Стиче се утисак да руководство Србије свет посматра кроз призму блажене смирености, која је добра ако се посматра са гледишта хришћанског морала, али није и практична за заштиту сопствених националних интереса. То је зато што блажена смиреност оној другој страни није ни на крај памети, јер она наставља стару линију демонизације Срба као рушитеља балканског света.
Добија се парадоксална слика. Срби, највећа државотворна нација на Балкану, постала је жртва међународне завере чији је циљ да им се одузме интеграциона и стваралачка улога, коју одувек имају. Од ујединитеља словенских земаља њих су претворили у агресоре и о врат окачили плочицу оних који мрзе друге народе. Управо у контексту решења тог питања англосаксонци направили суђење у Савету безбедности УН тако што ће се донети резолуција поводом 20.годишњице трагедије у Сребреници, којом ће Србија бити осуђена.
Својом изјавом да та резолуција има искључиво политички циљ и да не служи јачању мира на Балкану, Русија је блокирала њено изгласавање.
Рекло би се да је суштина потпуно јасна: Запад појачава притисак на Београд због његовог одбијања да се придружи антируским санкцијама и подршке македонској влади у њеном отпору албанској „револуцији у боји“.
Мада ни једна од те две стране српске политике није доминантна за њено кретање ка ЕУ, оне су изазвале бес код нових домаћина и тежњу да се батинање (да би се непослушним пружио пример) настави.
Несхватање српске делегације да ће то батинање бити настављено у Сребреници, уколико се тамо бане са „посетом опроштаја“, представљало је неопростиву кратковидост.
Наравно, може да се претпостави да је напад на Александра Вучића и лица која су у његовој пратњи био спонтан и да је до њега дошло на иницијативу рођака бошњака, изгинулих пре 20 година. Ипак, превише је тесно повезан тај напад са неуспехом антисрпске резолуције у СБ УН и ликовањем у Београду због тога. Ако фине манире, којима се све прашта, оставимо по страни и ако се озбиљно размисли о ономе шта се десило на гробљу, неизбежно ће се доћи до закључка: Запад је пронашао начин како да наплати Београду неуспех у УН.
Премијер Србије А.Вучић је отпутовао у Сребреницу да моли за опроштај, очигледно, надајући се да ће тај акт на Балкану да отвори еру милосрђа. Вашингтон ће да пусти сузицу, да замоли да се израчуна колико жртава пати због болести насталих деловањем осиромашеног урана, даће милионе долара за њихово лечење и за клинике за децу са урођеним аномалијама. После тога ће амерички конгрес да донесе резолуцију којом се осуђује напад на суверену Југославију и у име америчког народа ће да се извини Србима за ту чудовишну агресију. Бивши руководилац информационе кампање НАТО-а у време рата, Џими Шиа, ће да се сручи кроз прозор штаба у Бриселу уз крик: „Појела ме савест због свих мојих лажи“, а Мадлен Олбрајт ће Хашиму Тачију да пошаље телеграм у коме ће бити написано: „Међу нама је све готово!“. А у Хагу ће испред зграде МТБЈ да се подигне споменик Јуди Искариоту који ће у рукама да држи натпис: „Сатана је њихов газда!“
Али сањарења Александра Вучића нису добила стварне обрисе. Уместо блажене слике свеопште љубави и мирења он је добио по наочарима и био принуђен да заједно са групом лица која су га пратила, побегне. Српског премијера је издала склоност да верује западним политичарима и организацијама „за људска права“. Он никако неће да схвати да за њих он не представља равноправног партнера, већ објекат деловања са јасно ограниченом улогом. Данас је та улога у томе да се српски народ претвори у стадо које ће уз покличе о „добром животу“ бити покорно сатерано у торове ЕУ.
На територији бивше Југославије постоје десетине места масовних обрачуна над Србима, о којима по светским медијима мало шта може да се нађе. То је и Косово, то је и Крајина, то је и Република Српска. Све те територије су обилно натопљене српском крвљу, али због нечега руководиоцима Београда није ни на памет пало да то питање подигну као питање за узајамно мирење и праштање, већ се сами стављају на место кривца. Зато што слабије бију, што доказују и разбијене наочаре Александра Вучића.
