Овај чланак се бави једним од најтрагичнијих периода европске историје – системском улогом Римско-католичке цркве и њеног свештенства у Независној Држави Хрватској (НДХ) током Другог светског рата. За разлику од покушаја савремених хрватских историчара да ово прикажу као „поступке појединаца“ или „принудно прилагођавање цркве околностима“, аутор, ослањајући се на анализу примарних и секундарних извора, показује вишеструку и активну умешаност клира – од идеолошког образложења и пропаганде до институционалног и непосредног саучесништва у ратним злочинима и геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима.
Међународна комисија експерата за утврђивање истине о Јасеновцу, у сарадњи са јеврејским организацијама, током свог истраживања дошла је до података да је најмање 1400 римокатоличких свештеника из Независне Државе Хрватске (НДХ) било директно умешано у убијање невиних људи (1).
У НДХ је успостављена диктатура по фашистичком моделу: либерали, социјалисти и комунисти су затварани или слани у концентрационе логоре, синдикати су распуштени, а слобода говора и штампе забрањена. Остала је само усташка и католичка штампа, а католицизам је постао званична религија државе.
Делатност католичког свештенства у Независној Држави Хрватској, злочини и облици саучесништва могу се класификовати у четири основна нивоа: идеолошки, административни, војни и непосредни физички.
У погледу идеолошко-пропагандне подршке, треба истаћи да је у арсеналу публицистичке активности водећих католичких издања („Католички лист“, „Хрватска стража“ и др.) као изузетно опасан феномен потребно издвојити чланке који оправдавају нацизам и фашизам – то је био темељ „нове политичке културе“, који је постављао концептуалне основе и легитимисао геноцид.
Овај наративни заокрет се показао још пре почетка Другог светског рата, када су католички свештеници у својој штампи почели да пропагирају фашистичку корпоративну државу, величајући фашистичке католичке диктаторе. Тако је у броју од 3. априла 1938. године католички дневник „Хрватска стража“ хвалио фашистичку Мађарску због „решавања социјалног проблема усвајањем основног принципа хришћанске корпоративне државе“. Иста новина је 2. марта 1938. године поздравила предстојећи аншлус Аустрије од стране Трећег рајха Хитлера речима: „Млада Хрватска за аншлус“ (2).
Орган Загребачке надбискупије Алојзија Степинца „Католички лист“ је у јануару 1940. године објавио чланак под називом „Католицизам и словачки национал-социјализам“, у којем се, између осталог, наводи: „У савременој држави, која интересе народа ставља изнад свих других сазнања, Црква и Држава морају сарађивати како би избегле сукобе и неразумевања. У складу са Христовим учењем, Црква је у Словачкој већ предузела напоре да уреди нови живот за словачки народ. Ставови др Туке отелотворени су у формирању „народне Словачке“, коју је одобрио председник Републике, монсињор др Јосип Тисо. У национал-социјалистичком систему у Словачкој Црква неће бити прогоњена. Прогони ће бити примењивани против противника национал-социјализма“ (3).
„Достигнућа“ фашизма прослављана су у Мађарској, Француској под католиком Петеном, Шпанији под католиком Франком. „Хрватска стража“, чији је уредник Јанко Шимрак постао епископ код поглавника НДХ А. Павелића, отворено и доследно је величала успехе Хитлера у унутрашњој и спољној политици. У броју од 12. марта 1938. године брањена је и величана Хитлерова окупација Аустрије. Касније су ове новине поздрављале Хитлерове успехе у Чехословачкој, Пољској и Француској. „Католички тједник“, орган Католичке акције, који је издавао сарајевски надбискуп Иван Шарић, објављивао је чланке под називом „Мора доћи нови поредак“ (на пример, у броју бр. 4, 1941. године) – још пре Хитлеровог напада на Југославију (4).
Након пада Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, католичка штампа је употпуности подржала Павелића и његове усташе. „Вјесник Почасне Страже Срца Исусова“ у бројевима бр. 5 и 6 за 1941. годину садржао је чланак под називом „Барјак Хрватске – Срце Исусово“, у којем се „васкрсење“ Хрватске упоређује са васкрсењем Христовим: „У рано пролеће хрватски народ је доживео своје васкрсење у време васкрсења Христовог. Велики син хрватског народа се вратио и донео им слободу и древна права. И ово је Божје дело; Господ је све ово учинио, и зато је ово дивно нашим очима“ (5).
„Гласник Св. Анте“ у броју од 12. децембра 1941. године иде даље, тврдећи да је рођење Независне Државе Хрватске било Божје дело: „Хрвати, који су у већини католички народ, сматрају овај велики историјски догађај срећним случајем или случајношћу. Не, ово је Божје дело и Провидности“ (6).
Усташе су поређене ни са ким другим до са Христом – „глас“ покрета „Крижари“ (крсташи), „Недеља“ је у броју од 6. јуна 1941. године у чланку „Христос и Хрватска“ изјавила следеће: „Христос и усташе, Христос и Хрвати заједно иду кроз историју. Од првог дана свог постојања усташки покрет се бори за победу Христових принципа, за победу правде, слободе и истине. Наш Свети Спаситељ ће нам помоћи у будућности, као што нам је помагао до сада, зато ће нова усташка Хрватска бити Христова, наша и ничија друга“ (7).
„Католички лист“ у броју 16, 1941. године, изјавио је да је Независна Држава Хрватска створена свемогућом Провидношћу. Католичка црква „молила Бога да Нова Хрватска нађе своје остварење“. Иста новина је ишла даље и убрзо је објавила „Принципе владе Независне Државе Хрватске и усташког покрета“, како би своје читаоце упознала са основним директивама које регулишу живот сваког човека у новој марионетској држави. Ове директиве су помогле Павелићу да Хрватску претвори у фактички концентрациони логор.
