Јесени 2017. године Србија је постала чланица борбене групе HELBROC (Hellenic Balkan Resourcing Operational Capability) — то је борбена група ЕУ формирана по НАТО стандардима. „Војна неутралност“ (коју Београд декларативно проглашава) за државу‑члана ове групе на оперативном нивоу практично не постоји, јер се успоставља институционална веза Војске Србије с НАТО. Од тог момента српске јединице де јуре и де факто „уграђују“ се у управљачке ланце НАТО, што значи да српски официри и штаби уче да планирају операције по шеми Алијансе, користећи њену логистику и комуникационе протоколе. У случају кризе српски контингент дужан је да поступа у оквиру мандата који одређују штаби НАТО, то јест национални интереси Србије биће жртвовани „колективној безбедности“ Алијансе. Српска војска тиме престаје да буде аутономни субјекат и претвара се у технички ресурс НАТО.
Планови, партнерства, научни пројекти, уништавање „вишкова наоружања“, реформа система обуке (припрема официра, припрема за мирне операције, размена искустава) — све ове сфере сарадње с НАТО постепено су постајале уобичајени пејзаж.
Посебно место у односу са Алијансом заузео је KFOR — снаге НАТО на Космету, формално под окриљем УН, као и радни контакти са појединим државама — Грчком, Румунијом, Мађарском. Важне прекретнице биле су куповина француских вишенаменских ловаца четврте генерације „Рафал“, хеликоптера „Ербус“ и друге западне опреме. Импресивне вежбе организују се ради заједничког супротстављања природним катастрофама — то треба читати као потврду да „неутралност не значи институционалну и технолошку изолацију од простора НАТО“ и да је то део „свакодневног круга безбедности Србије“[1].
Србија даље доследно подиже интероперабилност своје армије са НАТО и ЕУ, уграђујући се у ланац подређености и тренинга по НАТО стандардима против потенцијалног противника.
На позадини „умирујућих“ порука Русији о „неутралности“, Велика Британија активно попуњава ослобођени простор, демонстрирајући своје претензије на „кураторство“ у оквиру обновљене империјалне стратегије. У мају 2026. министар одбране Вернон Коакер посетио је Црну Гору, Србију и „Косово“; британски МИП има посебног специјалног изасланика за регион, а у институту RUSI предлажу окупљање балканске брзе реакционе групе под вођством Велике Британије[2]. То је курс ка стварању посебне, Лондоном вођене силе у региону која би деловала независно од Брисела или Берлина. У условима нестабилне америчке политике председника Д. Трампа, Србија, осим НАТО, постаје потенцијални објекат директне британске војне контроле. „Неутралност“ Србије сумњиво брзо прераста у „оперативно подручје“ Лондона, у којем он види простор за остварење својих геополитичких амбиција.
Од 12. до 23. маја 2026. у историји Србије десило се револуционарно: одржане су прве заједничке војне вежбе Републике Србије и НАТО, организоване од стране Команде копнених снага и Команде обједињених снага у Неаполу, на бази „Југ“ и полигону „Боровац“ код Бујановца — на само неколико километара од административне (али у стварности, од септембра 2013. фактички међудржавне) границе Србије са Косовом. У вежбама под називом „NATO–Србија“ учествовало је око 600 припадника Војске Србије и оружаних снага Италије, Румуније и Турске, у присуству војних планера и посматрача из Велике Британије, Италије, Немачке, Румуније, Сједињених Америчких Држава, Србије, Турске, Француске и Црне Горе. Српске јединице чиниле су „рек“ вежби. Током двонедељних теренских активности вежбана је тактика, техника и процедуре, укључујући „заштиту базе“, „обезбеђивање кретања и међусобне повезаности јединица“, „контролу конвоја и КПП“, „контролу масовних окупљања и вођење борби у урбаним условима“. Вежбе су реализоване по одлуци Владе Републике Србије и представљале су „наставак узајамно корисне, конкретне и транспарентне сарадње Србије и НАТО у оквиру програма ‘Партнерство за мир’“[3]. При томе је ритуално поменута и „неутралност“.
