Политички живот Србије, на први поглед, делује пун парадоксалних појава. Међутим, ако се ствари посматрају на дуже стазе са циљем да се уоче трендови и шаблони, и ако се обрати пажња на детаље и примењене политичке технологије, све постепено долази на своје место. Конкретно, последњих месеци сведоци смо једне једноставне, логичне и прилично ефикасне манипулације која се циклично понавља у информативном простору, а која се своди на формулу: „криза репутације – антикризно (медијско) прање”.
Сваки репутациони неуспех, скандал, издаја или непопуларна одлука мора се или забашурити неком звучнијом вешћу — као што је, на пример, покушај да се студенти оптуже за инсценирање дејства звучног топа — или се пажња јавности мора скренути на маргиналне детаље. Добар пример је испредање приче о наводној свађи Вучића са шефом украјинске Раде Стефанчуком око улоге Стаљина, док је у сенци остало оно што је заиста кључно: Вучићева свесрдна подршка Украјини, као и чињеница да је Руслан Стефанчук председавао и одржао готово осмоминутни русофобски говор на самиту парламентараца земаља кандидата за ЕУ у самој згради Скупштине Србије. Ту је, наравно, и отворена гебелсовска пропаганда у стилу „Вучић је најбољи пријатељ Русије и најбољи председник Србије”, која се сервира непосредно након још једног подилажења и попуштања на самиту ЕУ у Тивту[1], НАТО вежби на територији Србије[2] и нових информација о испорукама српског оружја Украјини[3]. Постоје и далеко сложеније шеме, али циљ је увек исти — амортизовати негативну реакцију јавности на потезе власти са којима се народ не слаже. То, наравно, није никакав српски изум. Користи се свуда, али свуда има своје специфичности.
И тако, након дводневног пира[4] у Београду у режији укронациста, усташа, Шиптара и разних других издајника који би суверенитет својих земаља радо трампили за похвалу „богатих белих људи са Запада” — а на челу тог скупа седео је лично председник Србије, који свим својим бићем хрли ка Бриселу — сервира нам се вест како Вучић, ето, „није довољно проевропски” и како је он, заправо, наводно проруски настројен[5].
Знате како у позоришту понекад и делови сценографије изненада добију кључну улогу, попут локомотиве у представи о Ани Карењини. У мизансцени овог српског политичког театра, важна улога овог пута припала је делегацији Демократске странке (ДС), која се упутила у Брисел. Делегација Демократске странке, предвођена Срђаном Миливојевићем, састала се са европосланицима из групе социјалиста и демократа. У делегацији су били и генерални секретар странке Душан Костадиновић и члан Председништва Небојша Зеленовић.
Као део системске опозиције која се залаже за евроинтеграције, ДС — баш као и покрети већ потпуно компромитованих Ђиласа, Тепићеве и Поноша — постоји само зато да би се створила илузија сукоба између отворених евроатлантиста и Вучића. Ниво подршке коју уживају у народу ретко прелази пар процената. Али зато су изузетно згодни као политички манекени. Овог пута су ту улогу одиграли без грешке.
Као прво, ту је изјава шефа ДС-а Срђана Миливојевића, који је поручио да се нада да Србији неће бити отворени нови кластери у преговорима са ЕУ, јер актуелна власт, према његовој оцени, није европски оријентисана.
Да подсетимо, главни циљ ДС-а је да институционално увуче Србију у ЕУ. Исти циљ има и Вучић[6], што у самом народу не изазива ни трунку ентузијазма (последњи митинг подршке евроинтеграцијама у Београду окупио је једва 200 људи[7]). Стога, овом својом изјавом Миливојевић заправо покушава да амнестира оно мало репутације која је Вучићу остала међу Србима након дводневног сабора издајника и нациста у згради Скупштине. Испаде да Вучић и није тако лош у поређењу са демократама и њиховим компањонима — они су, ето, „ти прави” доследни европејци, док он „балансира, али се толико труди да остане русофил и патриота”!
