Апогеј опраштања са озлоглашеном „руском столицом“ спољне политике Србије био је Самит Украјина — Југоисточна Европа, који је одржан у хрватском Дубровнику 9. октобра 2024. године. Овај догађај постао је полазна тачка отвореног „коренитог заокрета“ Вучића према Западу. На самиту су учествовали представници 11 земаља региона, укључујући „председницу Косова“ Вјосу Османи и председника Украјине – Владимира Зеленског (главног „слављеника“, који је допутовао у Дубровник ради мобилизације региона). „Домаћин“ скупа био је премијер Хрватске Андреј Пленковић, а самиту су присуствовали и лидери готово свих земаља региона који ЕУ виде као приоритет: Еди Рама (Албанија) — активни заговорник западног курса, Милојко Спајић (Црна Гора) — чија је влада водила стриктно проевропски курс, председник Црне Горе Јаков Милатовић, члан Председништва БиХ Денис Бећировић, премијер Северне Македоније Христијан Мицкоски, премијер Словеније Роберт Голоб, премијер Грчке Киријакос Мицотакис и в.д. премијера Бугарске Димитар Главчев. Састав гостију недвосмислено показује да је самит замишљен као манифестација на којој Русија треба да „добије јавно аутодафе“, док је присуство Вучића подсећало на мафијашко „везивање крвљу“ — дипломатски излазак Србије из руске орбите морао је бити забележен на заједничкој фотографији и запечаћен потписом испод заједничке декларације.
У завршном документу, који су потписали поменути лидери земаља, укључујући Александра Вучића, зафиксиране су следеће тачке:
1. Србија се званично сагласила са неопходношћу имплементације мировног плана који је Русија сматрала неприхватљивим ултиматумом.
2. Директна осуда „руске агресије“ против Украјине (пре тога је Вучић избегавао потписивање докумената у којима се Русија директно назива „агресором“).
3. Учесници декларације изразили су пуну подршку независности, суверенитету и територијалном интегритету Украјине унутар њених међународно признатих граница (укључујући Крим и Донбас); декларација је позвала на повлачење руских снага са ових територија.
4. Декларација позива на јачање подршке Украјини, укључујући „војну и одбрамбену помоћ“[1].
У Дубровнику је Србија званично стала у исти ред са земљама које активно помажу Украјини (Хрватска, Албанија, Косово и др.). Само учешће Вучића на овом догађају заједно са „председницом Косова“ (које Украјина де јуре не признаје, али ни за В. Зеленског то није представљало проблем), треба посматрати као озбиљан ударац суверенитету Србије — Вучић је фактички легитимизовао присуство Косова на међународној арени.
Испоруке оружја Украјини преко трећих земаља представљају израз антируских обавеза које је Србија преузела Дубровачком декларацијом из 2024. године. У суштини, овај међународни документ означио је званични крај српске неутралности. Вучић је постао пуноправни учесник антируског дипломатског фронта, потписујући документа која су у директној супротности са „традиционалним савезом“ и „историјски братским односима“ са Русијом, „балансирајући“ ка курсу који је потпуно супротан Москви управо у тренутку када јој је подршка најпотребнија.
У сувом остатку, „неутралност“ је постала само згодна параван-излог за сервисирање интереса непријатеља Русије. Дубровачка декларација постала је „улазна карта“ Србије у западни клуб, док Београд „продаје“ своју лојалност НАТО-у по цену деконструкције односа са Руском Федерацијом.
Симбол мутације српске елите постала је садашња председница Скупштине Ана Брнабић. Њена фигура је класичан, лабораторијски производ западног „кадровског инжењеринга“. Као бивши функционер америчке агенције USAID и структуре NALED, која је образовање стекла у Великој Британији, Брнабић оличава тип обезличеног глобалистичког технократе, потпуно „ослобођеног“ од српског идентитета. Њени породични корени по очевој линији воде до хрватског острва Крк, а председница српског парламента (и бивша премијерка земље) поседује држављанство Хорватије — државе чланице НАТО-а. Особа са хрватским пасошем у џепу и америчким невладиним (НВО) бекграундом иза себе доследно демонтира остатке српског суверенитета, успут изјављујући да се односи Београда и Москве „не могу назвати братским“[2]. Брнабић је „кадровски тријумф“ Запада, будући да је управљање кључним институцијама Србије препуштено менаџеру за кога је једино службено упутство — извршавање налога сопствених спољних пројектаната.