Загребачки надбискуп Степинац је 28. априла 1941. године издао пасторалну посланицу, у којој је позвао свештенство да се без оклевања одазове његовом позиву да учествују у „узвишеном послу заштите и унапређења Независне Државе Хрватске“, изјавивши да ће од сада у „васкрслој“ хрватској држави Црква моћи у потпуној слободи да проповеда „непобедиве принципе вечне истине и правде“. Пасторална посланица, која је објављена у „Недељи“ и „Католички листу“ 28. априла 1941. године, гласила је: „Поштована браћо, нема међу вама никога ко није недавно био сведок најзначајнијег догађаја у животу хрватског народа, међу којима смо ми гласници Христове речи. Ово су догађаји који су остварили дугогодишњи и жељени идеал нашег народа… Треба да се радо одазовете мом позиву на узвишени посао заштите и напретка Независне Државе Хрватске… Покажите се, поштована браћо, и испуните данас своју дужност према младој Независној Држави Хрватској“ (9).
Ова посланица је прочитана у сваком хрватском жупном двору. Утисак који је оставила на народ, а посебно на свештенство, изразио је отац Петар Главаш, који је током суђења након рата у своју одбрану рекао: „Наредба коју је надбискуп Степинац издао народу преко радија да се боре за Независну Државу Хрватску, представљала је политичку директиву за свештенство“. Сви свештеници су морали да је поштују (10).
Више црквено свештенство је поставило „цивилизацијски задатак“ и спојило вредности и интересе РКЦ и усташког покрета, заједнички спроводећи расне и верске програме терора.
Геноцид у НДХ добио је теолошко, законодавство и институционално оправдање. Како примећује француски истраживач усташког геноцида Едмон Парис, дан након Павелићевог доласка, Његова Преосвећеност Степинац је пожурио да честита Цркви овог убицу краља Александра и француског министра спољних послова Луја Бартуа. Истог дана увече, „током банкета у надбискупији, црне кошуље и црквене одежде су се братски мешале. Фотографи су забележили ову слику Његове Преосвећености како седи међу терористима. На Васкрс 1941. године, надбискуп Степинац је са амвона Загребачке катедрале објавио стварање Независне Државе Хрватске – тако је прославио државну издају против Југославије“ (11).
19. априла објављени су први расистички укази, копирани са хитлеровских оригинала. 25. априла
закон бр. XXV-33Z забранио је употребу ћирилице (српског писма) у јавном и приватном животу. Срби су били приморани да носе плаву траку са словом „П“ (Православац), Јевреји су морали да носе Давидову звезду. На јавним местима појавили су се плакати: „Србима, Јеврејима, Ромима и псима улаз забрањен“. 30. априла 1941. године издат је указ „О заштити аријске крви и части хрватског народа“, којим су забрањени мешовити бракови. 3. маја уследиле су мере које су биле одлучујуће са верске тачке гледишта: указ о преласку са једне вере на другу – РКЦ је тако очистила пут за масовни прозелитизам у Хрватској. Министар правде Милован Занић у Нова Градишки је изјавио: „Ова држава, наша земља, припада само католицима, а не свима осталима. Нема средстава и начина које ми, Хрвати, не бисмо употребили да нашу земљу учинимо независном и нашом, и да је очистимо од свих Јевреја и православних Срба. Они који су дошли у нашу земљу пре 300 година морају нестати. Ми ово не кријемо“ (12). Средства се нису бирала ни у дечјем (!) концентрационом логору Стара Градишка, „да би се ефикасније уништили“ најпознатији непријатељи хрватске државе“, усташе су деци у храну мешале каустичну соду…“ (13). Министар просвете и културе усташке владе Миле Будак је на јавном митингу у Госпићу 22. јула 1941. године изјавио: „Један део Срба ћемо побити, други протерати, а остале присилити да приме римокатоличку веру. Овај последњи део ће бити апсорбован од стране хрватских елемената“ (14).
Газета сарајевске надбискупије је након свих поменутих мера приметила: „Поздрављамо нову и слободну Хрватску као хришћанску и католичку државу. Слобода је дата од Бога, и зато је благословена од Бога“ (15). У новинама „Недеља“ Степинац, присећајући се свог првог интервјуа са поглавником, испричао је како му је овај поверио своју намеру да „истреби старокатоличку секту, као и Српску православну цркву“. Његова Преосвећеност је говорио са максималном јасноћом: „Током нашег разговора, надбискуп (мислећи на себе) је стекао утисак да је Павелић искрен католик и да ће Црква имати пуну слободу деловања…“ (16). 29. јула 1941. године, радио Загреб је резимирао: „У Независној Држави Хрватској нема Срба и нема такозване српске православне цркве… Хрвати ће се побринути да то што пре постане истина“ (17).
Католичка штампа је стварала прави култ вође НДХ – Анте Павелића, не заборављајући да велича и вођу Трећег рајха Адолфа Хитлера. Док су фотографије Павелића заузимале прве странице у клерикалним новинама, Хитлер је у њима називан „крсташем Господњим“. Свештеник Феликс Ниџелски, вођа „Крижара“, изјавио је: „Слава нашем Господу! Хвала Хитлеру и бескрајна част и слава нашем вођи Анти Павелићу“ (18). „Гласник Бискупије Босанске и Сремске“, бр. 13, од 15. јула 1941. године, опонашајући Папу Пија XI, који је Мусолинија назвао човеком послатим од Божанске Провидности, назвао је Павелића „човеком Провидности“: „Света је ова година васкрсења Независне Државе Хрватске. Храбра слика нашег вође појавила се у дуги. Можемо и морамо рећи за њега да је он човек Провидности“ (19). Загребачка „Недеља“ 27. априла 1941. године писала је: „Бог, који управља судбинама народа и управља срцима краљева, дао нам је Анту Павелића и подстакао вођу пријатељског и савезничког народа Адолфа Хитлера да искористи своје победоносне трупе да би растерао наше угњетаче и дао нам могућност да створимо Независну Државу Хрватску. Хвала Богу, наша захвалност Адолфу Хитлеру и бескрајна оданост нашем Поглавнику Анти Павелићу“ (20).
