Лажне комите
Могло се ових дана читати о некаквим комитама по Цетињу и, нарочито, друмовима око њега, а необавештени читаоци (којих је највише) могли су помислити да су у питању црногорски слободари, витези без мане и страха, заштитници нечега неодређеног…
Све то под условом да им се, пре пола године, у видокругу није нашао текстић о комитама, објављен и на сајту “Српских новина” из Подгорице[1]. Могло се из њега сазнати да је комитска акција у Црној Гори започета с пролећа 1916 године, недуго по успостављању аустроугарске окупационе управе којој су куражнији појединци, у већим или мањим групама, почели да се супротстављају и одмећу у шуму. По прилици, до најбројнијег одметништва, познатог као комити, дошло је у Васојевићима, да би убрзо тамо биле “доведене веће (окупационе) војне снаге, које су предузимале свакодневне потјере. За мјесец дана, колико је трајала прва велика акција, нико од комита није ни убијен нити ухваћен, али је зато становништво било подвргнуто репресалијама, а нека лица, окривљена за пружање помоћи (комитима), осуђена су од војног суда у Колашину на смрт”.
Ово последње, репресалије над цивилним становништвом и смртне казне, намеће врло озбиљну недоумицу о стварној вредности сваког појединачног комитовања у окупационим условима и, сходно томе, малобројности комитског покрета у целини. У условима када једна окупациона држава располаже довољно снажним репресивним апаратом да се супротстави сваком удару на њу, поставља се питање да ли било који комита, сам за себе или са својом дружином, има право да, друге, неупућене или недовољно упућене у комитске побуде, за рачун сопствених личних или ширих амбиција и идеала, излаже опасностима било које врсте. Чак и ако се каже да се комите боре за неке и нечије неодређено високе циљеве, питање је да ли те и такве циљеве на својим плећима износе комите или они који су били жртвовани за остварење тих циљева.
Током друге половине септембра 1918. године, пред сазнањем да је Солунски фронт пробијен, комитски покрет у Црној Гори живнуо је јер је, према писању историчара Новице Ракочевића (1927-1998), без обзира на своју војну или идејну неповезаност, имао ослонац у народу. “Да ту подршку није имао, не би се могао одржати, нити би у октобру 1918. године на појединим подручјима… прерастао у општенародни, иако недовољно чврсто организован устанак… Он је имао јасну линију борбе против окупатора. То значи да је имао и политичку оријентацију”, али и “јасан националноослободилачки програм: уједињење са Србијом… Треба имати у виду чињеницу да у вријеме ослобођења Црне Горе, доласка српских снага и расписивања избора за подгоричку скупштину међу комитима није било разлике у гледиштима по питању уједињења… Приликом засиједања Подгоричке скупштине, која је изгласала уједињење са Србијом, на балкону сале у којој су одржаване сједнице налазило се неколико десетина комита под оружјем. То су већином биле комитске четовође”.
Ракочевић ће још записати да је “одсуство једне чврсте политичке организације један од озбиљнијих узрока због којих комитски покрет није био масовнији”, али не помиње једну сасвим неполитичку саставницу оног дела покрета који ће убрзо бити претворен у “самосталну привредну делатност”, у Црној Гори и србским Брдима познат као “плијен”, односно оружана пљачка туђе незаштићене или слабије штгићене туђе имовине.
Ововремене комите у Црној Гори наслеђују “обичаје” ове врсте неполитичких незадовољника.
Побуна
У међувремену, јануара 1919. године, дошло је до такозване Божићне побуне покренуте зарад заштите краљевих, династичких, офици(је)рских и главарских права. Они који су побуну организовали, а то су углавном били племенски или братственички предводници: капетани, офици(је)ри, бригади(је)ри, команди(је)ри, бар(ј)актари и понеки војвода или сердар,… све “виђени” људи којима је ту “виђеност” кућа ваљала, веровали су (“под зарок”) да ће за собом повући све своје братственике или племенике, те да ће, по оном добро познатом “закону” да је јаче село од сватова, побуњеничко тело бити неупоредиво бројније од оних који су се сврстали уз новоуспостављену власт.
