Конференција о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској одиграла се у „највишем народном дому“ у организацији дела народних посланика, а као посматрачи присуствовали су бројни интелектуалци и јавни делатници. Који су били закључци овог скупа?
У Народној скупштини Републике Србије, деветог априла ове године, одржана је „Конференција о страдању Срба у НДХ“ коју је организовала „Парламентарна група за национално сећање и страдање – време је“. На основу претходне чињенице сасвим је логично да просечни читалац најзад стекне утисак како тема геноцида над Србима у Другом светском рату (колоквијално често поистовећивана са појмом „Јасеновац“), коначно улази у нашу јавност на велика врата.
Ипак се ова конференција одиграла у „највишем народном дому“ у организацији неких народних посланика, где су као посматрачи присуствовали, између осталих, и академик Василије Крестић (аутор многих дела о геноциду над српским народом у НДХ), затим лични изасланик Његове Светости Патријарха српског Порфирија, потпредседник „Народне скупштине РС“ Јован Јањић, и неки позициони и опозициони страначки лидери попут Александра Вулина или професора Бранимира Несторовића.
Нажалост, није тако. Просечни читалац би био у заблуди по ко зна који пут. Тема Јасеновца, као и целокупног геноцида над српским народом, и даље остаје на далеким маргинама нашег јавног – а посебно медијског – простора. Ову оцену су једногласно изнели многобројни учесници конференције редом у својим обраћањима.
Конференцију је отворио народни посланик Борислав Антонијевић из покрета „Ми – снага народа“ и подсетио како је њихов посланички клуб недавно поднео „Народној скупштини“ на усвајање Декларацију о геноциду над српским народом, коју је већина из редова СНС резолутно одбила (подсећања ради: ову декларацију је иницирао бивши члан овог посланичког клуба Александар Павић).
Многи говорници су током дискусије нагласили да је ово одбијање, четврто по реду у Народној скупштини, изведено у режији напредњачке власти. У претходна три наврата су одбачене резолуције са сличним садржајем, а посебно је болно обраћање из 2022. године бивше логорашице из Јасеновца и тадашње народне посланице Смиље Тишме. Она је након одбијања „њене“ резолуције од стране посланика СНС, плачућим гласом рекла како ову резолуцију српске жртве чекају 80 година и како је „народ који не памти своју историју осуђен на одумирање“.
Поруке са скупа
У каснијем редоследу уводног дела конференције, учешће је узела дете логораш Јелена Радојчић. Након њеног потресног сведочења, уводну реч је добио проф. др. Милош Ковић, а надовезали су се Душан Басташић Председник удружења „Јадовно Бања Лука“, затим отац Дарко Ристов Ђого који је говорио о ставу СПЦ према геноциду над српским народом и напослетку се обратио Миле Боснић из „Покрета Срба Крајишника“.
Након кратке паузе, присутнима у крцатој скупштинској сали дупке попуњеној и на балконима, обратили су се Момчило Мирић из „Удружења Јадовно Београд“, Милоје Пршић бивши директор „Војног архива“ и професор Божидар Митровић, који је говорио о узроцима вишекратног одбијања „Народне скупштине Републике Србије“ да усвоји резолуцију о геноциду.
Поред њих, учешће су узели др Слободан Јанковић на тему историјског осврта српског страдања, онда Љубиша Ристић, о манипулацијама броја невиних жртава, и професор Ратко Ристић о српском односу према питању геноцида у НДХ. Завршну поздравну реч је изговорила народна посланица Ивана Стаматовић. У овом штиву нема простора за детаљније излагање садржаја свих говора, али ће у наредном пасусу пажња бити посвећена најбитнијем и закључном: о заједничком ставу буквално свих говорника са конференције о односу српске јавности и српских власти према геноциду над сопственим народом. О чему се ради?
