Енглези су, с друге стране, хтјели да Хусеин прихвати њихову визију Арабије, која подразумијева подјелу арапског свијета између Енглеза и Француза и примјену Балфурове декларације.
Хусеин је, међутим, изјавио да никад неће издати Палестину како предвиђа империјална енглеска Балфурова декларација, нити прихватити произвољне границе Арабије по замисли енглеских и француских империјалиста.
Послије Конференције у Каиру марта 1921, Империја је послала Т.Е. Лоренса („од Арабије“) да се састане с Хусеином. Лоренс му је понудио сто хиљада фунти годишње (Енази, стр. 111), али је Хусеин одбио. Пошто је пропао покушај подмићивања, Лоренс је Хусеину запријетио да ће Ибн Сауд преузети власт над Хиџазом.
Током преговора с Хусеином, Лоренс се састајао и с другим вођама на Арапском полуострву, упозоравајући их да не улазе у савез с Хусеином, пријетећи да ће у том случају Империја на њих пустити Ибн Сауда и његове вехабије. На крају крајева, Ибн Сауд и његове вехабије су „играли како су Енглези свирали“ (Енази, стр. 111).
Упоредо с тим, послије Конференције у Каиру, тадашњи Министар за колоније Винстон Черчил отпутовао је за Јерусалим, гдје се састао с Хусеиновим сином Абдулахом, кога су Енглези поставили за емира нове територије назване Трансјордан. Черчил је од њега тражио да наговори „свог оца да прихвати Мандат за Палестину и потпише одговарајући споразум“, иначе ће „Енглези нахушкати Ибн Сауда да крене на Хиџаз“ (Енази, стр. 107).
Војна ситуација 1. 11. 1917. непосредно пред објављивање Балфурове декларације (Фото: Викимедија)
У међувремену, Енглези су смислили како да оборе Ибн Рашида од Хаила на сјеверу. Ибн Рашид је одбијао све предлоге Британске империје посредством Ибн Сауда да постане једна од њених марионета (Енази, стр. 45-46 и 101-102). Умјесто тога, проширио је своју територију на сјевер до новоустановљене палестинске границе, као и до границе с Ираком. Забринут да би Ибн Рашид могао ступити у савез с Хусеином, Черчил је на Конференцији у Каиру договорио с империјалним намјесником сер Перси Коксом да „би Ибн Сауду требало дати могућност да окупира Хаил“ (Енази, стр. 104).
Од краја 1920. Енглези су обасипали Ибн Сауда „мјесечним ,подстицајемʻ од десет хиљада фунти у злату, поврх редовне мјесечне гаже. Уз то је добијао обилне испоруке оружја и другог материјала, које су досегле количину од 10.000 пушака, поред већ испоручене артиљерије“, с инструкторима из британске колоније Индије (Енази, стр. 104). Коначно, септембра 1921, Енглези су нахушкали Ибн Сауда на Хаил, који се званично предао новембра 1921. Послије ове побједе Енглези су Ибн Сауду додијелили нову титулу – више није био „Емир од Наџда“, већ „Султан од Наџда“.
С Ибн Саудом на Хусеиновој граници, до зуба наоружаним од стране Енглеза, Империја је утаначила нови круг разговора с Хусеиновим сином Абдулахом, држећи у приправности нацрт споразума којим се прихвата ционизам. Кад је нацрт споразума уручен Хусеину, уз пратеће синовљево писмо којим се од њега тражи да „прихвати реалност“, Хусеин није нашао за сходно чак ни да прочита споразум, већ је направио свој нацрт, којим одбија даље цјепкање Арабије, као и Балфурову декларацију, и послао га за Лондон на ратификацију (Енази, стр. 113).
Послије још три круга преговора у Аману и Лондону, Империја је схватила да Хусеин никад неће препустити Палестину енглеском ционистичком пројекту нити прихватити даље растакање арапских земаља (Енази, стр. 112-125).
Марта 1924. Енглези су објавили да завршавају све разговоре с Хусеином (Енази, стр. 129). У року од неколико седмица, Ибн Сауд и његове вехабије почели су спроводити што је британски министар спољних послова лорд Курзон назвао „шутирањем за крај“, нападајући територију Хиџаза (Енази, стр. 106). До септембра 1924. Ибн Сауд је прегазио Хусеинову љетну престоницу Таиф.
Абдулазиз ибн Сауд
Најсветије мјесто ислама, Меку, Ибн Сауд је освојио средином октобра 1924. Хусеин је абдицирао и отишао у изгнанство у луку Акаба. На мјесту монарха замијенио га је син Али, који је за сједиште прогласио Џеду. Прибојавајући се да би Хусеин могао користити Акабу као упориште за организовање борбе Арапа против Ибн Сауда, Енглези су изјавили да Хусеин мора напустити Акабу, иначе ће Ибн Сауд напасти луку. Хусеин је одговорио да „никад није прихватио мандат туђина да владају арапским земљама и да и даље протестује против британске владе, која је од Палестине направила националну државу Јевреја“ (Енази, стр. 119).
Хусеин је силом истјеран из Акабе, луке коју је сам ослободио од Отоманске империје током Арапске побуне. 18. јуна 1925. Хусеин је напустио Акабу на енглеском броду.
Ибн Сауд почео је опсаду Џеде јануара 1925. Град се предао децембра 1925. Тиме је окончано више од хиљаду година владавине потомака Пророка Мухамеда. Енглези су званично признали Ибн Сауда као новог краља Хиџаза фебруара 1926. Друге европске силе учиниле су исто у сљедећих неколико седмица. Британска империја је 1932. промијенила назив фирме нове вехабистичке државе у „Краљевина Саудијска Арабија“. Извјесни Џорџ Рендел, чиновник Одјељења за Средњи исток Министарства спољних послова у Лондону, тврди да је он смислио ново име.
Као закључак, ниједан иоле разборитији посматрач енглеског империјализма не може бити изненађен што је Британска империја издала обећања дата Арапима у погледу независне арапске државе по завршетку Првог свјетског рата. Међутим, ако је арапски вођа тај који извршава издају и постане агент Британске империје, ако тај агент почини масакре над Арапима који се усуде да се супротставе ционистичкој превари, и, најзад, као награду за издају буде именован за „краља Арабије“ од исте оне подмукле империје која је преварила арапски народ – онда тај арапски емир постаје издајник. И остаје издајник заувијек. Јер, нема тог богатства ни пропаганде који могу промијенити једноставну истину: да је Абдел Азиз Ибн Сауд постао краљ Арабије – а његова породица Ал Сауд „краљевска“ – јер је издао Арапе и постао агент Британске империје, спровевши потом ционистички план Империје за Арапско полуострво.
Упућенији муслимани свјесни су ове горке ироније – да су два најсветија мјеста ислама данас под управом саудијског клана и вехабиста јер су они помогли Британској империји да удари темеље ционизма у Арабији током и послије Првог свјетског рата.
Рез Карим (Rez Karim) је електроинжењер, уредник интернет стране VitalColumns.com
Извор: Стање ствари