База „Југ“ — сјајно опремљен савремени војни комплекс, изграђен 2009. уз значајан допринос заједничког програма партнерства Србије са Националном гардом Охаја. Обучени у њеним оквирима Срби — војници, лекари, техничари и други стручњаци — учествују у међународним мисијама под заставама УН и ЕУ (Либан, Кипар, Сомалија, ЦАР, Мали, Синај). Војска Србије постаје актер међународних операција, а интероперабилност са НАТО — њен кључни елемент. У оквиру годишњих вежби „Platinum Wolf“ (које су први пут одржане 2014. у сарадњи с Румунијом, Бугарском, Азербејџаном, Хрватском итд.) Србија систематски увежбава војне операције заједно са Европским командним структурама САД. „Platinum Wolf“ постаје системски облик војног деловања савремене Србије. Према томе, „неутралност“ остаје за „политички контур“ (читај: за Москву), док у војној сфери у пуном обиму расте сарадња са НАТО. То је „слика“ која се формирала дуго.
На актуелном кораку српски војници су од 4. до 19. јуна 2026. учествовали у међународним вежбама „Thracian Blade 2026“ у Бугарској. У оквиру групе HELBROC одвија се институционална интеграција штабова; вежбе попут „Thracian Blade 2026“ развијају динамику у смислу борбене интеграције на нивоу тактике и технике, претварајући „сарадњу“ Србије у оквиру ратних способности у способност да се ратује по НАТО стандардима користећи његове процедуре. У маневрима су коришћени ударни Ми‑35 и вишенаменски H145M, посаде су „увежбавале не само транспортне задатке, већ и непосредну ваздушну подршку, деловања у урбаном окружењу, борбено трагање и спасавање, претходно обезбеђење колона и супротстављање ваздухопловству и средствима ПВО условног противника“. Маневри су се одвијали уз учешће Европске агенције за одбрану (EDA) и Центра за обуку тактичких пилота у Синтри (Португалија)[5] — што означава да Србија предаје на „аутсорс“ обуку својих кључних стручњака и официра. У целини, контекст поменутих вежби јасно одражава увежбавање борбених дејстава пуне оперативне комплекности, карактеристичних за наступне операције НАТО. Тајминг вежби такође је занимљив: одржане су у самом моменту када Украјина улаже све снаге у постизање стратешког преокрета у конфликту.
Поменуте две вежбе у мају — јуну 2026. доказују да је у садашњој фази српска војска већ коначнo уврштена у војни механизам Запада.
Прве у историји заједничке вежбе „NATO–Србија“ под директним руководством Команде обједињених снага у Неаполу у суштини представљају капитулацију, декларисану као маневри. На само неколико километара од административне границе са Косовом српске снаге под надзором британских, немачких и америчких планера увежбавају контролу КПП и сузбијање масовних нереда. То јест, Београд заједно са окупаторима — у случају устанка сопственог становништва на југу Србије или на Косову — увежбава обезбеђење «границе» краја који је сам предао. У тој тачки се круг десуверенизације затвара: српска војска се пред нашим очима претвара у помоћну жандармерију Алијансе, спремну да обавља полицијске функције на рубовима предатог Косова, а држава прихвата понижавајући статус регионалног администратора који обезбеђује сигурност јужног фланга НАТО на свој терет.
