За стварање прве заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, цена у новцу испоручена је брутално, скоро одмах по њеном обзнањивању од стране ратних савезника, намерних да наплате сваку кап проливене крви својих војника што је могуће скупље, наравно од поражених држава!
Србија, која је платила стравичну цену свога отпора агресији, борећи се притом и са безобзирним савезницима, Британцима и Французима, који упорно тргују српском територијом ослобођеном оружјем од вишевековне окупације отоманских агресора, како би поклоном наговорили бугарске мегаломане да се прикључе снагама Антанте и крену у сукоб са отоманском војском, што нарочито форсира покварени Винстон Черчил, тада први лорд британског адмиралитета.
Вешто нудећи могућност евентуалног проширења српске територије са деловима српског етничког простора тада у саставу Двојне монархије (наравно ако савезници и победе у том светском сукобу!), намећу савезници захтев да се одмах безусловно предају Бугарима делови тек ослобођене Вардарске Македоније, баш као што данас ти еуропски покварењаци нуде евентуалну могућност пријема Србије у „породицу срећних народа“, али за тренутно признање терористичке самопроглашене косовске републике у држави Србији!
Одбијајући такве покварене савезничке захтеве, српска је војска дочекала тројну агресију немачко-аустроугарско-бугарске силе у касну јесен 1915.године, трпећи страховите патње и људске губитке током своје Албанске голготе у повлачењу до Крфа, да настави рат до победе!
Када је већ било видљиво да ће победа бити на страни земаља Антанте, кренула су „католичка браћа“ Словенци и Хрвати у лето 1917.године у загрљај својој драгој браћи Србима, наравно намерни да се икако спасу судбине поражених народа у светском рату, одједном истичући да Фрања Јосип није њихов мили владар (а до тада га видљиво љубили у кака гузу)!
Биће да су њихови економски стручњаци израчунали цену будућих ратних репарација које ће се наплатили од поражених када умукну топови, а саберу се сви послератни захтеви победника!
Сумирајући своје губитке, утврдила је српска стручна комисија да је сваки четврти становник Србије убијен у Великом рату, или преминуо од болести, да је 264000 ратних војних инвалида и ратне сирочади у ослобођеној Отаџбини, да је скоро 70% привредних капацитета уништено, и да је непријатељ у одступању разорио комплетну железничку инфраструктуру у држави!
Укупна ратна штета у Србији је тако износила 13 милијарди тадашњих француских златних франака, по затеченом стању!
На овај извештај стручне комисије делегације Србије на мировној конференцији у Версају, савезничке државе као победнице нису имале никаквих примедби, и биле су вољне да признају Србији право на толику укупну ратну одштету као најстрадалнијој држави у Великом рату, али су изнеле јединствен став да Словенија и Хрватска као донедавне чланице Двојне монархије и активне учеснице у рату, морају да плате ратну одштету!
Хрватски политичар Анте Трумбић, као члан делегације и министар иностраних дела краљевине СХС, грлато се залагао у својим службеним дискусијама и у кулоарома мировне конференције „да би било политички штетно да Словенци и Хрвати плате ратну одштету својој браћи Србима, са којима су се тек ујединили“!
Такав покварени политикантски став, довео је регента Александра у ситуацију да се код државника Британије и Француске упорно залаже да се опрости ратна одштета Словенцима и Хрватима, као видљив знак подршке новоствореној заједничкој држави, али су практични савезници имали трговачки став — љубав за љубав, сир за паре – и Србији је за ратну одштету признато само нешто више од 500 милиона златних франака, а Словенци и Хрвати су аболирани од обавезе плаћања ратне одштете!
Када је француска влада 1921.године испоставила преувеличани рачун за наводну „ратну помоћ“ српској војсци и држави, тачније за неповољне ратне кредите који су узимани у Великом рату од Француске, тај исти Анте Трумбић као министар иностраних послова у влади СХС, јавно је за говорницом у народној скупштини питао да ли се обавезе отплате тога дуга односе и на Хрвате и Словенце, јер они тада нису живели у Краљевини Србији!
Далматински политикант, провокативно је покушао да наметне трговачки принцип– љубав за љубав, сир за паре, отварајући тако бројне скупштинске хрватске безобразлуке, који ће се завршити пуцњима Пунише Рачића, и последичним увођењем диктатуре краља Александра!