- Геноцид који је почињен над српским народом нису починиле усташе, већ Хрвати. Тачно је да нису сви Хрвати били усташе, али је тачно да и све усташе нису били зликовци. Срби су убијани у држави која се прецизно звала Независна Држава Хрватска, а не „усташка независна држава“. Никада геноцид не чине сви припадници једног народа или сви припадници неког војног покрета у том народу: геноцид увек чини агресивна мањина уз прећутну подршку већине. Зато се немачки геноцид над Јеврејима не назива национал-социјалистички геноцид (односно нацистички геноцид), и нису сви припадници Национал-социјалистичке партије били злочинци. Сви Срби у НДХ су побијени само због етничке или верске припадности, што показује да је геноцид био инспирисан једино овим мотивом. Дакле, иако су га починиле усташе – учиниле су због Хрвата;
- Геноцид над Србима је искључиво хрватска воља и њихова аутономна одлика у НДХ. Геноцид који је у НДХ почињен над Јеврејима и Ромима представљао је изворну вољу Трећег Рајха, и Хрвати су под немачким утицајем починили геноцид над ова два народа. Немци су свакако били непријатељи српског народа, али нису показивали вољу за масовно уништење Срба (осим на стрељањима која су била резултат Кајтелове доктрине „100 за једног“ или приликом ликвидација политичких противника у логорима). Геноцид над Србима у НДХ је по свирепости над жртвама и по безумљу како су оне убијане увелико превазишао Холокауст;
- Геноцид над српским народом је био подржаван и често индукован од стране Католичке цркве, чији клер је у НДХ насилно покатоличио око 250.000 православних Срба уз благослов загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Неки римокатолички свештеници су били директне убице, попут фра Вјекослава Филиповића, а многи су били организатори масовних убистава, попут оца Драгутина Камбера. Ватикан је био иницијатор и спонзор „пацовских канала“ преко којих је на амерички и аустралијски континент побегао огроман број хрватских злочинаца;
- Хрвати су једини у новијој историји имали логоре за децу (једна од затвореница била је и учесница на конференцији Јелена Радојчић). Централни дечији логор је било „Јастребарско“, којим је управљала католичка опатица Берта Пулхерија – а српска деца су била заточена и у другим логорима: Лобор, Јабланац код Јасеновца, Млака, Бросице, Устици, Стара Градишка и Сисак. Многа деца су мучена и убијана по овим стратиштима, а данас са сигурношћу можемо рећи да је убијено 74.000 српске деце (један податак прецизира 74.642, а други 73.316, разлика настаје услед различитог тумачења најстаријег годишта страдале деце). Нека деца која су била због узраста још несвесна порекла, слата су на усвајање у католичким породицама, да би се тамо кроатизовала (рецимо, чувени случај познате југословенске глумице Божидарке Фрајт).
- Геноцид над српским народом је после рата, у време владавине Јосипа Броза, свесно био прикриван и знатно умањиван. Нажалост, ни данас српски народ није изградио културу сећања на геноцид који је преживео, због чега је опасност од понављања много већа. Здравом разуму је необјашњиво даље заташкавање овог геноцида у српској јавности које траје до данашњих дана, као и покушаји умањења броја страдалих. Ова тенденција је разумљива када долази из Хрватске, али постоји и у Србији један број јавних личности који умањују број Срба страдалих у НДХ. Међутим, и они су апсолутно сагласни у две ствари: и овај број је монструозно велики, као и да су злочини вршени са злочиначком страшћу незапаћеном у новијој историји.
Формирање комисије
Дакле, ово би био сажетак најбитнијих закључака конференције, уз напомену да је било пуно стручних анализа и историјских детаља у њеном току. Међутим, због ограниченог времена за рад у Народној Скупштини, као и због великог броја учесника, логично је да су неке историјске чињенице остале неизречене. Посебно када се ради о комунистичкој опструкцији сазнања пуне истине о геноциду над Србима. Због тога ће у наставку текста бити изнете неке неупитне чињенице.
Срби никада нису пребројали сопствене жртве, нити у НДХ, нити на ширем југословенском простору. Основни разлог лежи у чињеници да је режим Јосипа Броза, етничког Хрвата, забрањивао овакву праксу, где су се посебно истакли његови блиски пријатељи и партијски сународници Владимир Бакарић и Иван Стево Крајачић. Њихова политика се заснивала на политици из 1928. године са Дрезденског конгреса, која је поручивала како треба сломити кичму Србији да би се створила јака Југославија, коју су потврдили 1943. на АВНОЈ-у у Јајцу, као и у савезном Уставу из 1974. године.
Ова политика је требала да награди Хрвате за почињени геноцид – што је и успела – пошто Хрватска не само да није територијално кажњена, већ је на поклон добила скоро читаву Јадранску обалу. Хрватска историјски није полагала таква права ни у траговима, судећи по свим етничким пописима становништва у Аустроугарској монархији и Краљевини Југославији.