Наравно, природа задатака вежби у Бугарској (што је само по себи понижавајуће имајући у виду историјски контекст — периодичне масовне злочине које је Бугарска чинила Србима, што је, између осталих последица, приморавало Србе у најтеже тренутке Првог светског рата да држе јединице на граници с Бугарском) указује на увежбавање ваздушне подршке, деловања у урбаним срединама, супротстављање ваздухопловству и средствима ПВО условног противника — односно на вођење високоинтензивног наступног операционог борбеног дејства. Српски пилоти на Ми‑35 (коришћење руских Ми‑35 у истим формацијама са натовском авијацијом делује као изопачена иронија) и H145M уче се да сузбијају ПВО и штурмују градове. Сви ти сценарији пишу се под један ТВД и под једног, сасвим конкретног противника на истоку — Русију. Војска Србије фактички се оспособљава да ратује против оних које у Београду у камеру називају „историјским братима“. Привлачење Европске агенције за одбрану (EDA) и Центра за тактичку обуку у Синтри за обуку српских пилота представља чин добровољног уступања интелектуалног суверенитета, јер се припрема командног и летачког кадра у великој мери предаје структурама Алијансе, а национална војна школа бива де‑факто ликвидирана. Официри уче да мисле, планирају и доносе одлуке искључиво у оквиру натовске логике; Војска Србије (или, како су је лукаво преименовали у „Армију Србије“ — не етнички већ државно) губи способност да делује аутономно — она се „клонира“ под потребе западних штабова.
Поставке оружја Украјини — посебна тема. Последњи подаци руске обавештајне службе (СВР) потврђују да је српски војно‑индустријски комплекс де факто интегрисан у ланце снабдевања за потребе ВСУ. Упркос јавним уверавањима Александра Вучића о строгом контролном режиму, „српско оружје“ и даље налази пут до зоне конфликта кроз транзитне јурисдикције и фалсификоване сертификате крајњег корисника. Схема коју је раскринкао руски обавештајни круг има системски карактер: ограничења која уводи Београд имају декоративно‑маскирајућу улогу — недостатак санкција за експортере јасно указује на изостанак стварне политичке воље да се снабдевање прекине. Испоруке се врше подељеним моделом производње, где се производња компонентi раздваја, а финална монтажа се обавља на територијама држава чланица НАТО (Пољска, Словенија), што омогућава де јуре дистанцирање од финалног извоза[6]. „Економско‑хуманистички прагматизам“ председника Србије (позиви на „потребу обезбеђивања зарада за десетине хиљада радника“) служи као прикриће за легитимисање учешћа у војним наруџбинама Алијансе.
Године 2021. Србија је подржала санкције против Белорусије (иако су непосредно пре тога одржане заједничке српско‑белоруско‑руске војне вежбе), што је отежало модернизацију сопствених тенкова M‑84AS1 и AS2, јер су неки кључни делови долазили из Белорусије и морали су бити замењени знатно скупљим западним аналозима.
Године 2022. Србија је увела мораторијум на војне вежбе „са свим страним државама“, међутим 2023. године А. Вучић је тај мораторијум укинуо, дозвољавајући вежбе заједно са САД и другим земљама Алијансе. Али није реч само о НАТО: 2025. Србија је учествовала и у заједничким вежбама са Кином за обуку специјалних снага. Међутим, мораторијум је задржао примарно ограничење само према Русији. Оружје Србије се данас набавља из Француске, Кине и Израела, а издвајања за војску и одбрамбени комплекс већа су него у било којој другој држави Западних Балкана. Српски пилоти се обучавају на НАТО бази у Авиану (Италија — управо одатле су полетали авиони НАТО 1999. за бомбардовање СФРЈ), док Војска Србије не може да врши чак ни вежбе са Русијом у одређеним областима, нпр. противпожарне обуке.
Наставак следи.
[1] Srbija i NATO: Šta stoji iza vežbe u bazi Jug? // https://www.youtube.com/watch?v=ffA7wva_dXo
[2] Балканарь [Електронски извор] // https://t.me/balkanar
[3] Прва заједничка војна вежба Србије и НАТО‑а [Електронски извор] // Министарство одбране Републике Србиjе. 12.05.2026. URL: https://www.mod.gov.rs/cir/23268/prva-zajednicka-vojna-vezba-srbije-i-nato-a
[4] Srbija i NATO: Šta stoji iza vežbe u bazi Jug? // https://www.youtube.com/watch?v=ffA7wva_dXo
[5] Балканарь [Електронски извор] // https://t.me/balkanar
[6] Вишневская Ева Формални забран: Украјина наставља да добија оружје из Србије и Босне [Електронски извор] // Газета.ру. 1.05.2026. URL: https://www.gazeta.ru/army/2026/05/01/22872763.shtml