Тако Србија неизбежно дрифтује ка „прозападном консензусу“, али уз очување „неутралне“ декорације. Москва и Београд су деценијама подржавали илузију узајамне ексклузивности. За Русију је Србија последњи „бастион“ утицаја на Балкану, „свој међу туђима“, док је за Вучића Русија инструмент унутрашње легитимације: да покаже бирачком телу како он није „марионета Запада“, већ „лидер који маневрише између две столице“. Признати Вучића као „не нашег“ значит зафиксирати неуспех двадесетогодишње балканске политике, односно Москва подржава Вучића не зато што је он проруски оријентисан, већ зато што би алтернатива могла бити још гора (отворено прозападни режим без маске „пријатељства са РФ“). Србија постаје логистичко чвориште за снабдевање противника РФ, а Вучић (или онај ко дође после њега, који ће највероватније бити још прозападнији) дефинитивно ће легализовати Косово. Тада се у свој својој неумољивој оштрини поставља питање: шта ће уопште остати од „српског суверенитета“? Наш одговор ће зазвучати безмилосно — ништа. Србија ће се претворити у „регионалног администратора“ који извршава захтеве Брисела и Вашингтона, задржавајући само спољна обележја државности.
——————————
Док је Србија заузета „маневрисањем“ између НАТО-а и РФ, она губи своје духовно поље. Осим војно-политичког симулакрума „неутралности“, потпуно исти симулакрум постоји и у области званичне политике — „национал-патриотска“ и „русофилска“ имитација. У савременој Србији не постоји ниједна организација у којој би се профилисала национална политика. Претходни режим Бориса Тадића радио је исто, али тада је постојала кључна разлика: постојала је опозиција. Разлика између Тадића и Вучића огледала се и у томе што је Тадић потписао, али није реализовао низ споразума, и што је Тадић имао локалне саветнике. Међутим, под Вучићем се домаћи тим замењује англосаксонским; конкретно, саветник бившег српског радикала постају бивши британски премијер Тони Блер и бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери.
Сада институционалне опозиције нема, њену улогу имају спонтани масовни студентски протести који код званичног Београда изазивају нападе неконтролисаног беса. Ствар је у томе што је формализоване политичке организације лако контролисати, а пошто постоји контрола, национална политика се спроводи све слабије. Али није лако контролисати народ, што „колективни Запад“ одлично разуме: препрека пројектима преформатирања региона у антисрпском и антируском (што је међусобно повезано) смеру јесте управо српска национална свест. У вези са тим, на обраду свести Срба и поткопавање националног духа — који је бекомпромисно оријентисан на Светосавско и Светокосовско предање и Русију — бачене су колосалне снаге.
У суштини, Русија у Србији има само овај један ресурс — српски народ (српску националну свест и народни дух). Међутим, у друштвено-политичком животу на званичном нивоу долази до афирмације принципа „другосрбијанштине“ — анти-Србије, „друштвеног инжењеринга“ који се уводи на свим нивоима, а посебно у образовном систему — о чему речито сведочи чињеница да српске школске уџбенике издаје хрватски издавачки холдинг, док НАТО лоби преузима Одељење за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду — централну академску институцију за историју Србије, кадровску и научну ковницу за целу земљу. Идеолошки садржај „другосрбијанштине“ се у потпуности поклапа са влашћу, осим у једном: односу према Русији, према којој Вучић наизглед декларише „пријатељске и братске односе“ (али не треба се заваравати — српски председник веома великодушно користи тако „китњасте“ дефиниције, па и према Азербејџанцима, на пример). Међутим, суштину односа према Русији анализирали смо у претходним деловима ове серије. Пројекат „другосрбијанштине“ фокусиран је на нихилизам према значају КиМ — негирање његове ванвременске важности, банализацију косовског питања уз исто тако дубок нихилистички однос према српском народу, јер су ова два питања повезана онтолошки, аксиолошки и егзистенцијално: Косово и Метохија су разлог постојања Срба. Западни когнитивни хибридни рат усмерен је на сламање саме српске суштине — Косовског завета, ослободилачке традиције Срба. Управо зато А. Вучић спроводи форсирано бекство од националног идентитета, уништавање свега духовног и културно вредног за Србе — без нуђења алтернативе, чисто уништење.
Али овде постоји још један базични моменат: српска национална свест је нераскидиво проруска и русофилска, што је за Запад априори неприхватљиво да остане нетакнуто. Стога, вишевекторска западна борба („дубоке државе“) против Русије нужно мора укључити и борбу против српске националне свести, уз болно, готово „параноично“ прогањање свега што може представљати опасност за НАТО. У том контексту, пројекат „Велике Албаније“ који САД посебно промовишу у XXI веку (у јавном дискурсе скромно назван „Мини-Шенген“ — „Отворени Балкан“) представља затварање Источног питања, при чему се српски национални корпус „скупља“ и физички и ментално до нивоа који у принципу искључује „долазак Русије“ на Балкан по формули: „на албански простор Русија нема приступ“.