Ова „авнојевска“ политика је направила кривце од Срба који су преживели геноцид (који су једини имали два антинацистичка покрета у Европи), због чега су Србији одузете многе историјске територије. Саучесници Јосипа Броза у овом злоделу према српском народу били су у појединим периодима његове владавине и многи „српски“ комунисти: рецимо, Коча Поповић, Иван Милутиновић, Александар Ранковић, Моша Пијаде, Милован Ђилас, Петар Стамболић, Драгослав Дража Марковић, Милентије Поповић, Душан Петровић Шане, и други.
Битно је напоменути како геноцид над српским народом у НДХ није вршен само у концентрационом логору „Јасеновац“, како многи површно сматрају. Ово стратише је постало симбол геноцида као централни логор у читавом сплету сличних логора где су Срби убијани. Такође, много их је побацано по крашким јамама, закопано на дивљим гробљима и по депонијама, или бачено по рекама.
Хрвати су копирали хабзбуршка искуства злочина према српском народу из претходног Великог рата. Међутим, и поред Брозове забране истраживања размера геноцида над Србима, у једном моменту 1964. године, постојала је нада за време његове владавине како ће јасеновачки мученици постхумно доживети бар неку правду.
Битно је напоменути како геноцид над српским народом у НДХ није вршен само у концентрационом логору „Јасеновац“
Тада је формирана Државна комисија састављена од експерата из Сарајева, Новог Сада и Љубљане, јер су стручњаци из Загреба и Београда (?!) одбили да учествују. Задатак Комисије у саставу Вида Бродар, Агон Погачник, Здравко Марић и Србољуб Живановић био је утврђивање броја страдалих. Комисија је у септембру 1964. завршила комплетна истраживања и дошла до фрапантних чињеница.
Један од чланова ове Комисије, академик Србољуб Живановић био је у исто време председник „Међународне комисије за истину о геноциду у Јасновцу“ са седиштем у Лондону. Академик Живановић пише како су се чланови Комисије уплашили од бројева убијених у Јасеновцу до којих су дошли на основу чињеница: 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома.
Убрзо након објављивања резултата Комисије, академик Живановић је под претњом за сопствени живот емигрирао у Африку, да би се касније пребацио у Енглеску. Његов повратак у Југославију је био непожељан у време Брозове владавине, па се академик Живановић вратио у Београд тек почетком деведесетих година прошлог века и предао сву документацију о јасеновачким истраживања „Историјском Архиву Београда“.
Број жртава
Шта кажу инострани извештаји о броју страдалих у Јасеновцу? На међународном војном суду у Нирнбергу у званичном извештају је констатовано да се ради о броју од 500.000 до 700.000 убијених. Немачки генерали дају сличне потврде: Александар Лер 1943. године извештава о 400.000 жртава, Лотар Рендули говори о пола милиона православаца, „СС“ генерал Ернст Фик наводи, 15. марта 1944, број до 700.000 покланих Срба, а дипломата Херман Нојбахер пише о више од 750.000 српских жртава.
Савремени научник Гидеон Грајф на основу најугледније научне институције на ову тему, „Јад Вишем“, утврђује да се ради о броју од око 700.000 жртава. Академик Милорад Екмечић је дошао у посед документа америчке обавештајне службе („OSS“), који потвтрђује да је од априла 1941. године до августа 1942. године убијено 744.000 Срба на следећи начин: Немци су убили 78.000, Италијани 20.000, Мађари 30.000, Албанци 10.000, Бугари 6.000, а Хрвати чак 600.000!
Један поражавајући пример из књиге др Јована Душанића Страдања у Другом светском рату парохијана Стевана и Косте Душанића најбоље илуструје однос Брозове Југославије према жртвама геноцида у НДХ. Србин и угледни бањалучки домаћин Ђуро Гламочанин је рат провео у немачком заробљеништву. Када се, одмах после рата, вратио у домовину, сазнао је да му је католички свештеник фра Вјекослав Филиповић заклао ћерку Радојку усред школе пред целим разредом.
У овом покољу у насељима Дракулићи, Мотике и Шарговац, Ђуро Гламочанин је поред ћерке Радојке изгубио још десеторо деце, оца, мајку, супругу, сву браћу са породицама и скоро све рођаке (број српских жртава у овом покољу од седмог фебруара 1942, године је био 2.315 особа убијених без испаљеног метка).
Послератне комунистичке власти су овај злочин заташкавале све до 1965. године, када су подигле споменик на коме је фалсификован број убијених на 1.400 жртава, и на коме није написано ни ко су жртве, ни зашто су поклани, ни ко су џелати, већ само неодређен натпис „Жртвама фашистичког терора“. Ђуро Гламочанин се обратио комунистичким властима са идејом да се ове ствари на споменику допуне или исправе, односно да се поставе православна обележја и националност жртава. Одмах је био ухапшен и одведен на робију.
