Објављујући почетак Специјалне војне операције у Украјини председник Путин је као један од њених битних циљева апострофирао ликвидацију повампиреног нацизма у овој земљи, а нешто касније о томе је говорио и Сергеј Лавров који је, кроз пар алегорија, показао изузетну обавештеност о утицају нацистичке идеологије на токове савременог глобализма коју форсира Запад. Уследила је хистерична реакција западних званичника и маин-стрим медија, који су оптужили Русију за измишљање разлога за „агресију“.
Паралелно они су покушали да из западног медијског простора уклоне трагове дивљања нацистичких хорди на улицама украјинских градова и отворену масовну употребу нацистичких симбола не само у неонацистичким јединицама попут „Азова“, већ и у регуларној украјинској војсци, као и међу плаћеницима. Али, пуцање заробљеницима у ноге и тело, везивање цивила за стубове, коришћење жена и деце као штита пред руском војском и зверства над украјинским грађана руског порекла били су превише масовна појава да би се могли сакрити. Посебно током борби и након ослобађања Маријопоља. Баш као и тетоваже нацистичких симбола по телима заробљених украјинских војника и добровољаца. Јер, и Русија данас има медије великог домета. Тако је свет могао да види организоване нацистичке формације у униформама и оружјем у рукама, при пут након другог светског рата.
Али, нису само нацистичке формације на терену доказ да је у Украјини фашизам изашао из језивих тунела прошлости. У чему је кампања јавног спаљивања књига руских аутора коју данас промовише и спроводи украјинска држава различита од оне коју је Хитлерова Немачка спровела 1933-ће? Или, шта мислите чије идеје и методе следи Зеленски када се својим грађанима обраћа искључиво у вечерњим сатима? Па, историја познаје само једну личност која је за обраћање систематски користила ноћ, како би лакше заобишла баријере критичке свести слушаоца. Адолфа Хитлера!
У вези с тим многе људе, који су веровали у илузију тзв.“западних вредности“, почела су да муче непријатна питања на које агресивна западна пропагандна не нуди одговоре већ покушава да их „угуши“ својим манипулативним техникама. Једно од њих је зашто власти колективног Запад а помажу режим који има толико нацистичких елемената у свом функционисању? Да би се ово разумело ваља се мало окренути прошлости.
КРАТКИ ПОГЛЕД УНАЗАД
Упркос потпуном војном слому Трећег Рајха, нацистичка идеологија никада није до краја разобличена, нити елиминисана. Она не само да је надживела своје творце већ су њени основни постулати, наравно уз одређене модификације, уграђени у савремене геополитичке и војне доктрине, као и у програмске основе деловања многих западних наднационалних организација попут НАТО, ЕУ, Билделберг групе итд. Постоје бројни разлози за то, али четри најважнија свакако су:
- Пројекат систематског стварања резервних нацистичких упоришта широм света, којим је руководио Хитлеров лични секретар Мартин Борман. Циљ пројекта није био само да обезбеди егзил за што већи број утицајних нациста, већ и да створи услове за преживљавање нацистичке идеологије и наставак борбе за њене циљеве у случају војног пораза. У оквиру овог пројекта највеће немачке корпорације Сименс, Тисен, Круп и ИГ Фарбен почеле су са оснивањем низа привредних субјеката (углавном на приватна имена) на које су усмериле не само значајне токове свог новца и обвезница, већ и патенте и изузетно вредну интелектуалну својину. Сматра се да је Борман, уз помоћ немачке централне банке (Deutsche Bank) и првог човека злогласног хемијског концерна ИГ „Фарбен“, нацистичког индустријалца Хермана Шмица, до средине 1945. основао око 750 таквих тајних фирми, на четри континента, кроз које је опрано преко 15 милијарди рајхмарака. Тај новац, пажљиво инвестиран и оплођен, данас се налази у језгру многих великих корпорација широм света. На овај начин створена је корпоративна мрежа која је омогућила настанак тзв. “Подземног Рајха”, организације за коју се сматра да финансира, контролише и координира све пронацистичке пројекте у свету.
- Тежња Запада да се по сваку цену дочепа напредне нацистичке технологије, способних немачких научника и тајних знања, која је довела до тога да се кроз операције америчких тајних служби, „Спајалица“ и „Сигурна кућа“, у САД удоми више од 1.600 нацистичких научника, који су добили потпуну амнестију, опране досијее и врхунске услове за рад, а да се никада нису одрекли своје нацистичке прошлости. Британске тајне службе сличну асимилацију истакнутих нациста урадиле су за европске потребе, па су нацисти попут обавештајца Рихарда Гелена били не само помиловани већ директно укључени у конфротацију са СССР-ом.
- Профитни интерес најмоћнијих владарских породица са Вол Стрита и Лондонске берзе које су Хитлера и довеле на власт и које су упркос рату, кроз мрежу банака и власничких удела практично биле део немачког привредног система (рецимо породице Ротшилд, Рокфелер и Варбург имале су уделе у „ИГ Фарбену“), а Хитлеру су омогућавале кредите све до краја 1943.
- Преузимање окултне димензије III Рајха, развијане кроз црномагијско друштво „Тула“, од стране тајног друштва „Лобања и Кости“ које свој центар има на америчком универзитету Јејл, који је традиционална школа готово свих послератних америчких председника без обзира из које странке долазе.