Не може се не приметити крајње поједностављење и стереотипизација перцепције, још тачније – неподношљива вулгарност онтолошког примата, који велича нацистичке вође. Из тога је у пракси проистекло масовно учешће свештенства и становништва у терору, који је олицетворио дух заједнице НДХ. Подвуцимо да је чак и по К. Марксу религија облик друштвене свести, али су на Балкану верска уверења одиграла кључну улогу у етногенези. Током Другог светског рата, етногенеза хрватске нације је зашла у ћорсокак масовног масакра и геноцида.
Даље, како кажу, „ствар технике“. Римокатолички клир је користио црквене амвон
е за проповеди, позивајући на „чистке“ и убиства, обећавајући за то црквено опроштење грехова. Тако је, након повратка А. Павелића из Италије у Загреб, како би преузео руководство „нове Хрватске“, стао у граду Огулину, где је 13. априла 1941. године разговарао са једним од својих најфанатичнијих поручника, усташким католичким свештеником каноником Иваном Миканом. Истог дана, у јавном говору, каноник Микан је предсказао будућност: „Биће чистки, – викао је свештеник Микан. Да, биће чистки“. Истог дана увече, недалеко од тог подручја, прва усташка карабинерска експедиција напала је цивилне Србе у неколико села (21).
У служби усташких команданата у Удбини, фрањевачки свештеник Мате Могуш, организовао је усташку милицију и разоружао југословенске трупе. Сачуван је запис његовог говора на јавном скупу у Удбини 13. јуна 1941. године: „Протераћемо и истребити српски народ у Хрватској, и бићу срећан када будем могао да поделим српску земљу са Хрватима. Усташе ће се немилосрдно борити и истребити све оне који не буду верни НДХ и њеном поглавнику и творцу Анти Павелићу. Погледајте, народе, ових 16 храбрих усташа, који имају 16.000 метака и који ће убити 16.000 Срба, након чега ћемо братски поделити Мутиличко и Крбавско поље“ (22). Орган сарајевске надбискупије „Католички тједник“ 31. августа 1941. године понавља: „До сада је Бог говорио кроз папске енциклике. И шта онда? Затворили су уши… Сада је Бог одлучио да користи друге методе. Он ће припремити мисије. Европске мисије. Њих неће подржавати свештеници, већ војни команданти. Проповеди ће се одржавати уз помоћ топова, митраљеза, тенкова и бомбардера“ (23). Постоје сведочанства да је фрањевачки монах Сречко Перић пред олтаром у цркви наредио верницима: „Хрвати, идите и убијте све Србе, али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са убиствима, вратите се у цркву, и сви ваши поступци ће бити опроштени!“ (24).
Један од руководилаца Министарства култова, монсињор Дионизије Јурић, лични исповедник Анте Павелића, изјавио је: „Сваки Србин или Јевреј који одбије да постане католик, мора бити осуђен на смрт, јер данас убиство седмогодишњег детета није грех, ако такво дете наступа против нашег усташког покрета!“ (25).
У институционалном контексту истиче се политичко-административно саучесништво, које се огледа у ступању свештеника на државне функције у НДХ. Католички жупни дворови, као и католичке катедрале, коришћени су као политичке платформе за Павелића и усташе. Сведок је „Радио Загреб“, који је 11. априла 1941. године, дан након уласка немачке војске у хрватску престоницу, позвао народ да поздрави немачку војску и „тражи одговоре на сва питања у католичким жупним канцеларијама, где ће се дати упутства о будућем раду“ (26).
Католички лидери, који су директно подређени вишој хијерархији, добијали су у НДХ и више функције – на пример, вођа „Крижара“ свештеник Феликс Ниџелски је у првим данима режима Павелића именован за усташког потпоручника Босне. Други католички свештеник, Грга Пејновић, такође један од вођа „Крижара“, именован је за председника Централног усташког пропагандног бироа, како је „Недеља“ 10. августа 1941. године известила. У чланку под називом „Крижари у Независној Држави Хрватској“, исти новине су указивале на чињеницу да су многа лица обучена у организацији „Крижара“ сада заузимала високе положаје, што је била историјска истина (27).
Одмах након Павелићевог доласка на власт, многи свештеници су именовани на локалне и покрајинске административне положаје у усташкој држави: именовани су „таборници“ (локални руководиоци), „логорници“ (логорски команданти) и „повереници“ (овлашћени). Католички свештеник Анте Кларић Тепелун из села Трамосница (округ Градачац) у априлу 1941. године постао је усташки таборник и учествовао је у разоружавању југословенске војске. Свештеник Горњи Вакуфа Емануел Рајић не само да је учествовао у разоружавању југословенске војске, већ је организовао усташку управу, постао усташки таборник и у том својству организовао прву усташку војну јединицу у Горњем Вакуфу (28).
„Нови Лист“ (Нови лист), бр. 54, 1941. године, известио је о именовању свештеника Степана Лукића на место логорског помоћника (адјутанта логора) логора Жепче. Мартин Цецеља, свештеник у Речици (округ Карловац), именован је за усташког таборника за округ Речица. Бр. 34 истих новина од 1. јула 1941. године садржао је наредбу владе о именовању свештеника Дидака Чорића за таборника у Јаски; Анте Ђурића, свештеника у селу Дивуша, за таборника подручја Дрвар; свештеника Драгана Петрановића за логорника у логору подручја Огулин (29).
