САД и УК, преко НАТО пакта и ЕУ, деценијама чине све да доврше окупацију Косова и Метохије и да лажну државу Косово учлане у УН, уз пристанак власти Србије, кроз тзв. правно обавезујући спорзум. Остатак обогаљене Србије намеравају да последњу укључе у НАТО пакт и елиминишу било какво присуство и утицај Руске Федерације и НР Кине. Та стратегија је доминантна након проблематичног “Вашинктонског споразума”, када је власт Србије учинила велики стратешки заокрет, губећи део суверенитета државе, кроз неконтролисано приближавање западу, првенствено ка САД-у. Истовремено власт Србије се континуирано дистанцира од Русије и Кине, које су до сада суштински браниле опстанак Косова и Метохије у саставу Србије.
Истовремено кроз тзв. Мали Шенген и медијску кампању развија се стратегија о обједињавања региона тзв. Западног Балкана у нову „ЕУ Југославију“. На тај начин српски народ би био потпуно маргинализован и лишен политичког и безбедносног утицаја у афирмаији националних интереса. Та „лудачка кошуља“ се спрема српском народу и по трећи пут за један век.
Под плаштом великих инвестиција САД, развоја и спровођења тзв. Малог Шенгена на “западном Балкану”, изграђују се предпоставке за остваривање циљева НАТО пакта, кроз подршку изградње тзв. велике Албаније. У том процесу лажне регионалне сарадње и развоја, Србија губи суштинску контролу над Косовом и Метохијом, огромну вредност преко 800 милијарди евра. Када се томе дода штета настала НАТО агресијом од око 100 милијарди евра, видимо да се ради о ненадокнадивом материјалном губитку који се покрива добијањем “повољних” кредита из САД и лажних инвестиција за изградњу инфраструктуре за потребе НАТО пакта, енергетике САД, Албаније и лажне државе Косово. То је пут страдања Србије и српског народа који може имати несагледиве духовне, политичке и безбедносне последице. Идеја тзв. велике Албаније мора да нестане на Косову и Метохији а не да се потхрањује формирањем лажне државе Косово.
Сепаратистички проблеми су били изражени више деценија на Космету, да би ескалирали 1998.године и довели до НАТО агресије 1999.године. У складу са интересима водећих држава НАТО пакта промовисана је независност лажне државе Косово 2008. године. Све до данас НАТО и већи део ЕУ спроводе континуирану кампању да се та лажна држава Косово прими и у УН, те да на посредан начин и власт Србије прихвати то решење, односно да се не противи томе.
Деловањем бројних политичких странака на власти и у опозицији, медијски се припрема јавност у Србији да је то “цена европско пута” Србије, њено развоја и “светле будућности”, да не постоји никаква друга прихватљива алтернатива. Ради спровођења те стратеије, кроз институције НАТО пакта и ЕУ, врши се велики притисак на власт у Србији да постепено чини уступке све до коначног решења, у складу са интересима водећих држава Алијансе. Данас се у Србији без срама отворено тражи предаја и издаја Косова и Метохије. Нажалост, поједини уцењени политичари све више то прихватају као нужност и једино имају проблем како да “убеде народ” да остану на власти, како неби сносили последице. Дакле, на сцени јесте отворено противуставно деловање од многих субјеката и појединаца у Србији, који скоро системски шире дефетизам у могућност очувања Косова и Метохије у границама Србије. Такав однос појединих политичких субјеката није забележен у савременој историји.
Запад је планирао да уложи још већа финансијска средства у медијску пропаганду, рад невладиних организација, политичких странака и појединаца, који су спремни у Србији да промовишу НАТО пакт и зависност судбине народа и државе од односа према Алијанси, пре свега према САД. Народу се индиректно прети могућим новим насиљем Албанаца на Космету или увођењем санкција Запада ако се инсистира на очувању суверенитета Србије. Србија и српски народ налазе се на историјској раскрсници, при чему је власт кроз доношење тзв. Варшавског споразума направила стратешки заокрет. Цена тог заокрета може бити, у блиској будућности, губитак Косова и Метохије и гушење српских националних интереса у Црној Гори и у Републици Српској. Српски народ то вероватно неће примити на миран начин и то може резултирати масовним отпором према власти, непредвидивим последицама и поништавањем донетих неуставних споразумаса, у будућности.