Из свега изнетог јасно је да је нацистичка идеологија имала све неопходне услове (људе, материјалне ресурсе и финансијску моћ) не само да преживи војни слом Трећег Рајха, већ и да еволуира у складу са новим трендовима развоја које су отвориле савремене технологије. Тако је „Подземни Рајх“ еволуирао у оно што данас називамо „Светском дубоком државом“, а концепт тзв. „униполарног света“ који форсира Запад, није ништа друго него тоталитарно друштво фашистичког типа. Било је само питање времена када ће се Звер осетити довољно моћном да из своје таме изађе поново на светлост дана. Али…
ЗАШТО ЈЕ ОДАБРАНА БАШ УКРАЈИНА?
За прву јавну манифестацију IV Рајха Украјина свакако није одабрана случајно. Кичма Трећег Рајха сломљена је у Русији и то нацисти нису и никада неће заборавити. Зато је освајање Русије, уништавање Словена као ниже расе и преотимање огромних природних ресурса кључна тачка концепта Четвртог Рајха. У геостратешком смислу Украјина је идеална као база за напад на Русију. Има велике људске и материјалне ресурсе, јаку сировинску базу и развијену примарну производњу, релативно снажну војску и солидну војну индустрију. Такође, у њеном саставу био је Крим, кључна тачка за контролу Црног мора и пловидбених путева у региону.
На све то надовезивала се чињеница да је током Другог светског рата Украјина била једна од земаља у којој се нацистичка идеологија одлично примила, пре свега кроз деловање Степана Бандере (и његове партије „Организација украјинских националиста“ – ОУН), кога данас у Украјини величају као хероја. При томе, антируска хистерија коју је Бандера распламсао у доносећи „Акт о обнови украјинске државности“ 30. јуна 1941. (само осам дана од Хитлерове агресије на СССР) никада није стварно угашена у делу тамошњег становништва. Чекала је прилику. И прилика је дошла.
ЧЕТВРТИ РАЈХ И ОСВАЈАЊЕ УКРАЈИНЕ
За свог координатора у Украјини Четврти Рајх је одабрао Олега Тјагнибока, ултра националисту и вођу партије „Свобода“ која је у украјинском политичком животу прилично отворено засупала антисемитизам и русофобију, као и идеју да се Украјини врати статус нуклеарне силе. О стању украјинског друштва најбоље говори чињеница да је његова партија редовно улазила у Раду (украјински парламент), упркос чињеници да је на партијским скуповима отворено поздрављао следбенике нацистичким поздравом и да је организатор оживљавања тзв. „Марша бакљи“ фашистичке манифестације која се одржавала у време Бандере.
Тјагнибокова партија имала је партијске ћелије у Франкфурту, Келну и Минхену, које су отворено сарађивале са немачким пронацистичким партијама. Непосредно пре Евромајдана (2014.), делегација Тјагнибокова партије, коју је предводио њен посланик у Врховној Ради Михаил Головко, срела се крајем 2013. године, у Дрездену, са шефом партије НДПГ Холгер Апфелом, кога називају савременим немачким „Фирером“, будући да његов НДПГ прилично отворено баштини идеје Хитлерових национал-социјалиста. Тада су установљени конкретни облици помоћи које немачки неонацисти могу пружити партији „Свобода“ у предстојећим мајданским догађајима. Недуго након тог сусрета у Украјини је, новембра 2013. године, формирана паравојна организација „Десни сектор“ која је сјединила неколико пронацистичких група (Трозуб, УНА-УНСО, СНА, Бели чекић идр),у којој су регрутовани и обучавани милитантни елементи, профашистичке оријентације, за предстојеће догађаје. Иако су формалне вође ове били Дмитро Јарош и Андреј Тарасенко, она је као првенствено борбена групација са тачно одређеним задужењима следила политичку линију Тјагнибока.
Током Евромајдана, који је кренуо марта 2014. управо су Тјагнибокове присталице и Десни сектор биле главна организована снага (професионалце из редова западних тајних служби не рачунам) која је изазвала циљани хаос и насиље, који су довели до крвопролића на улицама и насилне смене легално изабраних власти.
Само нешто касније, 5. маја 2014., формиран је тзв. „Батаљон Азов“, јединица која отворено користи нацистичке симболе и у свом саставу има много бораца који се отворено декларишу као нацисти или неонацисти, а на њиховом логотипу налази се Волфсангел, један од оригиналних симбола које је користила II СС оклопна дивизија „Рајх“. У јуну 2014. јединица први пут активно делује брутално заузимајући Маријопољ, град тада насељен углавном руским живљем. Пар месеци касније, 11. новембра 2014., батаљон Азов је званично укључен у састав Националне гарде Украјине, а Украјина постала прва земља која у саставу својих оружаних снага има јединице које се боре под нацистичким симболима. Четврти рајх је показао да више није пред вратима, већ да на врата улази…
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Остало је историја која се пише… Русији је опет припало да ломи кичму нацизма. Борба неће бити ни кратка, ни лака. На срећу Русија је дочекује много спремније него 1941. И политички и геополитички. И војно и економски. Са мудријим руководством и верујућим народом.
И геополитички Русија далеко боље стоји него пред Други светски рат и данас је јасно колико је далековид био Путин форсирајући пројекат БРИКС и склапајући стратешки савез са Кином. Посебно је важно што се из обраћања јавности водећих руских политичких личности (Путин, Лавров, Медведев и др.) јасно види да имају свест о томе са ким и чим имају посла. И да знају „шта“ и „како“ им ваља чинити.
А ваља размислити и о томе у којој мери је овај рат на Земљи последица рата на Небу, кога давно најављују Јеванђеља и други свети списи.