Побуњеници су то очекивали, али нису рачунали да је њихово племенско или братственичко господство наслеђивано из нараштаја у нараштај, у неком времену, или чак у неком тренутку, због неког непромишљеног (бахатог, потцењивачког, насилничког…) поступка према онима који су били изван њиховог “господственог” круга, могло изродити не само тихо (тињајуће) незадовољство, већ и спремност на отпор. За све те племенске “великодостојнике”, они “остали”, нарочито ако су им породице биле мање бројне, без стварне снаге да се оружјем докажу у боју с Турцима или да се племенским главарима супротставе, макар и речима, били су “тањевина”. Ван сваке сумње, у томе слоју званом “тањевина”, часних и одмерених људи налазило се много више но што су то “кућићи и оџаковићи” могли и да замисле, и они су у своме кругу имали више угледа но што су га они већ помињани “великодостојници по рођењу” стварно имали у своме племену.
И, сада, када су се околности потпуно измениле, када се краљ “добровољно иселио” из Црне Горе и када су његове пришипетље изашле из сенке “врховне краљевске охолости”, њихови дотадашњи присилни послушници “досетили” су се да “тирјанству стати ногом за врат / довести га к познанију права / то је људска дужност најсветија”.
Наравно да друкчије није ни могло бити: тирјанство дотадашњих племенских или братственичких “великодостојника” морало је бити сасечено у корену. Ако је то сасецање трајало тек уру или две, био је то сигуран знак да се величина дотадашњих “великих и моћних главара” свела на праву меру – на ништавило.
Баш тако јер пристајање наводно идеолошких побуњеника да се у оружану побуну под заштитом стране, нимало пријатељске војне и политичке силе – италијанске – упусте чак и против својих братственика и истоплеменика, “до истраге своје или братске”, недвосмислено указује на изузетно низак ниво њихове моралности и, нашки речено, њихове људскости.
У почетку, побуњеничка активност није схватана као нека озбиљнија опасност за новостворено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, будући да ни “бјелаши”, присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, ни “зеленаши”, делом присталице самосталне Краљевине Црне Горе, а делом и присталице конфедералних односа двеју србских краљевина у будућој држави, нису очекивали да ће се због уједињења проливати крв у Црној Гори.
Бјелаши су највише присталица имали међу омладином, од којих су оформљене оружане омладинске чете и Народна гарда. Њихово начело било је јасно и недвосмислено: “Један краљ, једна држава, један народ”.
Зеленаши су своје присталице, највећим делом, нашли међу бившим државним чиновницима, интелектуалцима блиским двору, официрима… Сматра се да их је било између 1.500 до 2.000 људи. Своје незадовољство одлуком о уједињењу, они су “најпре исказали Протестом упућеним 4. децембра 1918. године њеном Извршном одбору, а стварно деловање против уједињења (и ујединитеља) видно су појачали по повратку интернираца, добрим делом официра који су остали верни краљу Николи”.
Каква је то побуна била?
Око Подгорице. Побуна је прво избила у крајевима око Подгорице, у Пиперима и Бјелопавлићима. Пипере је предводио бригадир Милутин Вучинић (1869-1922), онај који се 4/17. јануара 1916. “жалио” својој Врховној команди да, “и поред свих мојих нада, г. Начелниче… продирање непријатеља немам ским задржати, јер нико не хоће да се одупре непријатељу”, и који је маја 1916. године био противан било каквој акцији против аустроугарске окупационе управе (да народ не би био изложен некој невољи). Суочен с отпором кучке, пиперске и подгоричке омладине, “није (се) усудио да прихвати борбу, па је наредио да се положи оружје”. Ових других “устаника”, Бјелопавлића, било је “шака јада”, тако да је све окончано без испаљеног метка. И пиперски и бјелопавлићки “устанички” предводници ухапшени су а тај неуспех деморалишуће је деловао на побуњенике који су се “бавили” опкољавањем Никшића и Цетиња и који су рачунали да ће им велику помоћ пружити они који су управо били у трен растурени.
Око Никшића. “Устаници” су Никшић опколили 21. децембра 1918/3. јануара 1919. године и наредног дана затражили од бранилаца да се предају. Током дана пушкарало се с обеју страна, да би, у сумрак, браниоцима стигла помоћ из Бјелопавлића и из Грахова. “Опазивши иза себе ову борбену омладину, противници (побуњеници – ИП) декуражирано почињу остављати своје позиције – и умјесто да уђу у Никшић да га освоје, као што су били наумили, – они бјеже по мраку кућама, крвави и посрамљени; док Бјелопавлићи побједоносно улазе у варош, срдачно дочекани од храбре Никшићке омладине… Иако је окршај био жесток, губици бранилаца нису били велики: два мртва и неколико рањених. Колико је мртвих и рањених било на страни побуњеника не зна се тачно, али их је било много више. Нападачи су своје погинуле и рањене у току ноћи односили кућама”. Неки од побуњеничких вођа ухапшени су а неки побегли у Италију или у шуму.