Национално буђење Албанаца под Отоманском империјом имало је намеру и да обједини територије на које је доведен албански народ да живи. Због подаништва и верног односа Албанаца према Османском царству суседни православни народи су потискивани и прогоњени зарад повећања животног простора. Тако се и простор Јужне Србије, Косова и Метохије у више наврата осветничким походима Турака празнио кроз српске сеобе. Албанци су желели да искористе такво стање и те да формализују обједињавање тих територија под своју контролу. Призренска лига основана је 10. јуна 1878. године са циљем уједињења свих Албанаца у један велики албански вилајет. Затражена је аутономија од Османске империје која би територијално објединила четири вилајета у којима су тада живели Албанци: Битољски, Косовски, Јањински и Скадарски. Друга албанска лига основана је у току немачке окупације 1943. године, а трећа 1946. у Њујорку. Све три лиге десиле су се под окриљем великих империјалних сила од Отоманског царства, нацистичке Немачке па до НАТО пакта и ЕУ.
Сваки покушај стварања Велике Албаније, која би, поред већ постојеће албанске државе, обухватала и српско Косово и Метохију, Прешево и Бујановац, Источне области Црне Горе (Плав и Гусиње, Тузи, Улцињ, све до Бара), западни део садашње Македоније, укључујући и Куманово, и северозападни део Грчке довео би до хаоса на Балкану и дестабилизације Европе. Као што се распад бивше СФРЈ није могло обавити без погубног етничког и верског рата, тако би и сваки покушај практичног остварења идеје “велике Албаније” био увод у још крвавији етнички рат у централном делу Балкана.[1]
Губитак националног стожера и историјског језгра државне територије довели би Србе у велика и страшна искушења. Они би Косово и Метохију сматрали само привремено окупираним територијама које би кад тад по сваку цену, ваљало повратити. Отуда би изме|у Србије и те нове “велике Албаније” било успостављено трајно стање потенцијалног оружаног сукбоа који би се сваког тренутка могао преобратити у рат. Актуелно отварање границе и тзв. мини Шенген не могу залечити ране Косова и Метохије нити успоставити суштински тзв.велику Албанију.
Остваривањем пројекта “Велике Албаније” и последицама које би он неминовно изазвао, угрозили би се витални интереси ЕУ, а тиме и цео систем европских интеграција. С друге стране, омогућио би се продор исламског фундаментализма, на Косово и Метохију, Црну Гору, Федерацију БиХ и у западну Македонију. [2]
НАТО у Србији стално у медијима пропагира некакве нове вредности, које обичан народ одавно препознаје као лажи, лоше и неспособне застареле машинерије, која троши огроман новац пореских обвезника.
Прозападни лобисти у Србији, политичари и поједине јавне личности упорно понављају једне те исте флоскуле, попут некакве истрошене мантре. Стално се говори о “западним и евроатлантским вредностима”, при чему то масовно понављање на моменте звучи као карикирање и јефтина пропаганда, која је постала огољела лаж. НАТО пакту би било боље да га не промовишу такви политичари и такве јавне личности, које су одрођене од свог народа. Народ им више не верује, па ни онда кажу понеку истину.
Истовремено један део неуспешних политичара представљају се као промотери “руских интереса” у Србији а у суштини бране своје личне интересе кроз обавезно учешће у власти ради заштите личних привилегија и мале групе људи који их окружују. И они су веома штетни по српске националне интересе јер се истински за њих и не боре нити јачају политичке странке којима руководе, а немају ни ширу народну подршку због њихове неспособности.