Сви трагови прикривања геноцида над Србима у НДХ воде директно до Јосипа Броза. Чак и његов званични биограф, академик Владимир Дедијер, пише 1989. године Слободану Милошевићу писмо у коме каже: „Као историчар морам да оценим, поред заслуга, и Титове слабости. За политику сакривања истине о губицима српског народа у Другом светском рату, а посебно у Јасеновцу, Он сноси одговорност“.
Јосип Броз буквално никада за живота није посетио Јасеновац и никада се није поклонио сенима јасеновачких мученика. Историчар Др Животије Ђорђевић наводи Титову ратну наредбу од другог јула 1943. да се свим хрватским војницима који се предају гарантује безбедност, да им се потврде чинови из усташких и домобранских формација, као и да се прикључе партизанима у борби против четника у Источној Босни.
Тако је до почетка 1944. године преко 80.000 хрватских војника из НДХ прешло у партизанске редове. Неки од њих су касније били главни егзекутори у маршу на Србију, када је после октобра 1944. године стрељано око 100.000 цивила по Србији.
Титов утицај
После свега постаје јасније зашто је фабрика смрти у Јасеновцу радила буквално до последњег дана Другог светског рата, а НДХ је била поражена пре тога! Међутим, мало се знају у нашој јавности неке друге историјске чињенице. Јасеновац као мучно и заумно стратиште по свему судећи око 700.000 Срба, чувало је током рата између тридесетак и максимално стотинак усташких чувара.
У неколико наврата су партизански борци, махом Срби из крајева где се њихови сународници насилно одводе и страдају у логору, кренуло на освајање јасеновачког стратишта. Сви ови партизани: и капетан Петар Милошевић из Коренице, и пуковник Мирко Пекић командант Другог крајишког одреда, и генерал Бошко Шиљеговић из Козарске Дубице – чак и Хрват генерал Вицко Крстуловић пореклом из Сплита – крећу у различитим ратниим временима са својих неколико стотина наоружаних бораца у освајање Јасеновца.
Јасно им је да би са лакоћем поразили малобројне чуваре логора у Јасеновцу. И сви бивају заустављени наредбама Јосипа Броза или његовог саборца и сународника Андрије Хебранга (који велики део рата проводи у Загребу) – о чему постоји више доказа, укључујући и сведочанство начелника Брозовог генералштаба генерала Велимира Терзића.
Питање односа Ватикана и Јосипа Броза, као и утицај ове релације на прикривање геноцида у НДХ, остало је до данашњих дана у великој сенци. Прво је Др Смиља Аврамов у Италијанском Војном архиву у Риму пронашла извештај тајне посете Маршала Тита папи Пију XII у Ватикану у августу 1944. године. Никада у јавности није издато никакво саопштење о овом мистериозном састанку атеистичког партизанског вође и првосвештеника римокатоличке цркве.
Овај свети отац, Пије XII, остао је забележен у историји као један од најспорнијих папа у оштрој конкуренцији, обзиром да постоји прегршт доказа о његовом ћутању на Холокауст, као и подршци усташким и хрватским злочинцима. Управо су под његовим патронатом и уз оперативну асистенцију тадашњег ватиканског секретара Монтинија организовани „пацовски канали“ за извлачење хрватских злочинаца са европског континента у удаљене крајеве света.
Ова срамна операција се изводила преко католичког института „Сан Ђироламо“ из Рима, где је централни човек био сектретар овог института отац Крунослав Драгановић. Кријумчарење махом хрватских ратних злочинаца се одвијало кроз добро организовану мрежу католичких свештеника и ватиканских институција. Прво је монсињор Вилим Цецеља прихватао у католичке самостане одбегле усташе у Аустрији и тамо их скривао све до тајног пребацивања у Италију.
У Риму су их прихватали католички свештеници Крунослав Драгановић, Милан Симчић и Драгутин Камбер (овај трећи је касније аргументовано оптужен за лично учешће у масовним егзекуцијама Срба и Јевреја током рата у Добоју, где је био шеф усташке администрације). Отац Доминик Мандић је био задужен за израду оригиналних ватиканских докумената са лажним идентитетима ратних злочинаца.
