Драма која би могла ставити тачку не само на тренутну власт него, што је неупоредиво важније, на само постојање Републике Српске филмском брзином се приближава расплету. Обртна тачка текућег превратничког пројекта, фарса под називом Афера Драгичевић, доказала се делотворнијом од свих претходно уложених озбиљних напора, 2014. и 2016. године, да се постигне „промена режима“ у Бањалуци. Када све буде завршено – а не можемо тачно прогнозирати како ће се то одиграти зато што сви фактори нису још увек у потпуности уведени у игру – једно је сигурно. Многи ће се у чуду запитати како је ико могао да наседне на тако провидну и јефтину полипсихолошку операцију, буквално преписану из приручника који су на интернету стоје на располагању свима. Али, наравно, када накнадна политичка памет буде прорадила и почне да поставља разна критичка питања, представа ће бити завршена и завеса ће увелико бити спуштена. А Републике Српске, по свој прилици, тада више неће бити.
Уколико у погледу стратешких разлога за предметна дешавања међу интелигентним људима уопште може бити недоумица, пре неки дан адекватно их је отклонила професорка политичких наука из Москве, др. Јелена Пономарјова. У опсежном осврту на коначну офанзиву Запада на Балкану, укључујући и одавно нациљану Републику Српску, Пономарјова је оценила да је „експанзија“ евроатлантских структура на Балкану „усмерена најпре против Русије“, додајући знаковито да ће највећи губитници међу балканским народима бити Срби, који су се најдуже противили доласку Запада.
„Србија и Република Српска су до недавно били партизани у позадини НАТО-а. [У руској терминологији, реч „партизан“ значи герилски ратник на територији под контролом непријатеља – наша примедба.] Управо због тога је главни задатак НАТО гутање српских земаља, које је већ почело уласком Црне Горе у Алијансу“, продужује Пономарјова. Према њеним речима, за Русију је губитак историјских савезника на Балкану „озбиљна претња“.
То је несумњиво тачно. Али за српски народ у Босни, уништење сигурне куће коју имају у Републици Српској још је озбиљнија и злослутнија претња. Око 80 одсто хибридних ратова који се данас воде информативне су и психолошке природе, а тек незнатан проценат – „кинетичке.“ Чињеница да инострани специјалисти који су испланирали овај преврат успевају да на Тргу Крајине свакодневно окупе по неколико стотина, а повремено и хиљада, упорних, истрајних и посвећених, програмираних и слуђених, српских самоубица заслужује признање за професионално обављен технички део посла. Подлост њихових средстава и нискост циљева потпуно су засебне теме.
Док ово пишем, наизменично гледам изванредну анализу руског научника Андреја Фурсова о смутњи која је 1916./1917. била намештена Русији и свргавању Романова које је уследило, под насловом „Рукама будала ствара се историја.“ Свима који говоре руски топло је препоручујем. Али онима који не знају руски довољан ће бити и наслов да би извели све потребне аналогије са тренутним дешавањима у Републици Српској.
Када су у питању инертност, несналажљивост и утисак слабости које пројицира власт (а то су све теме којима се Фурсов у свом излагању прототипских дешавања од пре једног столећа бави) довољно је навести речи, не одсечене од стварности Марије Антоанете, него премијерке Жељке Цвијановић после класичне провокације посланика Станивуковића 9. септембра у Челинцу:
„Све је било изрежирано унапријед, што се види по брзини којом су сазвали прес конференцију. Јадно, јадно. Шта је сљедеће након каменица, да пуцају?“
Неко би требало да пошаље телеграм премијерки, њеном шефу и осталим ауторитетима задуженим за безбедност Републике Српске са једносложним одговором на њено генијално реторичко питање, који гласи: „Да.“ Али о том, потом.
Координисано згушњавање потеза који имају за циљ подизање напетости до усијања у периоду непосредно пред саме изборе, на шта смо већ благовремено указали, да би се унапред створила атмосфера за оспоравање предвидљивих изборних резултата и припремио терен за спољашњу интервенцију, увелико је у току. Само намерно слепи тај процес пренет из већ дуго година расположивог и често примењиваног џиншарповског приручника – не опажају.
Свима који нису намерно слепи (или глупи) биће довољно да им се укаже на неколико од најважнијих вектора завршне операције која се спроводи против Републике Српске.