Римокатоличко свештенство је такође директно руководило логорима смрти. Тако је Драгутин Камбер, свештеник у Добоју, у априлу 1941. године именован за усташког команданта подручја Добој, чиме је сва политичка и грађанска власт била концентрисана у његовим рукама (30).
Драгутин Камбер је олицетворење „политичког клерикализма“ у његовом најрадикалнијем облику – саучесништва у геноциду. Његова биографија је веома занимљива: хрватски свештеник, језуита, доктор наука, који је предавао теологију на учитељској школи у Сарајеву. Године 1944. преселио се у Загреб, где је постављен за капелана 1. хрватске ударне дивизије и заменика војног викара. Именован почетком рата за усташког „повереника“, Драгутин Камбер је издавао наређења за крваве обрачуне у логору Добој. По његовом наређењу, почетком рата 1941. године, у НДХ је за кратко време убијено преко 300 српских сељака, док је 250 њих убрзо ухапшено и предато ванредном суду и потом убијено (31). У априлу 1945. године, именован је за војног викара Хрватских оружаних снага, а месец дана касније, заједно са њима, повукао се у Аустрију. Одмах након рата, Камбер се нашао у Риму, где је написао мемоаре „Крах НДХ (Како сам га ја доживео)“, објављене у Загребу (Kamber, Dragutin Slom NDH. Kako sam ga ja proživio. Zagreb: Hrvatski informativni centar, 1995).
У његовим чланцима и говорима из ратног времена често се провлачила мисао о „заштити католичке цивилизације“ од „источних претњи“, што је етничко чишћење претворило у подобије „светог рата“. У садашњости, приватни парохијски парк у канадском Торонту, на раскрсници Мисисага Роуд и Еглинтон Авену Вест, назван је по усташком ратном злочинцу Драгутину Камберу…
Римокатолички клир је учествовао у војном и оперативном праћењу усташког режима. На многим местима, католички свештеници и монаси помагали су у формирању усташких оружаних одреда са циљем напада на југословенску војску из позадине. Многи од ових свештеника отворено су се хвалили својом војном делатношћу. Тако је „Недеља“ у броју од 22. јуна 1941. године, у чланку под називом „Последњи грчеви Југославије на острву Паг“, описала како је свештеник на овом острву учествовао у разоружавању југословенске војске: „Касно у ноћи, млади Хрвати су пратили развој догађаја. Преподобни Стипанов у Влашићима на Пагу је слушао вести и обилазио терен како би обавестио официре и војнике. Тако су нас вести затекле спремне и пуне ентузијазма. Одлучено је да се разоружају официри из Србије“ (32).
Усташки недељник „За Дом“, бр. 1, април 1941. године, додаје: „Други свештеник, заједно са два цариника, запленио је два генерала и 40 официра“. „Хрватски Народ“, бр. 251, од 4. јуна 1944. године, објавио је некролог написан од стране свештеника Евгена Белухана, о капелану Ивану Милетићу, у којем, описујући његову усташку делатност, тврди: „Као свештеник, он је допринео уништењу југословенске војске током револуције“ (33).
Усташка новина „Хрватски Народ“ од 4. јуна 1941. године поздравила је фрањевачког свештеника Радослава Главаша као „великог организатора усташа“. У чланку се, између осталог, наводи: „Тако је било и у Широком Бријегу, где се студентска омладина није дала преварити понижавајућим споразумом из 1939. године, када је Хрватска продата Србији. Студентска омладина Широког Бријега, где постоји гимназија, интернат и семениште фрањеваца, одлучно се успроставила споразуму др Мачека и његових помоћника. Након тога, почела је права борба на живот и смрт. Управо у то време, у Широки Бријег је стигао млади и енергични фрањевац фра Радослав Главаш, који је почео системски да води ову борбу. У почетку му је помагало неколико старијих ученика: Владо Мандић, Љубо Стојчић, Павао Кљаић, Драго Путица и још један стари усташки борац,
Иван Зовко из Лиса. Борба је била тешка, јер је локална власт знала шта омладина жели. Нове снаге за рад стигле су у лето 1940. године, када су се вратили студенти (скоро сви бивши питомци фрањевачког васпитања у Широком Бријегу). Борба се наставила и ширила се идеја о независној хрватској држави. Свако село је имало усташке одреде са заклетим (онима који су се заклели А.Ф.) усташама. Направљен је план за спречавање југословенске мобилизације“ (34). Овај чланак је више него показатељ. Он доказује да учешће свештенства у усташкој борби није било принудно или спонтано. То је био пажљиво планиран, дугорочни рад на подривању југословенске државности и припреми за стварање усташког режима, у којем је свештенство играло водећу улогу. Верске образовне установе нису служиле само за образовање, већ су биле идеолошки центри, „инкубатори“ за формирање радикалних националистичких и усташких кадрова. „Фрањевачко васпитање“ указује на то да су управо у стенама фрањевачких образовних установа млади људи били индоктринирани и припремани за активну борбу.
При чему за борбу која је била очигледно неправедна и крвава. За потпуно разумевање бескомпромисности усташке идеологије и њених геноцидних циљева, као и контекста у којем су формиране, потребно је осврнути се на догађаје који су претходили стварању НДХ. Један од таквих кључних догађаја било је Споразум Цветковић-Мачек из 1939. године, који је, упркос својим стабилизујућим циљевима, парадоксално само погоршао националне противречности и створио плодно тло за даљу радикализацију.
Споразум Цветковић-Мачек, потписан 26. августа 1939. године између премијера Краљевине Југославије Драгише Цветковића (Србина) и вође Хрватске сељачке странке (ХСС) Влатка Мачека, постао је кључни тренутак у историји Југославије уочи Другог светског рата – био је намењен решавању такозваног хрватског питања – сукоба између хрватског стремљења ка аутономији и српског централизма, као и стабилизацији унутрашње ситуације у земљи пред лицем све веће спољне претње.
