Британски амбасадор у БиХ Мет Филд предано ради на разарању Дејтонског споразума, истичући да он није „уклесан у камену“, али се његови напори своде на нуђење увелих шаргарепа
Једна енглеска пословица оглашава да су „људи врло дарежљиви с оним што их ништа не кошта“. Ништа боље од ових речи не портретише британског амбасадора у Сарајеву Мета Филда и његов напор да се докаже како је Дејтонском споразуму одзвонило. Метов дипломатски напор је парадигматичан: све више претњи и све бесмисленије шарагарепице.
Цитирам: „Босни и Херцеговини су потребни бројни и велики кораци ако жели у Европску унију“, поручује британски дипломата поводом 25. годишњице потписивања Дејтонског мировног споразума.
Немојте кад ово прочитате ићи на интернет и на Гуглу проверавати да ли је овај човек који нуди „придруживање ЕУ“ амбасадор Уједињеног Краљевства или може бити Краљевине Холандије. Није грешка. Да, Британија која под драматичним условима води оставински поступак с Бриселом нуди около другим земљама „улазак у ЕУ“. Рећи да је то лицемерно, не описује овај поступак ни до пола.
Ми смо погрешно насађени кад верујемо да се од Енглеза може очекивати да вам нуде оно за шта они мисле да је за њих (Енглезе) добро. Не, они нас не доживљавају енглески нормалне. То је однос као према кућним љубимцима. Ако сте добри, помиловаће вас по глави и даће неку наградицу. А ви да машете репом. Ако заборавите да весело зурите у њих они ће разумети да је нормално да вам откину реп. Барем реп.
Британско разарање Дејтона
Наравно, немојте ни помислити да исти овај човек не би могао да се појави као неко ко нас наговара, са истим ауторитетом, да одбацимо Европску унију па и даље од тога – да бацамо бомбе на најевроцентричније народе. Не би им било први пут.
Ево кратког подсећања на књигу The Serbs: the Guardians of the Gate (1918) енглеског аутора Р. Г. Д. Лафана, а то је у ствари серија предавања коју је овај историчар у Првом светском рату држао британским официрима и војницима на балканском фронту. Наиме, војсци је било чудно откуд су њима сад Срби природни савезници, кад су баш Срби оптуживани да су нападали „племените и цивилизоване аристократе“ Отоманске империје. Обични Енглези су тај народ, православни, знали као „сирове бандите“.
Али, ето часа кад „бандити“ постају савезници – важни савезници против Турака. И Србија постаје „бранитељ хришћанства и цивилизоване Европе“. Говори се сада британским војницима и народу: „Срби су ‘одувек давали све од себе да служе хришћанству, јер је њихова земља заиста на самој капији цивилизоване Европе’“. Али, Срби не ратују само против Турака него и против британских хришћанских непријатеља – Немачке и Аустрије. Како то решити? Лако. Енглески. Лафану није било тешко да каже да се Срби „никад нису престали борити против варварства Туркестана и Берлина“. И Беча.
Наравно, Филд засад нема на уму такве велеобртне енглеске вештине. Он само предано ради на разарању Дејтонског споразума који њега грози, јер „асоцира подједнако на мир и на поделе“. А аксиом међународних односа је да су Енглези увек били посвећени миру. Чак и кад су организовали – по пљачкашким размерама и деструкцијама друштва, држава и јединки – историјски непоновљива колонијална освајања „огњем и мачем“ по целој земаљској кугли.
И кад су Кину уводили у „опијумске ратове“, а победе користили да натерају Кинезе да купују и користе њихов опијум из Индије. И кад су црне мау-мау Африканце убијали као звери. Или, пак, кад су учествовали у епизодама, као у оној из 1941. кад су с љубављу подржавали антинемачке 27. мартовске демонстрације у Београду.
Филд је, што се БиХ тиче, на путу некадашњег Високог представника Педија Ешдауна који је због начина управљања несрећном БиХ и у западној штампи називан „деспот на Дрини“ и „мали махараџа“.
Ови људи јесу део културе у којој је настала идеја о „владавини права“ коју је посејао Џон Милтон (XVII век), али као и већина колонијалних „добротвора“ овај двојац јасно говори да се тога у Босни, која је „и гола и боса“, свакако не треба придржавати као пијан плота. Јер, велики је то захват: „Владавина права се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и потчињавањем власти уставу и закону.“
Западни тутори се, у ствари, слажу да све то Босни недостаје у замашним количинама.
Увела шаргарепица
Изнад те „утопије“, мистер Филд држи „генијалну мисао“ учитеља Ешдауна да је „Дејтон темељ, не и плафон“. На том темељу ће Мет Филд подизати своју генијалну замисао: „Дејтон није уклесан у камену“, те они који се позивају на „оригинални Дејтон“ или се позивају на искључиво право да тумаче „дух Дејтона“ игноришу тешко стечени напредак од тада.