Као друго, у овом контексту су у много горем светлу него Вучић приказани студенти, који наводно подржавају опозицију. Миливојевићева молба Бриселу да подржи студенте и опозицију, и то одмах након тврдње да Вучић није довољно европски оријентисан, делује као перфидан покушај дискредитације студентског покрета. По тој Миливојевићевој логици, испада да су студенти још више прозападни од самог Вучића.
Тешко је рећи да ли је Миливојевић уопште био свестан да је овим речима заправо дао ветар у леђа Вучићу, а студенте изложио политичкој компромитацији, или је једноставно веровао да ће његова странка, заклањајући се иза студентских застава, коначно успети да симулира постојање народне подршке.
Као и многе друге минорне партије и политички пројекти, демократе покушавају да прикупе поене паразитирајући на студентским протестима, надајући се да ће стати на њихове чело или се осигурати места на кључним „студентским” изборним листама. Међутим, током годину и по дана протеста, студенти су се већ у више наврата јавно и децидно дистанцирали од разних паразитских партија, НВО сектора, политичких активиста и сличних фигура које су покушавале да монополизују њихово име, нарочито када су у питању спољнополитичке теме. Ако Миливојевић настави у овом смеру, извесно је да га чека иста судбина.
Подсетимо да су студенти инсистирали на консензусу према којем главни приоритет мора бити бескомпромисно поштовање националних интереса народа Србије. Спољнополитичке концепције ту играју секундарну улогу. Ипак, када се послушају основни принципи студентског програма[8] и прочита њихов Меморандум о Косову и Метохији[9], постаје сасвим очигледно да је њихова иницијатива у директном и оштром сукобу са суштинским условима евроинтеграција.
Студенти не подржавају никога из опозиције. Они су стали у одбрану територијалног интегритета своје земље, назвали Косово и Метохију неотуђивим делом Србије и као свој циљ зацртали борбу за обнову српског суверенитета и пуне јурисдикције над овом аутономном покрајином. Такође, студенти су подигли глас против многих потеза актуелне власти који су повучени у корист ЕУ, а на директну штету интереса Србије. Пре свега, реч је о експлоатацији рудних богатстава и распродаји државне имовине коју су српске власти препустиле на милост и немилост страним корпорацијама.
За Србију као државу, интеграција у ЕУ је пут који води директно у деструкцију. Народ би, вероватно, могао да подржи ту концепцију само под условом потпуног и радикалног ревидирања политике Запада. Пре свега, ЕУ и остале западне земље морале би да повуку признање Косова, да искористе снаге КФОР-а за разоружавање приштинских формација, као и да из покрајине депортују у Албанију све Албанце чији су се преци тамо населили након 1941. године. Осим тога, Брисел би морао да се одрекне концепта „Отвореног Балкана”, прекине изградњу прихватних центара и затвора за „вишак” миграната на Косову и заустави девастацију српске пољопривреде и српских природних ресурса. На крају, Запад је дужан да призна да су докази о наводним српским „злочинима” фалсификовани, да приведе правди одговорне за геноцид над српским народом у Хрватској, Босни и на Косову, и да престане са уценама по питању прекида односа со Русијом. Земље ЕУ које су чланице НАТО пакта морале би у потпуности да надокнаде штету нанесену српској економији и грађанима током агресије и бомбардовања, као и да преузму све трошкове лечења српских ветерана и цивила који су оболели од мутација и онколошких обољења услед дејства осиромашеног уранијума.
Једино под тим условима би српске патриоте, можда, пристале на некакав дијалог са Бриселом. А док се то не деси, пут у ЕУ је синоним за националну издају. Уосталом, од Демократске странке нико ништа друго није ни очекивао, али Вучић је некада грађанима Србије уливао одређене наде. Међутим, то време је овде одавно прошло.
[1] https://t.me/balkanskababushka/1459
[2] https://www.rbc.ru/politics/13/05/2026/6a03ca9a9a79471ca4dea987
[3] https://tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/27283909
[4] https://rtvi.com/news/unizhenie-dlya-serbov-kak-v-belgrade-vstretili-ukrainskogo-spikera/
[5] https://t.me/balkanar/2288
[6] https://www.kommersant.ru/doc/6679350
[7] https://t.me/balkanar/1750