Главни територијални резултат споразума било је стварање Бановине Хрватске. То је било беспрецедентно аутономно образовање по својој величини и овлашћењима у саставу Краљевине Југославије. Бановина је објединила две постојеће бановине – Савску и Приморску, а такође су јој припојене значајне делове Босне и Херцеговине, Далмације и Срема, где су Хрвати чинили већину или значајан део становништва. Тако је Бановина Хрватска обухватила око 26% територије целе Краљевине Југославије, што ју је чинило највећом административном јединицом и фактички је створило пространу хрватску територију, обједињену под јединственом управом.
Стварање Бановине Хрватске довело је до тога да се у њен састав против своје воље нашло преко 1 милион Срба. Ови Срби, који су живели на територијама припојеним Савској и Приморској бановини (укључујући значајне делове Босне и Херцеговине, Далмације и Срема), традиционално су били наклоњени Београду и сматрали су себе делом српског националног простора. За њих је укључивање у аутономну хрватску јединицу, иако у саставу Југославије, било схваћено као насилно отуђење од њиховог културно-политичког центра и потчињавање хрватском националном доминирању. То је постао један од кључних фактора који је допринео расту напетости и каснијој подршци Срба четничком покрету или партизанском отпору, када је усташки режим започео своје етничке чистке.
Приметимо да Далмација у историјској ретроспективи никада није била „хрватска“ земља. То је био регион са сложеним етничким саставом, где су живели Срби православци, Срби католици (у складу са одлукама Загребачког евхаристичког конгреса 1900. године, који је израдио формулу „сви католици су Хрвати“ и „сви Хрвати су католици“), који су се временом третирали као Хрвати, и значајно италијанско становништво. Вековима је Далмација била под венецијанском, а затим, од 1815. године до распада Аустро-Угарске 1918. године, под директном управом Беча као посебно крунско властелинство (Краљевина Далмација). Није била део Краљевине Хрватске и Славоније, која је имала своју аутономију у оквиру угарског дела царевине.
Концепт „Тријединог Краљевства Хрватске-Славоније-Далмације“ био је само политички пројекат и правна фикција, коју су активно промовисали хрватски Сабор и националистички покрети (попут старчевићеваца-праваша-фрањеваца) од 19. века. Циљ је био уједињење свих земаља на које су хрватски националисти полагали право као на „историјске хрватске земље“, под јединственом хрватском администрацијом. Међутим, то никада није одговарало стварном административном или етничком стању и није одражавало вољу свих становника тих територија, посебно Срба и Италијана, који су имали своје посебне политичке и националне аспирације.
Споразум је Бановини Хрватској дао широку аутономију, која ју је фактички претворила у квази-државно образовање у оквиру Југославије. У правном смислу то је значило следеће. Бановина је добила право на сопствени законодавни орган (Сабор), што је Хрватима дало могућност да доносе законе из широког спектра питања. На челу са Баном (гувернером), који је именован од стране краља, али је фактички био представник хрватског народа (Влатко Мачек је постао потпредседник југословенске владе, што је такође подвлачило његов статус), Бановина Хрватска је добила контролу над тако кључним областима као што су образовање, правосуђе, унутрашњи послови, пољопривреда, трговина, индустрија, социјална политика и здравство. То је значило да је већина свакодневних питања живота хрватског становништва решавана на локалном, хрватском нивоу, а не из Београда. Централна влада Југославије задржала је контролу само над одбраном, спољном политиком, финансијама и поштом.
За Хрвате, споразум Цветковић-Мачек, без сумње, је задовољио дугогодишње захтеве за самоуправу и територијалну целовитост хрватских земаља. Први пут од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), Хрвати су добили такав беспрецедентни ниво самоуправе, који им је омогућио да формирају сопствену политику и управљају својим пословима у оквиру готово „државе у држави“. Овај споразум, иако није давао пуну суверену независност, поставио је темеље за будућу федерализацију Југославије и постао је кулминација хрватског националног покрета за аутономију. Његов значај као предзнака могуће независности био је огроман, иако краткотрајан због брзог почетка Другог светског рата и каснијег распада Југославије.
Међутим, иако је споразум Цветковић-Мачек био значајан корак ка хрватској аутономији и многи су га схватали као „готово независност“, за усташе и њихове присталице он је био недовољан и неприхватљив. Они нису тежили аутономији у оквиру Југославије, већ потпуној, етнички чистој и сувереној хрватској државности, што је постало темељ за геноцид. Било какав компромис који би подразумевао суживот са Србима био им је неприхватљив, јер се њихова идеологија заснивала на радикалном национализму, фашизму и дубоко укорењеној србофобији.
Католичко свештенство није било пасивни посматрач или случајни учесник, већ је активно и системски обликовало, организовало и усмеравало усташки покрет на свим нивоима, користећи своје институције (укључујући образовне) за идеолошку обраду и припрему кадрова. Фрањевци су посебно активно радили на стварању моноетничке државе, а усташки извори су отворено и јасно величали њих као кључне организаторе и борце за своје радикалне циљеве.
Да бисмо погледали унапред, напоменимо да је Радослав Главаш погинуо у фебруару 1945. године током битке за Широки Бријег, када су југословенски партизани ослобађали Херцеговину. Убијен је заједно са другим фрањевцима, који су активно учествовали у одбрани манастира. У хрватским националистичким круговима он се поштује као мученик који је пао за хрватску независност, док је за цео свет он остао симбол блиске сарадње католичке цркве са усташким режимом и његовим злочинима. Међутим, усташе који су преживели, а побегли у емиграцију, нашли су своје духовне водиче у лику фрањеваца-бегунаца (35).