На крају их је монсињор Карло Петрановић прихватао у Ђенови где их је са тим документима безбедно бродовима отпремао широм света. Тако су прокријумчарили преко 30.000 усташа, укључујући и поглавника Анту Павелића. Сви ови свештеници су после рата препознати као саучесници тешких злочинаца и 1947. године југословенска влада је затражила њихово изручење у Југославију. Посебан акценат је био на Крунославу Драгановићу као главној особи у овој операцији, за кога је јасно да је починио бар 30.000 кривичних дела.
Рехабилитација усташтва
Међутим, југословенска влада под Брозовим притиском потписује са Ватиканом 25. јуна 1966. године Протокол о разговорима између представника СФРЈ и представника Свете столице. Овај Протокол није имао снагу конкордата, али је у много чему био на том трагу. Сасвим је сигурно да је садржао многе тајне договоре између лично Јосипа Броза и Римокатоличке цркве (сакривене као и тајни сусрет југословенског Маршала и Свете столице из августа 1944. године).
Управо је у том периоду на трону Светог Петра у Риму седео папа Павле VI, некадашњи ватикански секретар Монтини, колега Крунослава Драгановића из контроле „пацовског канала“. И баш у овом „протоколском“ периоду догађају се две преломне ствари које су умногоме утицале на даље историјске догађаје. Прво, Александар Ранковић, дотадашњи најближи сарадник Јосипа Броза, сасвим случајно преко југословенског амбасадора у Риму сазнаје да је лично Јосип Броз аминовао тајно пребацивање читаве југословенске архиве о злочинима у НДХ у Ватикан.
Веома је важан симболички и правни значај повратка Крунослава Драгановића у Брозову Југославију
Чим је Ранковић упитао Броза о овој тајној скандалозној радњи, уследила је смена Ранковића на Брионском пленуму у амбалажи некакве афере прислушкивања. Непуну годину дана после потписивања Протокола са Ватиканом, под мистериозним околностима сакривеним иза претходне амнестије, Броз враћа Крунослава Драгановића у Југославију.
Драгановић се настањује у Сарајеву, где мирно и безбрижно живи све до своје смрти 1983. године, радећи на сређивању регистра Католичке цркве. Дакле, у време када се српски академик Србољуб Живановић крије по свету због открића размера геноцида у Јасеновцу, као и када се за читање књига највећег српског правног писца у историји Слободана Јовановића одлази у затвор – хрватски свештеник који био осумњичен за 30.000 тешких кривичних дела помагања ратним злочинцима (укључујући и Павелића), мирно живи у „златним осамдесетим“ у Југославији!
Веома је важан симболички и правни значај повратка Крунослава Драгановића у Брозову Југославију. После тајног пребацивања читаве архиве о геноциду у НДХ у ватиканске лагуме, где више никада неће изаћи на светлост дана, повратак Драгановића у Југославију представља званично признање усташког покрета.
Нема више архиве о геноциду у НДХ, нема више правног гоњења усташких злочинаца, нема више умешаности Ватикана у геноцид, нема насилног покатоличења, нема кријумчарења зликоваца: нема више ни геноцида према Србима – и све захваљујући лично Хрвату Јосипу Брозу! Након свега требало је још само приступити финалу антисрпског плана у виду савезног Устава из 1974. године. Простор за укуцавање последњег ексера у српски ковчег је био очишћен.
Ненадана појава Слободана Милошевића на власти је помрсила рачуне свим авнојевским Србима и Југословенима. Нико у српској историји није толико изнутра растурио авнојевску архитектуру као Милошевић. Ово му никада није опростио ни Колективни запад, који је такође деценијама заливао авнојевске темеље Брозове Југославије.
Парадоксално, али за време владавине бившег комунисте Слободана Милошевића, учињено је далеко највише на рушењу авнојевских вредности и на оспоравању култа Јосипа Броза. Након освајања власти од стране демократских и потом напредњачких власти, ови процеси су у великој мери замрзнути.
Чак су покушавали у више наврата да скупим продукцијама на Јавном сервису нашминкају мртваца из запоседнуте „Куће цвећа“, не би ли га оживели у срцима нових генерација Срба. Нико у историји није толико обожавао и славио сопствене крвнике као српски народ и његова везална власт. Маузолеј Хрвата Јосипа Броза још увек стоји на отетом земљишту на Дедињу, као снажан симбол окупације Србије. Докле год се тамо налази, није реално очекивати коначну правду у Србији за јасеновачке мученике.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: parlament.gov.rs