Српски народ покушава да очува исконске традиционалне вредности и да се одупре насиљу НАТО пакта, пре свега САД и УК, али без јаче подршке Русије и Кине тешко ће се без значајнијих последица одупрети том притиску.
Поред Србије и Република Српска је изложена различиим садржајима хибридног рата, које спроводе поједине државе Запада и исламског света. То се остварује кроз деловање на политичком, економском, финансијском и међународном плану.
Поредећи проблем дуплих стандарда и односа тзв. западне међународне заједнице према Р. Српској и лажној држави Косово, члан Председништва БиХ Милорад Додик је изјавио: „Они отму Косово од Србије, нас усмере у неуспешну БиХ и онда причају како нема промене границе. Наравно, то треба препусти историји и времену, у овом тренутку делује да нема промене. И не тражим да се границе насилно мењају, већ кроз договор између народа. И констелација односа ће се мењати, свет није исти као пре десет година, видећемо шта ће бити за наредних десет“.[3]
По изјави за медије премијер Албаније Еди Рама изјавио је да Албанија и “Косово” намеравају да уклоне границе, Драч ће ускоро постати де факто “косовска” лука, а кроз пројекат “мини Шенген” може се постићи да Србија призна “Косово”. На седници влада из Тиране и Приштине, на којој је потписано 14 споразума и меморандума и на којој је договорено и да се заједнички обележи 150. годишњица Призренске лиге, као и да се доврше сви технички детаљи за успостављање међудржавног фонда за финансијску подршку “Прешевској долини” назире се актуелна идеја пројекта “велике Албаније”.
Премијер Албаније Еди Рама је навео и да ће пројекат “мини-шенгена” утицати на бољи живот у региону и да се мора уложити труд “за велико признање Косова од стране Србије”: ” Оно се може постићи само дипломатијом и мудрошћу, стрпљењем и способношћу да се добије битка попут оне која је дипломатска, а не војна, када је Косово победило. Слобода и државност не могу бити доведени у питање или се укинути, и припадају “Косову” и нама у Албанији.” Овим речима не треба посебан коментар. Свака слободна држава би уложила протест и међународним чиниоцима дала до знања да се Албанија меша у унутрашње послове Србије. Власт у Србији то као да не види него предузима стратешке мере у изградњи инфраструктуре и отворености граница за бржу реализацију пројекта “велике Албаније”.
Пројекат “велике Албаније” јесте најава велике несреће, разбијања и разарања држава и нација на Балкану. Србија мора да заустави настајање “велике Албаније”, кроз очување Косова и Метохије у свом саставу и спречавање промене граница. Оно што запад дозвољава Албанцима не можете забранити ни Србима. Међународно право и Резолуција СБ УН 1244 су на страни Србије.
Професор др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије каже за “Новости” да јесарадња власти Албаније и тзв. Косова вид притиска на ЕУ и друге преговараче у дијалогу између Београда и Приштине: Албанија је крајем 20. века уступала своју терирорију за обучавање терориста који су потом долазили да делују на територији Србије. Та агресија се наставила мирним, психолошким и пропагандним средствима којима се утиче на људе из Србије и међународне заједнице. То се чинило потајно, а сада су упозорења све отворенија и врло је опасно ћутање међународне заједнице пред чијим се очима ствара тло за “велику Албанију”.[4]
Микеле Ризи, командант мировне мисије НАТО на Косову и Метохији (КФОР), својом констатацијом да формирање Заједнице српских општина носи ризик од „боснизације“ Косова што би могло да „угрози државни ентитет Косова“, стао је на страну Приштине и прекршио Резолуцију 1244, сагласни су саговорници Спутњика. Ризи је ово изнео на конференцији Фондације НАТО одбрамбеног колеџа у Риму, уз додатну оцену да је „формирање Заједнице српских општина тачка у бриселском дијалогу Београда и Приштине – контроверзно питање.“[5]
Албанци мисле да су стратешки заокружили територију и изградили предпоставке да у повољном тренутку одцепе тај део државе и припоје тзв. Великој Албанији. Наравно, то је њихова процена али то неће ићи тако лако јер су угрозили суверенитет суседних држава. У неповољном развоју ситуације Албанија и албански народ ризикују да изазову суседне државе и да нестану као самостална држава, те да се управо њихова територија подели између суседа. Албанија нема војне нити привредне моћи да подржи реализацију тог великоалбанског пројекта. Рачунају на отворену и јаку подршку НАТО пакта. Постоје државе које прећутно подржавају овај пројекат, првенствено оне које су под утицајем глобалиста и неких старих великодржавних пројеката и интереса на Балкану. Пре свега то се односи на Немачку, Турску и сада САД, након доласка Бајдена на власт.