Духовни водичи – најприкладнији назив за представнике клира који мобилишу не само ревносне националисте, већ и верујућу омладину на „подвиге у име“ есхатолошких циљева Светог Престола. „Католичка ријеч“ од 1. маја 1941. годи
не у чланку „Раме уз раме са хрватским католицима“ веома сликовито сведочи: „Заједно са хрватским католицима, али одвојено од црквеног организма, јер се Црква не бави политиком, корачала је и хрватска националистичка омладина, фрањевачка, усташка, са својим вођама. Није сваки присталица Павелића био верни католик, али сви су знали и били уверени да је католицизам дао хрватству државност, културу, смисао жртвовања и опстанка у стогодишњој борби. Стога су, на основу историје, били уверени да хрватство, одвојено од католичке вере, губи већи део свог садржаја и снаге. Стога је усташки покрет, који је муком и крвљу својих верних чланова поставио Поглавника на чело Слободне Државе Хрватске, међу својим редовима имао скоро сву католичку омладину, многе католичке интелектуалце и грађане“ (36).
С једне стране, признаје се да је националистичка омладина (укључујући усташе) деловала заједно са хрватским католицима. С друге стране, покушава се реторички дистанцирати „црквени организам“ од ове делатности под изговором да се „Црква не бави политиком“, што је међусобно искључујућа порука: формално одрицање директног политичког учешћа, док у пракси Црква ствара идеолошку основу и мобилише кадрове. Помињање фрањевачке омладине указује на континуитет усташа са раним хрватским националистичким покретима – следбеницима Партије права Јосипа Франка, који су проповедали зоолошку србофобију, а у Првом светском рату су стварали карабинерске одреде за борбу против српског цивилног становништва – „Шуцкорпс“. „Католичка ријеч“ јасно артикулише уверење да је католицизам неодвојиви темељ хрватског националног идентитета, државности и културе, тврдећи га као извор снаге, отпорности, па чак и „смисла жртвовања“. Притом се признаје да „није сваки следбеник Павелића био католик“, али се то одмах ставља у предност РКЦ, да су чак и они који нису били дубоко религиозни, препознали и користили католицизам као темељ хрватског идентитета и легитимности свог покрета. Потврђује се да су радикали-националисти користили историјске наративе како би учврстили везу између хрватства и католицизма, а одвајање Хрвата од католичке вере третирало се као егзистенцијална претња хрватској нацији, што је одбрану католицизма (и, следствено, борбу против некатегоричких елемената) претворило у свети дуг. Занимљиво је да фраза „стога је усташки покрет, који је муком и крвљу својих верних чланова поставио Поглавника на чело Слободне Државе Хрватске, међу својим редовима имао скоро сву католичку омладину, многе католичке интелектуалце и грађане“ директно оповргава претходну тврдњу о „одвојености од црквеног организма“, са поносом изјављујући масовно учешће католичке омладине, интелектуалаца и грађана у усташком покрету. Ово потврђује тезу да је католичка средина била плодно тло и кадровска база за усташе. Чак и уобичајена за наци-фашистичке режиме хероизација насиља и жртвовања, овде је освештана кроз везу са католицизмом и националном борбом.
Закључак из овог цитата је недвосмислен: католичка вера у НДХ била је основа националног идентитета и државности, што је аутоматски искључивало из грађанства све некатегоричне (пре свега, православне Србе). У хрватском друштву на најдубљем нивоу извршена је мобилизација маса, коришћени су моћни идеолошки механизми, уз помоћ којих је учешће у расистичком покрету оправдано, легитимисано и активно подстицано, упркос формалним изјавама о „неполитичности“ Цркве. „Столетна борба“, „муке“, „жртвовања“ и друге високопарне фразе у стварности су биле борба за етнички чисту католичку хрватску државу, а не за равноправност или демократију. То је била пресловута „нова политичка култура“, која је прокрчила пут ка геноциду.
У овом аспекту, знатно јасније постаје формирање и руководство свештеника карабинерских одреда усташа.
Тако је о. Божо Шимлеш (шеф округа Ливно) лично организовао усташку милицију и набављао им оружје, саопштено је да су сви мушкарци Срби већ убијени, он је сазвао скуп у селу 27. јула 1941. године и повикао: „Жене и децу треба убити одмах. Не чекајте ноћ, јер је прошло двадесет четири сата од када је наш вођа издао наређење да ниједан Србин не сме остати жив“ (37).
Јединство предратних усташа и свештенства илуструје чланак који се појавио у „Новом Листу“ 20. септембра 1941. године, говорећи о томе да је „Велики жупан“ (шеф области) Лике и Гацка Виктор Гутић током лета и јесени 1940. године обилазио тај регион (посебно проблематичан за усташки режим због значајног српског становништва), „свуда је постављао и примао на заклетву поверене људе усташа, додељујући им разне чинове – таборник, ројник (рој – одељење. А.Ф.) и усташа. Обишао је све манастире и општине, примајући монахе, викаре и свештенике на заклетву на верност Вођи Независне Државе Хрватске“ (38).
Најпознатији међу онима који су организовали усташку милицију и руководили нападима на југословенску војску били су фрањевци, укључујући Алојзија Чосића, Мирослава Петриваца, Стјепана Налетелића и др.
„Хрватски Народ“ од 25. јула 1941. године у некрологу свештеника дона Илије Томаса истиче: „Са радошћу у срцу прихватио је усташке идеје, и већ 1937. године видимо га као заклетву усташу у густој борби, напору и борби… Транспорт је био прекинут, јер је транспортни центар Чаплине држало два усташа, два католичка свештеника – дон Илија Томас и дон Јурај Врдољак-Бишчевић. Они су разоружали све армијске јединице које су покушале да побегну преко Чаплине… Убрзо након тога, дон Илија је именован за усташког комесара за цео регион“ (39).
Поменути фрањевачки монах Сречко Перић организовао је масакр око 5.600 српских стараца, жена и деце у Ливањском крају, узимајући за помоћнике у убиствима све монахе из места Горица – двадесет људи (40).
