“СЛУЧАЈ ДИМИТРИЈЕВИЋ”: ПАРНИЦА ПРОТИВ СЛОБОД(Н)Е МИСЛИ

СЛУЧАЈ ДИМИТРИЈЕВИЋ

Случај професора Владимира Димитријевића један је од процеса који прете да у потпуности деконструишу право на слободу мисли и говора какво познајемо данас и уведу опасан преседан у јавни дискурс, реафирмишући тзв. деликт мишљења (délit d’opinion), својствен анахроним, тоталитарним системима. Парница коју је против њега покренула НВО „Да се зна“ због критичког суда о хомосексуализму и библиографије коришћене као аргументације, за исход може имати и потпуну забрану јавног изношења сличних ставоваДок светска јавност с великом пажњом и запрепашћењем прати какве последице и ефекте изазива cancel culture или call-out culture и присуствује једном постмодернистичком облику остракизма, у виду суспензије налога на друштвеним мрежама одлазећег председника САД и његових присталица, те позива на њихово изопштење из друштвених токова, па све до апела да се Доналд Трамп „избрише“ из сцене једног популарног холивудског божићног филма, снимљеног пре тридесетак година, домаћа јавност у последњих неколико година има прилику да спозна како изгледа „култура гашења“ у нашим оквирима, односно како изгледа здружени приватно-институционални притисак на појединце и њихове изречене ставове.
Може се рећи да је клица надолазећег проскрибовања свих оних који јавно износе своје вредносне судове о односу према истополној сексуалној оријентацији и читавом корпусу с тим повезаних питања, и тема које прате ову друштвену појаву, посејана још 2012. године када је тадашњи повереник за заштиту равноправности Невена Петрушић објавила своје „Мишљење поводом дискриминаторских ставова о ЛГБТ особама професора М. Б.“, тј. професора Милана Брдара. Професор Брдар је тада „оптужен“ да је на предавању изрекао, по стандардима „новоговора“ и догматике „политичке коректности“, забрањено мишљење да је „за време његовог студирања хомосексуалност у уџбеницима психијатрије била оглашена као болест“, и „зачудио се што то више није случај“. Важно је поновити да је професор Брдар тада истакао историјску чињеницу, тј. да је Америчко удружење психијатара 1973. године донело одлуку о уклањању хомосексуалности с листе психичких поремећаја из Дијагностичког и статистичког приручника о менталним поремећајима, познатијим као ДСМ-3, као и да је одлука о томе донета прегласавањем. То је било довољно да против професора Брдара буде поднета притужба, јер је из перспективе тадашњег повереника за заштиту равноправности „мишљење универзитетског професора изнето студентима на предавању да је хомосексуалност болест, само по себи, акт дискриминације, јер представља неприхватљиво етикетирање и вређа достојанство ових особа, стварајући у односу на њих понижавајуће и увредљиво окружење, те да саме радње којима се лице или група лица узнемирава и понижава на основу њиховог личног својства могу бити разноврсне, укључујући и јавно саопштавање одређених ставова и мишљења“.
Посебан пример како изгледају покушаји институционализованог дисциплиновања и наметања аутоцензуре јесу случајеви декана Правног факултета Универзитета у Новом Саду, др Бранислава Ристивојевића, чији је став о тада усвојеном Закону о спречавању насиља у породици завршио пред највишом судском инстанцом – Врховним касационим судом, и др Мише Ђурковића, против којег је донета препорука повереника о отклањању дискриминације због ауторског текста објављеног у „Политици“ на тему промоције хомосексуалних погледа на уређење друштва, конкретно у оквиру образовних институција. Што се тиче др Ђурковића, његов случај окончан је „етикетом“ повереника, да „ни после опомене, није поступио по препоруци“, али и с недвосмисленом поруком да сваки став различит од наметнутог као „званичног“ може постати предмет институционалног санкционисања.
У случају чији је актер био професор Ристивојевић и који је по својим последицама од изузетног значаја у контексту заштите слободе говора, вођена је парница која по његовим речима „није била парница о дискриминацији већ управо парница о слободи говора“, јер по његовом схватању повереник „није пробао само да му забрани да говори него и да му забрани да размишља“. Све је завршено пресудом Врховног касационог суда где је заузет став да је „тужени (Ристивојевић) смео и могао и јавно да изнесе свој вредносни суд о предметној теми јер то представља слободу изражавања, која је неопходна за опстанак и развој демократског друштва и која не може представљати дискриминацију само због оштро употребљених речи“, те да „демократско друштво подразумева слободу изношења мишљења. У супротном не би било праве демократије. Ако би се ограничило право да неко изнесе свој вредносни суд о некој појави, онда би била доведена у питање демократија и основни принципи толеранције, заједничког живљења и сарадње“. Другим речима, како је пресуду прокоментарисао горепоменути др Миша Ђурковић, у питању је „гранична пресуда (landmark decision), којом се прилично јасно успоставља и брани слобода изражавања у Србији, и из које се јасно види да је политика коју је она (повереник – прим. аут.) водила са чела институције идеолошки усмерена и супротна закону“.

ОДБРАНА ПРИРОДНЕ ПОРОДИЦЕ НА СУДУ Коначно, домаћа јавност ће у догледно време сазнати и какав је судски епилог актуелне парнице против професора Владимира Димитријевића, суоченог с тужбеним захтевом да је у свом тексту „У одбрану природне породице“ извршио акт дискриминације против хомосексуалаца, уз образложење да је ставовима изнетим у наведеном тексту повредио њихова права и то она заштићена Уставом и Европском конвенцијом о људским правима. Професор Димитријевић је тако фактички оптужен за оно што се некад називало „деликтом мишљења“, што, по речима професора Правног факултета Универзитета у Београду др Јовице Тркуље, подразумева „правну одговорност за саму мисао која тек настаје или је настала, без обзира на то да ли је јавно изречена или не, и који је повод њеног настанка. Њиме се криминализује само мишљење, лични став, свест о нечему чак и када није објављена. Код деликта мишљења нема кривичног дела, нити умишљаја, нема намере да се оно почини. Реч је о личном ставу и погледу појединца на конкретна збивања у земљи, без претензије да се позива или подстиче на обарање власти, на противуставну промену друштвеног и државног уређења, на подривање безбедности земље и сл.“.
У питању је деликт својствен тоталитарним друштвима и по својој природи би требало да буде незамислив у друштву заснованом на легитимизацији плурализма сваке врсте. С тим у вези, историјски примери санкционисања мишљења могу се наћи у средњовековним правним системима и правном институту „увреде величанства“ (crimen laese maiestatis). Овај институт подразумевао је инкриминацију сваког поступања, па и вербалног, уколико се процени да оно нарушава углед и достојанство владара. Стога се на питање какав статус се покушава доделити једној друштвеној групи одговор сам намеће.
Зарад разумевања ширег контекста процеса који се води против професора Димитријевића важно је напоменути о каквој садржини текста је реч и шта је изазвало прво спровођење поступка од повереника – окончан оглашавањем Димитријевића за дискриминатора, а потом и покретањем парнице од тужиоца НВО „Да се зна“. У свом тексту Димитријевић је изнео, или можда је боље рећи пренео ставове америчких стручњака, проф. др Алана Карлсона и Пола Меруа о томе шта је по њиховом схватању природна породица и какав је њен положај у свету који се мења, односно становиште о природној породици које су Карлсон и Меру на ненаметљив начин описали у „Породичном манифесту“. Укратко они су изнели своје лично мишљење како је „природна породица прави пут који води у ваљан живот, истинску срећу, и благостање“ и како „живећи у заједници, чланови овакве породице уче се човекољубљу, дајући се без размишљања о себи“, те да „доброта се узвраћа добротом, из чега настаје домострој љубави“, да је „то љубав која мајкама мами блистав осмех на лице и која очеве чини поносним што њихова деца израстају у карактерне младе људе“.
Даље, у тексту професора Димитријевића је дат кратак осврт и на књигу Слободана Антонића „Критика радикалног феминизма“, која се бави тумачењем граматике „родне равноправности“, тј. која износи тезу да је основна идеја феминизма став да је биолошки пол неважан, а да је битан „џендер (род)“, те да је „род“ друштвено конструисани пол, што је професор Димитријевић критички прокоментарисао и истакао да „родитељи имају право да подижу своју децу и да их штите од тоталитарних уплива и лажних идеологија“, наводећи низ правних домаћих и међународних аката који такво мишљење поткрепљују. У тексту је поред тога дат простор и појму „политичког хомосексуализма“, уз навођење појашњења руске научнице проф. др Наталије Нарочницкаје, која каже да је реч о инструментализацији легитимне борбе за права хомосексуалаца, тј. да „савремена борба ЛГБТ покрета нема никакве везе са правима хомосексуалаца“.
Дакле, текст је по својој садржини представљао уобичајен допринос јавној расправи, неизоставној фази када је реч о усвајању закона, а написан је с гледишта православног хришћанина, који подразумева хришћански кодекс понашања, морала, васпитања и, напослетку, хришћански однос према питању хомосексуалности. Очигледно је, међутим, да одређене државне институције, али и учесници друштвено-политичког живота какве су НВО, имају све мање разумевања за ставове другачије од њихових. С тим у вези посебан куриозитет представља чињеница да је професор Димитријевић оптужен за дискриминацију, иако он као неко ко је иступио као физичко лице у оквиру своје сфере приватности, дакле не као носилац неког јавног овлашћења, и не може доћи у позицију да неког дискриминише, на начин како је то дефинисано Уставом и законима.
Тако се долази до парадоксалне ситуације, да идеолошки баштиници „европских вредности“, и као такви поклоници Француске буржоаске револуције, показују да су спремни да уђу у једну институционалну борбу зарад забране слободе мишљења и говора. При томе заборављају чак и тековину једног од идеолошких инспиратора великих промена 18. века Франсоа Мари Аруа, познатијег под псеудонимом Волтер, сублимираној у изреци: „Не слажем се ни са једном речју коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да то кажеш.“
Стављањем професора Димитријевића у улогу туженог, због изреченог вредносног става, може се закључити да „прогресивне“ снаге од наслеђа Француске револуције више баштине гиљотину и јакобинску диктатуру, него вредности прокламоване Декларацијом о праву човека и грађанина у којој, између осталог, пише: „Право на изражавање сопствених мисли и ставова путем штампе или на друге начине, право на мирољубива окупљања, слободно исповедање религије, не може бити забрањено.“

СЛУЧАЈ ДИМИТРИЈЕВИЋ КАО БАТИНА ЗА НЕПОСЛУШНЕ Случај професора Димитријевића очигледно је део једне свеобухватније матрице која на глобалном плану, управо ових дана, кроз цензуру и укидање слободе говора на друштвеним мрежама, демонстрира сву тоталитарност неолибералног култа. Стога не треба гајити илузије да „Пренапрегнута империја“ неће користити све полуге моћи како би извојевала остварење агенде, чији је циљ декомпозиција традиционалног погледа на свет, односно пре свега декомпозиција традиционалног схватања породице.
Један од инструмената постмодерног остракизма неподобних појединаца представља и њихова стигматизација кроз институционално дисциплиновање, јер се суштински и иза случаја професора Димитријевића крије перфидан покушај наметања једног тоталитарног обрасца мишљења, заоденутог у форму „заштите од дискриминације“, а телеолошки усмерен на тријумфално „марширање кроз институције“. Методологија таквог приступа описана је у ономе што се у теорији социјалног инжењеринга препознаје као „Овертонов прозор“, тј. оно што је колоквијалним речником познато као принцип „кувања жабе“. Уклањање и поништавање сваког мишљења и става које је у супротности с диктираним наративом само је један од шест корака методолошки препознатих у оквиру „прозора дискурса“, створеног 1990-их година од Џозефа Овертона, бившег потпредседника америчке аналитичке институције „Макино центар за јавну политику“. Реч је о технологији манипулације свешћу једног друштва тако што се постепено оно што је незамисливо преводи у област „радикалног“; одмах после тога постаје „прихватљиво“, затим му се пружа „разумевање“, онда је „популарно“, да би на крају било озакоњено, тј. одређено друштвено неприхватљиво понашање временом постаје друштвено пожељно. Стога је дужност сваког слободоумног грађанина да стане не толико у одбрану природне породице колико у одбрану слободе мисли, у одбрану професора Димитријевића.

Печат