Под плаштом “нормализације односа” између Београда и Приштине, САД и Велика Британија, преко НАТО пакта, настоје да формализују легализацију окупације Косова и Метохије доношењем тзв. правно обавезујућег споразума. На тај начин НАТО би постао и формално сила која одлучује о свему на простору лажне државе Косово а сваки покушај заштите Срба на Космету, од стране Србије, сматрао би се “агресијом на Косово”, које би брзо постало чланица НАТО пакта.
О овој будућности треба да размишља српска власт и да постане свесна које дугорочне последице доноси народу и држави са потписивањем “правно обавезујућег споразума” између Београда и Приштине. Велики проблем српског народа огледа се у томе што и у опозиционим партијама, један део би безусловно предао Косово и Метохију. Очекивати је да ће се власт Србије позивати на промашене одлуке бивше власти, да смо мали и да не можемо променити реалност одлука водећих сила НАТО пакта, као што се десило и у време признања лажне државе Косово.
Велика срећа српског народа јесте у томе што народ не мисли као поједине политичке вође или нека пролазна власт. Косово нам не може нико узети ако га сами не предамо. То је довољан разлог да Србија никада не прихвати могућност учлањења тзв. Косова у регионалне и међународне организације.
Власт у Србији се упорно труди да убеди народ да другог излаза нема и да баш сад и ускоро треба да се заврши Косметска криза, ради “перспективе потомства”. Ако је перспектива у предаји националне територије и померању и промени међународно признатих граница Србије, онда нека питају народ коме је већ јасно да се ради о класичној отимачини историјске националне територије и о неуставном деловању и потписивању споразума који нису у складу са правом и вољом народа.
Запад “правно обавезујући споразум” види као међународно ваљан правни акт који би заувек српском народу и потомству оспорио право на Косово и Метохију јер би се граница са Кошара и Паштрика преместила на Мердаре, Преполац и Јариње. Запад уступак Србији припрема једино у формирању “Заједнице српских општина”, како би се то пред народом прикзивало као “резултат и успех преговора”, којим се “штити српски народ” и светиње.
Сви одлично знају у свету да ако Србија пристане на легализацију одцепљења лажне државе Косово да ће доћи до наставка егзодуса великог дела српског народа са целог простора Косова и Метохије. Данас српски народ на Космету задржава нада и вера да неће бити остављени и издани од власти своје државе Србије. Истовремено и албански екстремисти држе се суздржано јер знају да ће се Космет вратити под суверенитет Србије.
Србија може да се нађе у ситуацији да се, после потписивања такозваног обавезујућег споразума, на административној линији према јужној Покрајини нађу Косовске оружане снаге, као део НАТО структуре. То је изненађење за неке неуке политичаре и њихове плаћене аналитичаре, који понављају изанђале мантре са Запада на скоро свим телевизијама са националном фреквенцијом.
Проблем је у томе што власт у Београду скоро 20 година постепено чини све да сервилно испуњава налоге САД, Велике Британије и Немачке, а да истовремено оспоравају иста та права Републици Српској у име “лажног и диригованог мира”. У таквом миру се на два места паралелно урушавају витални српски национални интереси.