И овде се стално изнова понавља однос евробирократа према Балкану. Мирослав Лајчак, такође каљен у БиХ као Високи представник, извршилац регрутован на окупираном Истоку, а сада на задатку да испослује да Србија призна Косову државност (што је само по себи парадокс јер Косово није признала ни његова Словачка) недавно је храбро викао да „устав није Библија“.
Наравно, малом покорном евроробу не би пало на памет да то каже Енглезима, Немцима и Американцима, а Руси, Кинези и Индуси би га шутнули у задњицу као последњег пијанца. А овде се шепури као да је лично написао бар пет првих амандмана на амерички устав. И све то у име „увођења демократије“, „правне државе“, „европских вредности“ и каквих још испразних фраза.
Ни брижном Мету Филду „устав није Библија“, те зна да „промена устава ове земље (БиХ) делује као велики и тежак корак, посебно ако ће се то радити путем демократских институција, а не наметањем споља. Устав треба да буде живи документ и свака земља која се придружује ЕУ мора да инкорпорира измене.“
Све је ту: намера да се не слушају народи, подсећање да је њему најбоља „демократија“ која се намеће споља и увела шаргарепица – ЕУ.
Беспризорно.
Друга енглеска народна мудрост каже: „Благо богатим! Они бар имају чиме тешити друге.“ Да. Овде се сва дипломатска вештина своди на тешење, комбиновано са претњом. Плус обећање одбеглог Енглеза о „придруживању ЕУ“. И тумачи им, он ауторитативно, хоризонт те утехе: „процес треба да се заснива на консензусу и компромису“, али пре него што прогутате ту удицу знајте да у истој реченици има и нешто „изнад свега“, а то је „дугорочни интерес грађана БиХ“.
Наравно, онако како га тумаче Енглези, што значи не дугорочни интерес народа БиХ него „грађана“. Нема везе што је Босна прављена пре свега као земља три народа, а они су онда грађани. И нема везе што то другачије није могло пре 25 година. И нема везе што сад још мање може. Пре четврт века, два народа су оптирала „грађанску опцију“, а данас један. Сад је књига пала на „једно слово“.
Стабилност није циљ
Кад се пре разарања Југославије појавила и идеја о демократији, која би била утемељена на принципу „један грађанин, један глас“, демократски свет, који је себе представљао и као „међународну заједницу“, то је глат одбио. Па, то је фаворизовање Срба! Односно, ако причамо о принципима – фаворизовање најбројнијег народа.
„Не разумијем бошњачке политичке прваке у БиХ зашто заговарају државу у којој ће важити изборно начело ‘један грађанин један глас’. Јер то начело, које у први мах изгледа демократично, једино је примјењиво у једнонационалним државама. Како не чују поруку повијести. Током посљедњих стотину година нигдје у свијету није се успјела задржати стабилна мултинационална држава, а темељни проблем је посвуда исти. Није се успијевала сузбити доминација најбројније нације у вишенационалној државној заједници. Та доминација природни је учинак начела ‘један грађанин, један глас’. А оно је потакнуло оружане сукобе у БиХ а данас потиче мржњу и исељавање“, говорио је не тако давно (2018.), баш у Сарајеву, Даворин Рудолф, „редовити члан ХАЗУ, члан Светске академије уметности и наукеи свеучилишни професор међународног јавног права у миру и доктор правних знаности“.
Господин Рудолф је Сплићанин, који је правне знаности учио на Правном факултету у Сарајеву, да би после докторирао у Загребу, а „међународно и компаративно право специјализирао на америчким свеучилиштима у Принстону и Њујорку“.
Пошто је мистер Филд ожењен из Сплита могао се срести с човеком и разумети какву невољу доноси Босни кад јој помаже на овако злокобан начин. Али наравно да такав напор није предвиђен у овој фази помагања Бошњацима да се за сва времена разиђу и са Хрватима, који су били њихов спас у преддејтонским радњама, пристајући да пре четврт века уђу у Федерацију БиХ.
Колико год изгледало преоптимистично, највеће жртве енглеске помоћи (наравно, нису Енглези усамљени!) око прекрајања Дејтонске Босне извесно ће бити Бошњаци. Гурајући Бошњаке ка унитаристичком решењу, њих баш брига што се „током посљедњих стотину година нигдје у свијету није успјела задржати стабилна мултинационална држава“.
Шире гледано, стабилност свакако није њихов циљ. Не може бити. Империје знају да је за њих најбоља доктрина Divide et impera, коју је дефинисао Јулије Цезар пре двадесет једног века. Није познато да се икад иједна империјална сила стварно одрекла тог инструмента. Односно, кад би се одрекла вероватно и не била империја. Последња земља у историји која не личи на најимперијалнију империју свакако је Уједињено Краљевство у коме су Енглези со.
Махатма Ганди је свакако боље знао Енглезе него наши Бошњаци. Ево најкраћег курса за народе који су спремни да мисле својом главом:
„Ако видиш две рибе да се свађају на дну океана, знај да је Енглез у близини.“
Извор: Нови Стандард