У Црмници. Истога дана кад и код Никшића, немири су избили и у Црмници. Побуњенике којих је могло бити око четиристо, предводио је Јован Пламенац (1873-1944), описан касније као “један ординаран зликовац, који је чак продавао шуме непријатељу”, али који ће после два-три месеца постати Краљев председник владе у избеглиштву. Његов покушај да дође у везу с Италијанима како би од њих добио помоћ у наоружању и муницији (што не значи да би противречио и помоћи у људству) није успео јер су га присталице новоуспостављене ујединитељске власти у томе спречиле. Иако је пристао да распусти своје “побуњенике”, после два дана почео је да их поново окупља. Појава једне ујединитељске чете од стопедесетак људи поколебала га је, те се с око седамдесет својих присталица повукао у Скадарску крајину, а отуд “са својим људима отишао на Бадњи дан преко Бојане к Италијанима”.
Око Цетиња. Да је побуна у Црној Гори била планирана из једнога места види се и из чињенице да је Цетиње било “центар збивања”, чему у прилог иде и податак да је 20. децембра 1918/2. јануара 1919. године оно било опкољено. Не зна се тачно колико је побуњеника било, али их их је било много више него што је Цетиње имало бранилаца. До 23. децембра/5. јануара “око Цетиња није пукла ни једна пушка”.
Побуњеницима се чинило да ће лако савладати цетињску одбрану, те су они, када се у њиховом штабу у Бајицама појавио Јанко Вукотић (1866-1927) не би ли покушао “да их умири и да се призна стање створено Великом Народном Подгоричком скупштином”, поступили у складу са својим моралом (или, не буди примењено: чојством): заробили су га! Под притиском, Јанко је наредног јутра послао писмо пуковнику Драгутину Милутиновићу (1865-1941), у Котор, и пренео му побуњенички захтев да војска поседне кварт око своје команде а да осталу варош препусти “усташкој војсци”.
Мимо тога, побуњеници су упозорили пуковника Милутиновића да се “не мијеша у унутрашње ствари Црногораца” и поручили да ће “усташке (устаничке – ИП) трупе сјутра… умарширати у пријестолницу Цетиње, и ради успоставе будућег реда запосјести сва надлештва у коју сврху са наше стране бити ће очуван најбољи ред, те се овим преко Вас – опомиње војска која се сада налази на Цетињу, да са своје стране не би изазвали пролијевање братске крви”.
Пуковник Милутиновић одговорио је “да улазак наоружаних трупа у Цетиње безусловно” не може одобрити и да ће се “уласку наоружаних маса успротивити свом снагом коју има(м) под руком, а невино проливена братска крв нека падне на главу онога, чијом кривицом до тога дође”.
Када је чуо за оружане сукобе око Цетиња, француски генерал Пол Венел (1864-1920), командант Савезничких снага, из свога штаба у Котору кренуо је ка новоуспостављеном побуњеничком “фронту” не би ли смирио страсти.
Из сусрета са побуњеницима у Бајицама, Венел је донео, у писаној форми, побуњенички пристанак на примирје док се не изнађе “плебисцитарно решење црногорског питања под контролом Великих Сила”. Представницима цетињске одбране, све то било је неприхватљиво, што су исказали речима да ће водити борбу “до краја, а ко неће да се бије може и да сједи”.
Како се страсти нису смиривале, Венел је 7. јануара 1919. године, издао наредбу да се у року два дана (48 сати) пут од Котора до Цетиња ослободи за саобраћај, да се оспособе телеграфско-телефонске везе, те да се “сви они који су учествовали у побуни имају вратити својим кућама, а неће бити узнемиравани ако остану мирни и ако положе оружје”.
Већ исказано побуњеничко надање, и уверење, да ће без већих тешкоћа успети да од ујединитеља преузму власт, било је узалудно, пошто је, у међувремену, браниоцима пристигло озбиљно појачање састављено од Куча, Бјелопавлића, Пипера и подгоричке омладине. Дода ли се томе и “техничка” подршка митраљеске чете Другог југословенског пука и две хаубице с око хиљаду граната, разумљиво је што су побуњеници, нападнути и с леђа, морали започети с повлачењем ка Ловћену. У току 24. и 25. децембра 1918 (6. и 7. јануара 1919), око триста побуњеника предало се без икаквих услова.