Већина Албанaца зна да лажна држава Косово и њене институције неће дуго трајати и питање је околности и времена када ће све то бити поништено, а српска застава ће се поново завијорити на Шари и Проклетијама. Косово и Метохија су према Уставу Србије, део српске државе, што је потврђено Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Због тога нелегално формирање такозваних Косовских оружаних снага може бити само још један корак ка продубљивању нестабилности и реално представља претњу за мир и стабилност на Балкану, у процесу мирне реинтеграције и повратка суверенитета Србије над покрајином.
Србија треба да учини све да се процес преговора врати под окриље УН, у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. У складу са тим потребно је да се у састав снага КФОР-а укључе и оружане снаге других државе које нису чланице НАТО.
Недопустиво је даље пузајуће испуњавање налога и захтева НАТО и урушавање виталних српских националних интереса. Лажна је дилема “да ли требамо живети за своје дедове или унуке”, као и “небеска Србија или будућност”. Србији треба и једно и друго, поштовање предака за будућност и достојанство потомства. Без части и поноса на своје претке нема будућности.
Да се српски народ кроз историју руководио логиком “бољег живота” и заборављао веру и духовне вредности, данас вероватно не би било ни српског народа нити Србије. Тај слугерански и поданички карактер није у души српског народа.
Добро је да политичари одустану од тих “материјалних аргумената” јер их народ не разуме и неће им поверовати. У тим речима ће препознати њихово полтронство, понизност и издају националних интереса. Нико нема право да одузме и узурпира право народа на његове одлуке. Већини политичара и странака народ не верује и стално живи под оптерећењем у којој мери ће они изневерити јавно дата обећања.
Блаженопочивши митрополит Амфилохије Радовић о потреби очувања Косова и Метохије на литијама, поводом одбране светиња у Црној Гори рекао је: „И док буде било последњег потомка овога народа, да кажемо да је Косово наша зеница, да кажемо да је Косово срце нашег срца, да је Косово наш свети град Јерусалим и да се ми њега као своје душе и судбине своје не можемо одрећи, ни у овом земаљском животу нити у оном Божијем непролазном.“
ИЗВОРИ
- Група аутора, Припрема и извођење противтерористичких дејстава на Косову и Метохији 1998. године, Институт ратне вештине, ГШ ВСЦГ, Београд, 1998.г, стр.10-16.
- http://www.pravda.rs/2018/6/3/dodik-otmu-kosovo-pa-pricaju-da-nema-promena-granice/
- http://www.vijesti.me/svijet/protest-u-skoplju-protiv-promjene-imena-drzave-i-albanskog-jezika-zapaljena-zastava-eu-972504
- https://www.novosti.rs/vesti/politika/922636/cetiri-temelja-veliku-albaniju-vlade-pristine-tirane-zajednickoj-sednici-potvrdile-opasan-plan
- https://rs.sputniknews.com/analize/202010011123495552-nato-se-grubo-umesao-u-status-kosova-/
[1] Група аутора, Припрема и извођење противтерористичких дејстава на Косову и Метохији 1998. године, Институт ратне вештине, ГШ ВСЦГ, Београд, 1998.г, стр.10-16.
[2] Група аутора, Припрема и извођење противтерористичких дејстава на Косову и Метохији 1998. године, Институт ратне вештине, ГШ ВСЦГ, Београд, 1998.г, стр.16-20.
[3] http://www.pravda.rs/2018/6/3/dodik-otmu-kosovo-pa-pricaju-da-nema-promena-granice/
[4] https://www.novosti.rs/vesti/politika/922636/cetiri-temelja-veliku-albaniju-vlade-pristine-tirane-zajednickoj-sednici-potvrdile-opasan-plan
[5] https://rs.sputniknews.com/analize/202010011123495552-nato-se-grubo-umesao-u-status-kosova-/
проф.др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији
ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ
