Председник покрета Ослобођење Млађан Ђорђевић објавио је нови ауторски текст на сајту руске федералне новинске агенције Регнум. Текст преносимо у целости.
Недавно је цењена Јелена Пономарјова преко сајта „Балканист“ лансирала тезу да „српски опозициони ‘креативци’ ударају по Вучићу, а заправо им је циљ Русија“. Пре пар дана, током представљања зборника чланака „Балканиста“ у Београду, објављеног под насловом „Белешке Балканиста 2019-2021“, и у присуству амбасадора Руске Федерације у Србији А.А. Боцан-Харченка, саветник председника Србије Александра Вучића Драгутин Матановић наставио је да развија ову идеју.
Пономарјова и Матановић су сагласни да „од доласка на власт 2012. године Вучић тврдоглаво одбија да изда Косово“ и да се неће предати, јер таква позиција „заступа интересе већине Срба“ који су странци председника дали поверење остваривањем „безусловне победе“ на парламентарним изборима у јуну 2020. године, у којима – чисто подсећања ради – опозиција није ни учествовала. Тако да – браво, победници!
Говорећи током презентације, Матановић је додао да „постоје одређени медијски шумови на релацијама Москве и Београда, будући да Драган Ђилас и Млађан Ђорђевић сарађују с неким руским медијима, где промовишу ставове против председника Вучића.“ Реагујући на његове речи, Боцан-Харченко је изјавио да је то само ситница, с обзиром на величину руског медијског простора, те да „такви текстови немају ништа заједничко са званичним ставом Москве према Србији“.
Могу се сложити са једном тезом угледних колега – против Русије се води хибридни рат, у то нема сумње. Међутим, не води га српска опозиција, већ, на жалост, председник наше земље Александар Вучић, који је у овај рат уплео и редакцију „Балканиста“ и његове ауторе. Постоји много доказа за ово:
Прве отворене назнаке анти-руске кампање у Србији појавиле су се у провладиним медијима крајем новембра 2019. године у такозваној афери „Шпијун из руске амбасаде“, по којој наводни службеник Амбасаде Русије у Србији и руске обавештајне службе ГРУ Георгиј Клебан врбује и купује поверљиве информације од „једног српског официра“.
Два пута је мета оваквих напада био и познати руски новинар, посланик Руске думе и однедавно директор државне агенције „Руска сарадња“ Јевгеније Примаков млађи. Најпре због тога што је током интервјуа с Вучићем за своју емисију „Међународни преглед“ наводно „нудио председнику Србије да направи владу с лидерима опозиције“ (међу чија је имена било сврстано и моје), а касније, пре него што ће бити постављен на место челника „Руске сарадње“, натписи у медијима су пратили линију како је „Русија против независне политике Александра Вучића“, јер на место директора организације која се наводно бави „финансирањем демонстрација у државама широм света у којима су угрожени руски интереси“ постављају „пријатеља српске опозиције“.
И да се не помену ситнице попут чињенице да хуманитарну помоћ из Русије током првог таласа вируса Корона на аеродрому није дочекао Вучић, као све друге, већ премијер неконвенционалне сексуалне оријентације Ана Брнабић, или оне да је антипутиновски филм Виталија Манског „Путинови сведоци“ приказан неколико пута у ударном термину на јавном сервису, вероватно вреди подсетити читаоце да је најотворенији талас напада на Русију почео у лето 2020. године и поново – од стране највиших српских званичника и њихових медија. Тада, након насилних протеста против поновног увођења ванредног стања, готово да није било медија, телевизије или новина који нису извештавали о наводној руској умешаности у њихову организацију.
Најдаље је отишао „Српски телеграф“, који је у мрежу „руске дубоке државе, која иза леђа Путина жели да сруши Александра Вучића“ уплео чак и Светлану Медведев, супругу бившег премијера Дмитрија Медведева, Леонида Решетњикова, директора фонда „Двоглави орао“ и бившег директора Руског института за стратешка истраживања, раније поменутог Јевгенија Примакова, па чак и фонд за подршку јавној дипломатији „Горчаков“.
Коначно, није ли управо Александар Вучић, на захтев својих западних НАТО ментора, без икаквог упозорења, отказао учешће српских оружаних снага у заједничким српско-белоруско-руским вежбама „Словенско братство“ само дан пре њиховог почетка?
Да будем искрен, не сећам се да су на „Балканисту“ могли да се прочитају чланци у којима се осуђују све ове акције српских власти, које се могу и које треба баш тако назвати – хибридни рат против Русије. Чланци које Драгана Трифковић, Стеван Гајић, Дејан Мировић, Зоран Чворовић и други угледни српски интелектуалци и ја објављујемо на порталу ИА Регнум већ више од две године не могу ни на који начин наштетити српско-руским односима. Напротив, ми смо ти који штитимо пријатељство наших земаља од Вучића и његове политике која за циљ има да Русија постане саучесник у издаји Косова и Метохије.
Имајући у виду ове чињенице, јасно је зашто саветнику Матановићу смета Регнумово ширење истине о стварном положају и намерама Србије према „Косову“ и непријатности створене тврдим ставом Русије да решење статуса може само бити у оквиру Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Ширење неоправданог оптимизма на „Балканисту“ је средство за анестезирање српског и руског јавног мњења, којима издају Косова и Метохије треба представити као херојски чин Александра Вучића у којем је имао пуну подршку Владимира Путина и Руске Федерације.
Упркос оваквој скривеној агенди неких западних лидера и њиховом налогодавном утицају на Александра Вучића, моја маленкост наставиће да промовише братске руско-српске односе на основама искрене сарадње и поверења, што није био чест случај у послератној историји СФРЈ-СССР, а све у нади да српско-руски односи неће доживети судбину македонских, односно црногорско-руских односа.
Упркос оваквој скривеној агенди неких западних лидера и њиховом налогодавном утицају на Александра Вучића, наставићемо да промовишемо братске руско-српске односе засноване на искреној сарадњи и поверењу у нади да неће доживети судбину црногорско-руских или македонско-руских односа. С друге стране, нека аутори „Балканиста“ и њихови српски (легални?) спонзори наставе са својим радом – јер на крају ће нам историја свима судити.