У димензији поткопавања духовне структуре Срба треба посматрати и сусрет председника Србије са римским папом Фрањом 12. септембра 2019. године, током којег је А. Вучић „изразио искрену захвалност Светој Столици и папи Фрањи на подршци коју пружају евроинтеграцијама Србије“[3].
Подсетимо, Европска унија у европске интеграције Србије укључује званично правно признање Косова као независне државе[4], док Света Столица нема ништа против тога да „Република Косово“ присвоји српско културно наслеђе. Овом процесу се придружује и УНЕСКО (UNESCO), чијом су резолуцијом из 2004. године српски православни манастири проглашени историјским наслеђем Косова. Потврда ових промена дешава се пред нашим очима: 27. јуна 2026. године на Google мапама православна црква у селу Церница код Гњилана означена је као „албанска православна светиња“. Церница је село у Косовском Поморављу, у близини Гњилана, а црква Светог Илије у овом селу страдала је након 1999. године: била је оштећена експлозивом, а потом обновљена и поново освештана 2002. године, на Илиндан. Реч је о српској православној светињи, делу српског духовног и историјског наслеђа[5], које се „пузећи“ предаје Албанцима, што значи да се рат води за душу народа.
Албанци у динамици процеса национално-конфесионалног инжењеринга нису историјски изузетак. Црногорска православна црква планирана је још у време титоизма, Македонска православна црква (самопроглашење независности (аутокефалности) — 1967. године, потпуно канонско признање — 2022. године) имала је задатак да прокрчи пут бугаризацији Македоније, због чега Бугарска од почетка југословенске кризе никада није улазила у спор са Албанцима око албанизације Македоније. Све наведено је дугорочни пројекат стварања синтетичких култура које постају антитеза српству. Али Албанци су посебна врста „геополитичког носача авиона“ против Русије, чији је задатак да спречи ширење српског националног корпуса и његов излазак на јадранско-медитерански регион. Због тога су Срби и „избачени“ из Далматинског приморја (укључујући историјско „деловање“ Римокатоличке цркве на превођењу Срба у унију и Хрвате, чему је допринела Католичка акција, проглашена енцикликом папе Пија XI „Ubi arcano Dei“ 1922. године) и Црне Горе, како би се спречио излазак Русије на топло море преко „српског фактора“.
САД су, са своје стране, као резултат „заштите косовских Албанаца“ 1999. године, у стварности, исправљајући грешку Д. Ајзенхауера, обезбедиле своје војно присуство у виду дубоко конспиративне америчке базе „Бондстил“ на Косову.
Срби су државотворни народ, духовно оријентисан према Русији, притом окружен непријатељски настројеним народима — на пример, Мађарима, који су делом оријентисани ка Немачкој, а делом ка Ватикану. А Срби су носиоци оне цивилизације против које Ватикан води дуготрајни историјски рат. Немачка је управо зато инсистирала да 2004. године, од Балтика до Црног мора, у НАТО уђу Бугарска и Румунија, иако нису испуњавале ниједан услов. А са стране Пољске, у контексту актуелне агенде, лежи пројекат „Интермаријума“ (Међуморја) — стварање „санитарног кордона“ око Русије.
Судбина народа, а не појединца који је протагониста деструкције Србије — повезана је са Русијом.
И тако даље. Иако је не тако давно, на 8 км од Приштине, постојала српска полицијска станица у којој су косовски Албанци добијали документа Републике Србије која су им, поред осталог, омогућавала да се слободно крећу у региону и свету…
Сваки корак „Републике Косово“ говори о ефикасном моделу мобилизације становништва и заштите сопственог суверенитета. Понашање вођа ОВК (УЧК) одговара понашању суверене државе: ставили су под контролу целу „своју“ територију, укључујући и север. Али проблем је у томе што атрибуте државности (границе, царину, војску) ни НАТО ни Ослободилачка војска Косова (ОВК) нису могли да обезбеде — то су окупационе структуре. Атрибуте државности може да обезбеди само Србија. Исто као што је само Србија могла да се сагласи са тим да Срби на Космету морају да узимају „косовске пасоше“, „косовске“ регистарске таблице, да учествују на „косовским изборима“, са распоређивањем „приштинске полиције“ на северу покрајине (неважно је што су у њеном саставу овде етнички Срби – они су дужни да извршавају наређења свог руководства), да преда Приштини телекомуникациони и електроенергетски систем, катастар, матичне књиге, језеро Газиводе и рударско-металуршки комбинат „Трепча“ (оба ова последња објекта налазе се на српском северу покрајине). У тренутку писања овог текста, 27. јуна 2026. године, стижу подаци да Албанци у селу Чачево (општина Зубин Поток, север Космета) руше српске куће и исељавају Србе[6]. Тако се „нова реалност“ ствара вештачки, а затим се од свих унутрашњих и међународних фактора (пре свега од Русије, која је гарант Резолуције СБ УН 1244, која Космет третира као неодвојиви део Србије) захтева да се прилагоде новом систему.