Новине „Хрватски Народ“ од 26. августа 1941. године писале су о улози фрањеваца, који су показали посебну оперативну ефикасност: „Фрањевци не само да су ширили усташке идеје ван цркве у разним селима, већ су и омогућили хрватским борцима да се сусретну са усташким вођама у манастиру Чунтић у најтежем периоду борбе. Они су се тајно састајали под руководством свог команданта Славка Кватерника са министром Д. Мирком Пуком и другим усташама из Загреба“ (41).
Газета „Нови Лист“ од 16. јуна 1941. године доносила је следеће детаље о подривачкој делатности хрватског свештенства: „Дешавале су се ствари о којима ви вероватно нисте ни слутили. Усташе, преобучени у монахе, долазили су у села, носећи под одећом разну опрему, и припремали народ. Они су разбуктавали мржњу по целој Хрватској на такав начин да су, када су дошли наши пријатељи Немци и Италијани, нашли нас спремне“ (42).
У божићном броју новина „Нова Хрватска“ под насловом „Улога свештенства у организацији Независне Државе Хрватске“, кључни логистички покретач су такође били фрањевци, наводећи да су „францисканске средње школе у Сињу, Широком Бријегу, Високом, семинарије у Макарској, Мостару и Сплиту, као и теолошки факултет Загребачког универзитета били прави центри националног саморазумевања и плодно тло“, „из којих је сваке године излазио национални борац, који је требало да шири националне и усташке идеје“ (43). Фрањевачка гимназија у Широком Бријегу, на челу са деканом Марком Зовком, одиграла је огромну улогу у припреми ученика-касапина; многи носиоци фрањевачких одежди, бивши ученици ове школе, током рата су постали чудовишта, починивши злочине над Србима, Ромима и Јеврејима (44).
На скупу усташа у Новој Градишки 2. јуна 1941. године, Милован Жанић, један од истакнутих сарадника Анте Павелића, рекао је: „Бројне мале цркве у овом крају такође су биле сведоци и могле би да потврде полагање заклетве усташама уз светлост црквених свећа“ (45).
У Двору на Уни, свештеник Антон Ђурић је водио дневник своје делатности као усташки функционер. Дневник показује да су по његовим наређењима усташе опљачкале и спалиле село Сегестин, где је убијено 150 Срба, а у селу Горичка је ухапсио 117 људи који су одведени у концентрациони логор, где је већина убијена (46). Дневник показује да је Ђурић био „вођа геноцида“ на подручју Баније: „14. априла сам се колима од Дивуше до Костајнице, а затим возом до Загреба, упутио по инструкције и остало у вези реорганизације и преузимања целокупне власти у подручју Двор. Тамо сам добио писмени декрет којим сам именован за усташког повереника за подручје Двор. Из Загреба сам се вратио у среду, 16. априла. Одмах увече сам се састао са предводницима свих села, и 17. априла смо се договорили о сваком подухвату и о свему. Само у Двору сам заклао 80 српских чиновника и службеника“ (47). Свештеник Никола Билогривић био је један од организатора истребљења Срба у Бања Луци и њеној околини (48).
У Јасеновцу су масовна погубљења Срба посебно „прославили“ римокатолички монах-фрањевац Мирослав Филиповић (прозван Мајсторовић – „мајстор за клање“), који је лично заклао неколико хиљада људи „србосеком“ (специјалним ножем, конструисаним за брзо и ефикасно убијање). Такође је познат свештеник Перо Брзица, који је редовно побеђивао у усташким кладионицама – ко ће за ноћ убити више српских затвореника у Доњој Градини (49).
Постоје монструозни примери логора за српску децу, чије су родитеље усташе претходно послали у Јасеновац или бацили у карстне поноре – такозване „јаме“. Један од најтужнијих примера је дечји логор Јастребарско, којим су управљале монахиње „милосрднице“ на челу са сестром Бартом Пулхеријом, рођаком усташког „доглавника“ Миле Будака, оснивача усташког покрета и аутора поменутог хрватског плана „решавања српског питања“. Монахиње „милосрднице“ биле су под непосредном јурисдикцијом и надзором „блаженог“ надбискупа Алојзија Степинца, који је и сам неколико пута посетио дечји логор. У логору су посебним мучењима гладне и болесне деце, као и над лешевима умрлих, „истакла“ се економ логора монахиња Гауденција (50).
Свештеник из Бусоваче Еуген Гујић био је немилосрдни кажњивач српских жена и деце, убијао је и српске православне свештенике. Тако је у Билешеву код Зенице убио православног свештеника Српске православне цркве Миладина Минића и учествовао у убиствима српских цивила (51).
Све ово су чисти изрази расизма, тј. свест да је Запад „једино исправна цивилизација“, а римокатолицизам – „једино исправна религија“. Поменути злочини, који излазе из оквира елементарне човечности, у овом случају су били израз не личне патологије, већ верске антропологије, чији је централни елемент било превазилажење католика-Хрвата над православним Србима.