У извештају послатом Команданту Друге армије у Сарајеву, пуковник Милутиновић пише:
“25. децембар (7. јануар, по новом рачунању – ИП). Добровољачке трупе Извршног Народног Одбора предузеле су овога дана чишћење околине Цетиња од побуњеничких мањих оделења… У непосредном контакту са добровољачким трупама Извршног Народног Одбора остатак њихове снаге, разбегао се у све стране”.
Пет дана касније, на захтев генерала Венела, једна побуњеничка група на Буковици (коју у међувремену нико није ни нападао) положила је оружје и разишла кућама.
Побуна је, дакле, била угушена, највећи део зеленаша предао се и отишао кућама, а мањи део – нешто више од 1.500, опијених “витештвом”, “слободарством” и “чојством” – прикључио се црногорској војсци у Италији, под италијанском командом, како би се отуд пребацивали преко Јадрана зарад бављења “повременим тероризмом”, да ли за сопствену корист или за рачун Италије; распуштени су 1921. године, после склапања италијанско-југословенских споразума о сарадњи. Између осамсто и хиљаду њих наставило је “хајдуковање”, у разбојничким и пљачкашким дружинама од по двадесетак до тридесет “бораца”, све до 1924. године.
Све што се до тада дешавало по беспутној Црној Гори, мање по Старој Херцеговини и неким од Седморо Брда, било је сведено на одметништво, разбојништво, пљачку, бандитизам, лупештво, провалништво, на хајдучију у најружнијем значењу те речи… Одметали су се појединци, одметале су се и мање групе, али све то, иако су одметници уверавали себе да то раде на “идеолошкој” основи, са циљем да заштите мало династичка права његушких Петровића а мало самосталност Црне Горе, било је усмерено искључиво на обављање “привредне делатности” у Црној Гори познате као “плијен”, односно пљачка туђе имовине, да ли небрањене, без жртава, да ли на препад, или из заседе, чак и по цену људских живота.
Не би ли се стекао утисак о “идејности” тог одметништва, у месецима који су следили Божићној побуни убијено је неколико виђених присталица оствареног уједињења, међу њима и неки од учесника Велике народне скупштине. Убијани су и неки официри бивше црногорске војске који су своју припадност Србству исказали подржавајући уједињење…
Говорећи о изворима тог одметништва, Иво Павићевић, повереник краљевске владе у Црној Гори, истакао је да је “један дио тих одметника заостао још из времена окупације Црне Горе, и то је већином онај што је и тада живио од пљачкања мирнога становништва, усљед чега се није смио вратити кућама”, док је други део “вјештачки створен, најмљен”, нарочито у крајевима у којима је утицај талијанских војних снага био израженији, добром делом и због тога што тамо није признавана цивилна власт. “Ти одметници, и једни и други, не представљају у ствари никога сем себе. Они су данас обични бандити, који живе од пљачке и средстава оних који их са стране спремају, снабдијевају, оружају, плаћају и убацују на територију Црне Горе”. У таквим условима, борбу против одметника водиле су цивилне власти, “док су мање војне јединице само по потреби прискакале у помоћ”. А те цивилне власти биле су црногорске, тако да је управо поменути краљевски повереник могао рећи да “на територији Црне Горе нема данас ни двадесет цивилних чиновника из Србије”, да војска “није апсолутно ни у каквом у сукобу са масом народа”, те да је и војнички састав у трима батаљонима “редовне војске са територије Црне Горе”.
Жртве
По смиривању побуне, ђенерал Милутиновић известио је војводу Степу Степановића (1856-1929) да је у борбама око Цетиња погинуло 16 (шеснаест) добровољаца-присталица уједињења, рањено 56 добровољаца, три цивилна лица и четворица војника. “Број мртвих и рањених на страни побуњеника никада није тачно утврђен… али знатно премашују жртве бранитеља Цетиња”.
Симо Живковић, један о побуњеника, сведочио је, у дубокој старости, да, “како је ко пао, рањен или мртав, њега смо износили из борбе и односили кући. Бројали мртве и рањене нисмо, али знам да је изгинуло много. Међу мртвима било је само мојих познаника петнаестак. Свако је свога сахрањивао, а касније никоме није ни пало на памет да броји жртве”.
