Мишел Колон
Хрватски режим, објаснио нам је Зоран Оштрић, аниматор Антиратног центра из Загреба, жели да се врати на стари Павелићев режим. Са темом “Хрвати“, народ којег је Бог изабрао. На основу те теорије о „одабраном народу“, која је већ била тако кобна јуче и данас у свету, Туђман уводи обавезну веронауку у све школе у Хрватској. У почетку, српска деца нису похађала те часове, јер су она православне вере. „Следствено томе, извештава један борац за људска права, била су изложена понижавањима и лошем поступању, и уписана као ’нехришћани’. Како би децу поштедели таквог лошег поступања, родитељи су их уписивали на часове католичке вере.“ Од почетка рата, више од сто хиљада деце тако је „преобраћено“ у католичанство. Такви поступци били су веома чести под режимом 1941-1945. године.
Политика чишћења Туђмановог режима веома је делотворна. Још од јула месеца 1993. године, дакле много пре офанзиве на Крајину, “Ле Монд дипломатик” указује да је готово три стотине хиљада Срба било принуђено да напусти Хрватску. Како то објашњава хрватски писац Дубравка Угрешић: „Бити Србин у Хрватској, то је као бити Црнац у месту чији су становници припадници Кју клукс клана“.
ИЗНЕТЕ чињенице прикривала је већина западних средстава јавног информисања. Неки новинари су то само делимично напоменули. Али, током свих тих ратних година, западна јавност држана је у уверењу о миту да је хрватски режим жртва. Док се Туђман трудио да створи своју државу према фашистичком узору, Срби су били демонизовани.
Ниједно средство јавног информисања није упозорило јавност да се штићеник Бона, а касније и Вашингтона, иза своје демократске фасаде, руководио фашистичком идеологијом. Нико није указао на чињеницу да су комунисти забрањени у Хрватској.
Водећа средства јавног информисања прикрила су ту стварност традиционалним објашњењима: „изгред“, „пропуст“, „дечје болести нове државе“. Тада се не треба чудити што је Туђманов режим, уз подршку Сједињених Држава и Немачке, себи дозволио да организује доследно чишћење, у великим размерама, у Крајини, почев од августа 1995. године. Када су почињени ти свирепи злочини, исти медији претварају се да су изненађени. Међутим, то је само логичан крај Туђмановог петогодишњег режима.
Ово је такође и крај векова током којих су велика царства манипулисала народима, подстичући их једне против других, како би боље наметнула своју владавину. Ко су Срби из Крајине и како су онамо дошли?
Србин у Хрватској, то је као црнац у месту где су сви чланови
Кју клукс клана
КРАЈИНУ је створило почетком XVI века, на истоку Хрватске, аустријско царство. Оно је тамо населило Србе које је охрабрило да побегну од турске окупације. Познати по својој борбености, ти „сељаци-војници“ требало је да створе бедем према отоманском царству. Нису били потчињени хрватском племству, већ су зависили директно од цара у Бечу. У XVIII и XIX веку, пошто се Турци постепено повлаче, та зона се шири дуж реке Саве, у Славонију и чак и даље. У различитим епохама, велика царства су наводила Србе из Крајине да се туку против својих суседа и обрнуто. Али, треба ли да људи наставе да се боре једни против других зато што су то радили њихови преци пре четири стотине година? Или, чак, пре педесет?
Националисти тврде да треба, јер се њихова буржоаска владавина може остварити само поделом и мржњом. Фашиста Миле Будак рекао је то 1941. године: „Трећину ћемо покрстити, трећину побити а остатак протерати.“
Туђман не мисли другачије. Током више година, он је јачао своју војску, рачунајући прво на Сједињене Државе да војно ослабе његовог противника. Затим, почетком 1995. године, он најављује да ће поћи у офанзиву на Србе из Хрватске. Али, ниједна међународна власт није осудила ову објаву рата, никакав ембарго није дошао да га казни, ниједно средство јавног информисања није отпочело кампању против хрватског режима. Две величине, два аршина.
ОДЛИКОВАЊА ЗА ФАШИСТЕ
ДА БИ, упркос свему, дали „демократско” обележје Туђмановом режиму, западни медији су наводили пример кажњавања фашистичке милиције Хрватске партије права (ХОС) и њиховог вође Параге. Али, то је била обична тактичка мера како би се умирило светско јавно мњење. После рата, та је милиција потпуно рехабилитована током једне званичне церемоније у Загребу. Декретом председника Туђмана додељен је чин официра стотини њених чланова. Министар одбране признао је њихове заслуге.
ВЕЋ у мају 1995. године, офанзиву хрватских трупа на западну Славонију пратили су гнусни злочини. Професор Светозар Ливада, који води научну екипу која је вршила анкете о тим злочинима, сведочи: „Нема ниједног српског рањеника у хрватским болницама. Мислимо да су сви побијени. Ако су живи, открићемо где су били лечени. Хрватске снаге разориле су све српске куће у 182 села око Пакраца и протерали су 85.000 Срба. Данас, још увек две хиљаде Срба живи у западној Славонији, али и они се тренутно пакују како би побегли од бруталности нове власти. У околини Пакраца нисам срео ниједног Србина којег није тукла хрватска полиција.“ Чак и Тадеуш Мазовјецки, који је увек оптуживао Србе, осуђује „ужасна дела“ које је починила хрватска милиција.
И поред тих ужаса, Бон и Вашингтон настављају да подржавају агресивност хрватског режима, а већина медија брзо ућуте. А Туђман, тако охрабрен, спрема се да поново почне.
Три месеца касније, када се Запад припремао да бомбардује Србе из Босне, Туђман то користи како би започео велику офанзиву на Србе из Крајине. После неколико дана у којима су пљуштале ватра из минобацача и гранате, становници су потпуно напустили градове у Крајини. Али хрватска артиљерија и авијација засипа концентрисаном ватром колоне изгладнелих и исцрпљених избеглица.
Офанзиву хрватских трупа на западну Славонију пратили су
гнусни злочини
СИСТЕМАТСКИ пљачкајући и пустошећи, хрватске трупе примењују технику спаљене земље. У Книну и у Грачацу, јединице које су под непосредним заповедништвом министра унутрашњих послова краду аутомобиле и друга добра. Читави камиони, пуни телевизора, хај-фај линија, џакова и сандука који припадају Србима који су у бекству, иду пут Загреба. Иза тих специјалних јединица, трупе обичне полиције пале на десетине кућа. Између Госпића и Грачаца, на педесет километара, ниједна кућа није остала читава. Треба избрисати сваки траг „нечистог“ присуства: четрдесет српских библиотека спаљене су са свим књигама.
Сам европски посредник Карл Билт открива највећу хуманитарну трагедију од почетка рата. Чак и амерички амбасадор Галбрајт јавно признаје за време једног предавања на универзитету у Загребу да „је минирано око десет хиљада кућа које припадају Србима“. Специјални извештач белгијских новина „Хет волк“, Фред Ванденбуше, пише: „Ништа није остало. Такав степен уништења чак су и нацисти ретко постизали“.