Учешће свештеника у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима није било лични лудило појединаца, већ је представљало вертикално интегрисани систем: од највише хијерархије, која је давала директиве, до редовних монаха, који су вршили улогу џелата. Ово је „политички клерикализам“ претворило у инструмент тоталног уништења, пре свега, Срба, као и Јевреја и Рома. Сам пројекат НДХ са својим тоталним фокусом на уништење показује да је он и створен, и могао се развијати само у условима постојања доминантног контрагента српског православног корпуса, то је био la raison d’être усташке државе, која је реализовала вековне аспирације Римске курије за верску експанзију, у геополитичком смислу предвиђајући успостављање границе на реци Дрини, која је делила „цивилизоване“ хрвате-католике од „варвара православних Срба“. Своју „цивилизованост“ и духовно-моралне координате римокатоличко свештенство и његови саучесници показали су у потпуности. Укључујући и то да су у хрватски идентитет уградили сегмент нискофункционалне, карикатурне, али изузетно агресивне патологије. Св. Престо и Загребачка надбискупија створили су вечно језгро србофобије, спајајући еуфорију етничке мобилизације са мржњом, страхом и саучесништвом целе нације у монструозним злочинима. Ово гориво је самоодрживи систем, никада неће изгорети, јер ни у данашњој Хрватској не постоје фактори који би га неутралисали. Колективно лудило у истребљењу Срба није знало за ограничења у четири геноцида почињена над Србима – ни почетком 20. века, ни током Другог светског рата, ни у НДХ, ни током грађанског рата на територији Хрватске (1991-1995), ни током „пузајућег етноцида“ у РХ до данас. „Треперећи“ (са периодичним репризама) геноцид постао је „културно-цивилизацијски бренд“ Хрватске. Државност НДХ била је истински клерикални пројекат, јер је у њој објединила националну и верску пројекцију: у светском погледу Хрвата учврстила се верска компонента, а црква је преузела политичку, идеолошку, институционалну и логистичку улогу.
На овај начин се одвијала геокултурна борба – увођење србофобских стандарда, појмова, вредности, па чак и естетике за цео хрватски народ, чије је „метафизичко уточиште националног духа“ сведено на елиминацију геополитичког конкурента РКЦ – Срба.
—
(1) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(2) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(3) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(4) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(5) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(6) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(7) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(8) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(9) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(10) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(11) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(12) Ronald Reagan Presidential Library and Museum. White House Office of Records Management (WHORM), Subject File. Compilation of Reports and Correspondence concerning Clerical Involvement with the Ustashi Regime in World War II Yugoslavia. Case File Number(s): 321600-321999; Box Number: 5. Simi Valley, CA. Оцифрованный документ, доступ получен 28 марта 2026 г. URL: https://www.reaganlibrary.gov/public/2023-07/40-654-TR123-01-005-011-2023.pdf P. 65. (Materials regarding the Ustashi and Catholic clergy in Croatia).
(13) Ronald Reagan Presidential Library and Museum. White House Office of Records Management (WHORM), Subject File. Compilation of Reports and Correspondence concerning Clerical Involvement with the Ustashi Regime in World War II Yugoslavia. Case File Number(s): 321600-321999; Box Number: 5. Simi Valley, CA. Оцифрованный документ, доступ получен 28 марта 2026 г. URL: https://www.reaganlibrary.gov/public/2023-07/40-654-TR123-01-005-011-2023.pdf P. 67. (Materials regarding the Ustashi and Catholic clergy in Croatia).
(14) Ronald Reagan Presidential Library and Museum. White House Office of Records Management (WHORM), Subject File. Compilation of Reports and Correspondence concerning Clerical Involvement with the Ustashi Regime in World War II Yugoslavia. Case File Number(s): 321600-321999; Box Number: 5. Simi Valley, CA. Оцифрованный документ, доступ получен 28 марта 2026 г. URL: https://www.reaganlibrary.gov/public/2023-07/40-654-TR123-01-005-011-2023.pdf P. 65. (Materials regarding the Ustashi and Catholic clergy in Croatia).
(15) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The
American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(16) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(17) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(18) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(19) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(20) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(21) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(22) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(23) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(24) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(25) Ronald Reagan Presidential Library and Museum. White House Office of Records Management (WHORM), Subject File. Compilation of Reports and Correspondence concerning Clerical Involvement with the Ustashi Regime in World War II Yugoslavia. Case File Number(s): 321600-321999; Box Number: 5. Simi Valley, CA. Оцифрованный документ, доступ получен 28 марта 2026 г. URL: https://www.reaganlibrary.gov/public/2023-07/40-654-TR123-01-005-011-2023.pdf P. 77. (Materials regarding the Ustashi and Catholic clergy in Croatia).
(26) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(27) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(28) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(29) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(30) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(31) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom s
vetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(32) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(33) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t701-s110.html
(34) Цит. По: Виловић Ђ. Крвава црква: Хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима Срба. Београд: Српска радикална странка, 2009. С. 72.
(35) Виловић Ђ. Крвава црква: Хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима Срба. Београд: Српска радикална странка, 2009. С. 77.
(36) Цит. По: Виловић Ђ. Крвава црква: Хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима Срба. Београд: Српска радикална странка, 2009. С. 78.
(37) Ronald Reagan Presidential Library and Museum. White House Office of Records Management (WHORM), Subject File. Compilation of Reports and Correspondence concerning Clerical Involvement with the Ustashi Regime in World War II Yugoslavia. Case File Number(s): 321600-321999; Box Number: 5. Simi Valley, CA. Оцифрованный документ, доступ получен 28 марта 2026 г. URL: https://www.reaganlibrary.gov/public/2023-07/40-654-TR123-01-005-011-2023.pdf P. 65. (Materials regarding the Ustashi and Catholic clergy in Croatia).
(38) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(39) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(40) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(41) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(42) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(43) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(44) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(45) Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs, 1961. Available at: https://archive.org/details/GenocideInSatelliteCrotia19411945ARecordOfRacialAndReligousPersecutionsAndMassacres. Accessed March 27, 2026.
(46) Christ and the ustashi march together [Elektronski resurs] // Tapatalk. 12.08.2001. URL: https://www.tapatalk.com/groups/drnis/cuvajte-se-drnisani-t7
01-s110.html
(47) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(48) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(49) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(50) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
(51) Zločini rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu [Elektronski resurs] // Koreni.rs. 23.02.2023. URL: https://www.koreni.rs/zlocini-rimokatolickih-svestenika-nad-srpskim-civilima-u-drugom-svetskom-ratu/