Историчар Драгољуб Живојиновић (1934-2016) саопштава да је у италијанским архивима наишао на податак (потекао из пера новинара Ђузепа Балдачија) да је “у борбама око Цетиња и Никшића погинуло између 500 и 700 људи на обе стране”. Миле Кордић (1944-2003) то оповргава коментаром да је “овако велики број жртава немогућ, из простог разлога што се зна да је укупно у овим крајевима Црне Горе у побуни учествовало између три и пет хиљада људи”, те да је “реално претпоставити да је у нападу на Никшић и Цетиње погинуло неколико десетина побуњеника”.
Црногорска влада у избеглиштву тврдила је да је у побуни било 600 (шестсто) мртвих. Пошто је сазнао за тај податак, француски маршал Жозеф Жофр (1852-1931) приватно се изразио да, “ако је истина, да ће Србији то шкодити много”.
Несумњиво, цифра од “600 мртвих” избачена је насумце, зарад антисрбске пропаганде током Мировне конференције у Паризу, пошто тадашње везе нису биле тако чврсте да би се подаци из “побуњеничких” крајева могли лако и брзо прикупити и средити; утолико пре што се подаци о жртвама нису “обрађивали” ни међу побуњеницима.
Новак Аџић (1975), један од најпознатијих црногорствујућих ликова у данашњој Црној Гори, свесрдно, с “археолошком” страшћу, брине о налажењу све “новијих ископина” о србским “злоделима” у Црној Гори, па ће у нашим данима “обновити” податак др Секуле Дрљевића (1884-1945), заклетог антисрбина, објављен 1944. године, у Загребу (а где би друго), да је током Божићне побуне спаљено преко 5.000 сељачких кућа а страдало преко 2.000 особа.
Наравно, и те су цифре наива према тврдњи којом су публициста Борислав Цимеша (1953) најпознатији по изјави датој у црногорском Министарству културе (27. децембра 2018) да су “величанствене, непоновљиве и вјечне ријечи… (да је) највећи крвник Црне Горе Србија! Ко то није схватио, тај ништа о историји Балкана није схватио”, и професор однечега Миодраг Вуковић (1955), познатији као Мишко, “важна” личност у савременој црногорској политичкој номенклатури, у такмичарском заносу и у наступу безумне мржње према свему што је србско, “погинули” у том “крвавом рату и терору око 10.000 људи”.
О побуни, за крај
Миле Кордић пише да “већина побуњеника није ни знала због чега се бори. Нису они могли да буду против уједињења о коме су читавог живота сањали. Они су просто кренули за својим главарима и официрима јер је било срамота да неко свог главара изневери и остави на цедилу. Ко су противници уједињења видело се тек после угушења побуне. Били су то они који нису хтјели да положе оружје, него су отишли у шуму или побегли у Италију. Остали су у борбу просто поведени”, тако да је један од оних који се прикључио побуни, на судијино питање за што се борио, у записник цетињског Окружног суда изјавио: “Не знам, та ме јад у вр(х) главе не убио”.
Оно што се у црногорствујућем предању зове “Божићна побуна”, поред србских војних органа прошло је скоро незапажено. Рафални или појединачни пуцњи “по шумама и горама наше земље поносне” схваћени су искључиво као слављенички одушак, пошто се претходних година, под аустроугарском влашћу, није могло замислити “ватрено” исказивање ни личног, ни породичног (славског, рождественог), ни националног расположења. Ако се то касније, у нашем времену нарочито, представља као побуна, чак и као устанак, чини се то са циљем да се искаже дубока жалост за аустроугарском окупацијом коју је краљ Никола, пристанком на капитулацију црногорске војске, “даровао” својим оновременим поданицима а они је оставили у аманет своме у међувремену мање или више расрбљеном потомству.
Потомству које још није схватило да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, те да су неки људи робови по духу – без обзира на свој стварни или умишљен положај у друштву.
Умишљен, наравно, још од времена кад је Јаша Игњатовић (1822-1889), у једној својој песми у прози, Црну Гору назвао “Србска Спарта”, а Црногорци у то поверовали, не само ондашњи, већ и више нараштаја њихових потомака.
Све до
јуче.
[1] http://srpskenovinecg.com/stav/226-stav02/85381-i