У светлу горе наведеног, циљана анихилација националне опозиције омогућава А. Вучићу да задржи привид како се налази на полунационалној позицији, док је у стварности на ултраглобалистичкој позицији. Главна препрека за њега је српски идентитет, а његово главно деловање усмерено је на поље националне свести како би Србију учинио „национално неутралном“. Запад захтева одрицање од суверенитета — и то само од Србије. Ни од једне друге земље Запад није тражио да се одрекне суверенитета и територијалног интегритета. Губитак КиМ је ударац за саму структуру постојања српског народа — како у духовном, православном дискурсу, тако и у реалној егзистенцији.
Да би Срби могли да пруже отпор окупацији в духовној, политичкој, економској и културној сфери, мора да постоји системски отпор, укључујући институционални и ванинституционални ниво. Године 1999. српски национални дух је достигао апогеј, читав народ се подигао против НАТО-а. Али данас је од тог духа остало мало, то није ресурс без граница, а ово је био делом груб, делом суптилан рад (синтеза) услед којег се народ обманом води у правцу супротном од националних интереса.
Тако, под маском „неутралности“ и привидног „маневрисања између две столице“, режим Александра Вучића методично спроводи пројекат „пузеће“ десуверенизације Србије, који се огледа у свесном уништавању српске националне свести, поништавању историјских наратива и форсираном дрифту у орбиту НАТО-а. Илузија о „свом човеку“ у Београду, коју је Москва неговала, дефинитивно се распршила у октобру 2024. године у Дубровнику – управо у тренутку када је Русији највише потребна подршка савезника, Србија се залагањем свог руководства претвара у војни, логистички и идеолошки плацдарм против Русије на Балкану.
Оно што се данас дешава на Косову и Метохији — од депортације српских наставника и лекара кроз систем приштинских „аусвајса“, до симболичког чишћења националног памћења — законити је исход вишегодишње политике Београда, који је доследно легитимизовао уступање.
Данашња Србија, увучена у антируски дипломатски фронт и интегрисана у НАТО логистичке ланце снабдевања, постаје инструмент сопственог пораза.
„Систем хомеостазе“ Александра Вучића, маскиран у војну неутралност и „балансирање“, у пракси се претворио у ефикасан механизам за фазно демонтирање српског суверенитета.
Губитак Косова и Метохије у овом контексту је егзистенцијални ударац за сам српски национални корпус, који тиме остаје без свог духовног и историјског утемељења.
Процес „десрбизације“, праћен стварањем синтетичких идентитета и преузимањем културних институција, усмерен је ка решавању главног задатка Запада: коначном потискивању руског утицаја из јадранско-медитеранског региона и претварању Србије у „регионалног администратора“ чија је „неутралност“ само кулиса за сервисирање глобалистичке агенде.
На крају, уколико се код српског народа не изгради системски институционални отпор, овај процес ће се завршити „скупљањем“ Србије до нивоа на коме ће сам појам „српски идентитет“ постати само етнографски остатак лишен геополитичке субјективности. Србија ће престати да буде Субјекат историје и претвориће се у њен неми Објекат.
Крај.
——————————
[1] Dubrovačka deklaracija rezimira snažnu političku volju država ovog dijela Europe da se pomogne Ukrajini [Електронски извор] // Влада Републике Хрватске. 9.10.2024. URL: https://vlada.gov.hr/dubrovacka-deklaracija-rezimira-snaznu-politicku-volju-drzava-ovog-dijela-europe-da-se-pomogne-ukrajini/43132
[2] Brnabić za Politiko: Ne bih baš rekla da imamo bratske odnose sa Rusijom [Електронски извор] // Данас. 21.05.2026. URL: https://www.danas.rs/vesti/politika/brnabic-za-politiko-odnosi-s-rusijom/
[3] Председник Вучић састао се са Његовом светошћу папом Франциском [Електронски извор] // Председник Републике Србије. 12.09.2019. URL: https://www.predsednik.rs/lat/pres-centar/saopstenja/predsednik-vucic-sastao-se-sa-njegovom-svetoscu-papom-franciskom
[4] Види Филимонова А. Бриселски споразум и Асоцијација српских општина – стварна капитулација и привидна победа у решавању косовског проблема [Електронски извор] // Наука. Вера. Культура. 21.12.2022. URL: http://naukaverakuljtura.com/брюссельское-соглашение-и-ассоциаци
[5] Евроазија [Електронски извор] // https://t.me/evroaz
[6] Евроазија [Електронски извор] // https://t.me/evroaz