1. Долазак у Бањалуку „међународног адвокатског тима“ да ванинституционално „истражује“ случај Давида Драгичевића. Овде је важно истаћи један веома битан моменат који разоткрива телеологију целе операције, а то је оно што би се на руском назвало „цељенаправљеност,“ или ритам изрежираних догађаја који их усмерава ка кризном врхунцу. После жртвеног убиства Давида Драгичевића, извршеног у марту ове године, на пристојном временском растојању од кулминантне тачке октобарских избора, уследио је вишемесечни период психолошког обрађивања масе. Резултат напора који су у то уложени је не претерано бројна али довољно зомбификована хорда погодна за коришћење, према потреби, као улична пешадија у даљњим дејствима. Томе је, у прецизно одређеном тренутку, да би се одржавао моментум, уследило формирање скупштинског Анкетног одбора који је објавио свој дискредитујући извештај, додатно деградирајући власт и подижући напетост за још неколико степени. Пошто је успешно обавио свој сегмент подривачког посла, Анкетни одбор је у најбољој tag-team традицији штафету предао следећој екипи („Ослобођење“, 27. август 2018). Пред саме изборе, уз очигледан пристанак паралисане власти и као равноправан партнер легитимним истражним органима, у контроверзу се волшебно укључио и поменути „међународни правни тим,“ мада један његов члан, адвокат Анте Нобило, отворено признаје да та екипа делује без икаквих валидних ингеренција („Независне новине,“ 30. август 2018). Користећи збуњеност легитимних структура, „правни тим“ је већ постигао завидне резултате у испуњавању задатка даљњег срозавања ауторитета власти, пред задавање завршних удараца који предстоје у периоду одржавања самих избора. Да наведемо само неколико: ова неформална, приватна дружина је од престрашених легитимних структура изнудила званичну документацију предмета („Ослобођење,“ 15. септембар 2018), на шта нема апсолутно никакво право; омогућено им је да се састану са министром унутрашњих послова и главним тужиоцем као равноправни саговорници („Независне новине,“ 28. август 2018.); послали су јасну поруку локалној простоти чији су штићеници тражећи састанак у амбасади САД у Сарајеву („Ослобођење,“ 31. август 2018.) да би са страним званичницима расправљали о унутрашњем питању земље у којој је та страна дипломатска мисија акредитована; а као круна свега, појавила се вест да је у истрагу смрти Давида Драгичевића необјашњиво укључен и амерички FBI („Ослобођење,“ 13. септембар 2018.), очигледно услед непостојања компетентних истражних органа са ове стране Атлантика. Прецизно темпирано, у периоду одржавања избора или непосредно после тога, може се очекивати и извештај са налазима ове ноторно политички неутралне агенције, који ће несумњиво задовољити високе истражне критеријуме које је себи поставио „међународни правни тим“ на челу са својим комесаром из дубоке државе, адвокатом Душком Томићем.
2. Као на нечији притисак дугмета, многе нејасноће у вези са начином и околностима смрти Давида Драгичевића продубиле су се у најопортунијем тренутку – дакле баш уочи избора – вешћу да је ухапшен извесни А. К., касније идентификован као Ален Кукић, по имену очигледно особа муслиманске националности, инжењер М-Тела, под сумњом да је „очито по нечијем налогу, поскидао видео записе са зграда које се налазе прекопута куће у којој је, како се претпостаља, боравио пре смрти Давид Драгичевић“, према изјави нама већ добро познатог адвоката Душка Томића, који је додао да је реч „о значајном помаку у истрази“. Колико ће овај обрт, који се као поручен појављује у политички и психолошки најпробитачнијем тренутку, заиста допринети расветљавању убиства, то ће се тек видети. Али није јасно, нити делује природно, да би грађанин муслиманске националности саучествовао са властима Републике Српске и помагао им у прикривању трагова убиства овако високог профила, од чијег расветљавања тренутно зависи политичка будућност те исте власти. Нема одговора на питања како је Кукићева наводна улога разоткривена, на основу каквих доказа се доводи у везу са кривичним делом уништавања доказа, нити за чији рачун је учинио то што му се приписује. Уосталом, нико та питања и не поставља. Међутим, ако пођемо од претпоставке да је Кукићево хапшење намештаљка у функцији „управљања утисцима,“ у даном случају да власт брише трагове своје кривице, онда је све јасно. У такво тумачење уклапа се и муњевита пропагандна експлоатација догађаја од стране главног медијског упоришта пете колоне у Републици Српској: „Кукић и његов адвокат су у међувремену одбацили наводе Тужилаштва и тврде да су снимци отмице Давида Драгичевића брисани на захтјев полицијских инспектора. Отац убијеног Давида сматра да је у питању обмана јавности и, како је рекао, хапшење пијуна.“ Да ли је потребно овоме још нешто додати?
Ох да, само још један детаљ. Главни тужилац Желимир Лепир је најавио хапшење и процесуирање двојице полицајаца МУП-а РС за „пропусте у истрази о смрти младог Бањалучанина Давида Драгичевића“. Као да је неко високо позициониран у власти Републике Српске желео да учврсти поразан утисак о учешћу те исте власти у прикривању злочина који је већ био постигнут привођењем Алена Кукића. Како би се на руском рекло, любопытный факт, зар не?
3. Мистериозни напад на новинара БН-а, Владимира Ковачевића, темпиран по мање-више сличном обрасцу као и привођење Кукића, део је исте велике предизборне инсценације. Већ уходана пропагандна машина, не чекајући истрагу и њене резултате, одговорност за „напад батинаша на слободу говора“ одмах је пребацила на власти Републике Српске. „Овај напад изазвао је оправдану и бурну реакцију бројних удружења новинара, који су сви сагласни у једном: напад на Ковачевића је напад на све новинаре, а од полиције траже да што пре расветли напад и да нападачи буду ригорозно кажњени,“ брујао је уобичајеним отрцаним фразама дневник у страном власништву „Блиц“ од 28. августа 2018. Сарајевско „Ослобођење“ (28. август 2018.) изразило је снажну моралну подршку угроженим колегама у Бањалуци: „Врх РС-а линчује новинаре. Напад на колегу Владимира Ковачевића оштро су осудила удружења новинара, политичари и Амбасада САД-а“.
Мало је фалило па да главним улицама Бањалуке промаршира нова група протестаната са плакатама „Je suis Vladimir Kovacevic“. Али и ова провидна ујдурма је ипак постигла извесни поларизујући учинак, који се мора разматрати кумулативно, у односу на низ других података. Одређени број новинара Републике Српске одбио је учешће у емисији националне телевизијске куће РТРС, где је требало да буде интервјуисан председник Додик, истичући захтев „да се најприје омогуће несметани услови за рад новинара, зауставе напади и процесуирају они који су претукли Владу Ковачевића.“ („Ослобођење,“ 1. септембар 2018.) Директан ехо – ако је то потребно посебно наглашавати – фразеологије која свакодневно одзвања Тргом Крајине.
4. Нимало изненађујуће, поднета је и кривична пријава против патолога др Жељка Карана, директора Завода за судску медицину РС у Бањалуци, презумптивно као одмазда за пружање отпора сугестијама иследника горепоменутог Анкетног одбора у случају Драгичевић. Основ који се наводи за подношење пријаве је „сумња у злоупотребу“ у том предмету. Злоупотреба о којој је реч несумњиво се састоји из упорног одбијања осумњиченог да своје патолошке налазе прилагоди политичким захтевима и потребама активиста покрета „Правда за Давида.“
„Подсјећамо,“ наводи се у медијском извештају, „прије неколико дана Алену Кукићу из Бањалуке одређен је притвор због сумње да је манипулисао доказима у случају убиства Давида Драгичевића, а Окружно јавно тужилаштво подигло је оптужницу против два полицајаца, због сумње да су изгубили доњи веш покојног Давида, који би могао да послужи као доказ у овом случају“. Ово подсећање је потпуно умесно.
5. И, last but not least, догодило се и оно што се ослонцем на елементарну политичку логику, без нарочите видовитости или специјалних инструмената за предсказивање будућности, лако могло предвидети. Пре неки дан, у Сарајеву су приведена два мигранта под сумњом да су припремали убиство председника Републике Српске. („Ало,“ 25. септембар 2018.) О осумњиченима нема ближих појединости, али чињеница да су главни куратори блискоисточних екстремиста, који су их после пораза код куће пребацили у БиХ где су били ухваћени у припреми овог атентата, исти фактор који истовремено, диригованом делатношћу своје пете колоне, политички руши Републику Српску – довољно говори.
Какви су изгледи за непосредну будућност? (Пошто су избори 7. октобра, будућност која је у питању непосредна је у најбуквалнијем смислу речи.) Захваљујући бахатим, систематским и дугогодишњим пропустима у организовању друштвене самоодбране, за Републику Српску најсрећнија варијанта била би примена само „стандардног сценарија“ обојене револуције, без уношења посебних додатака. Антипатичност петоколонашке опције и неспособност коју од избора до избора доследно показују да за рачун својих спонзора уграбе власт која се више пута готово „ваљала по улицама,“ не само да сигурно излуђује њихове стране наредбодавце који су у њих уложили не мали капитал, већ уједно има и ту лошу страну што повећава вероватноћу да ће превагнути одлука за увођење горепоменутих „додатака.“ Из чега би се ти додаци могли састојати?
Одговор на то питање могао би се потражити у шифрованим порукама које, очигледно несвесни значаја речи које изговарају, све учесталије емитују програмирани агенти преврата, од Драгана Чавића пре две године до Давора Драгичевића данас (овде). Не умањујући утицај урођене балканске театралности, позната традиција страних спонзора да пионе и корисне будале безобзирно под лажном заставом ликвидирају када њихова смрт постане политички вреднија од живота упућује на хипотезу да им је заузимање мученичке позе циљано суфлирано, као самоиспуњавајуће пророчанство. Преседан кијевског Мајдана 2014. показује спремност истих организатора да прибегну аналогном сценарију у Бањалуци, уколико просуде да би коришћењем таквог средства могли постићи свој циљ.
У пракси, примена мајданског „додатка“ у изборном сценарију за Републику Српску значи да зомбификована гомила на Тргу Крајине може постати мета снајпериста размештених по околним зградама, тачно онако као што се догодило у Кијеву, уз изазивање хаоса и покретање сличног ланца последица. Да ли грађани Републике Српске и органи задужени за јавну безбедност о томе размишљају?
Вероватно не, зато што се о очигледним стварима најмање размишља.
