„… Сензација, сензација!“ .. трубили су светски медији 2004.године док су саопштавали да је први пут у историји документарне кинематографије филм Мајкла Мура „Фаренхајт 11/9“ на фестивалу у Кану добио „Златну палму“. У називу филма је игра са духовним сликама: Фаренхајтова скала служи за мерење температуре, а 11.09. је дан највећег терористичког акта који се икада догодио у Америци, у Њујорку, а обе те ствари заједно воде роману Реја Бредберија „491 по Фаренхајту“.
Бредберијев роман, написан 1953.године, представља класичну антиутопију, у којој спаљују књиге због тога што оне позивају људе да мисле својом главом. Професија главног јунака Гаја Монтега је ватрогасац, али ватрогасац који је наоружан не распрскивачем и цревом, већ бацачем пламена са бензином. Он не гаси, већ распирује пожаре. Данас се дешава нешто слично: западна култура прелази у стање антикултуре. Ватрогасци из романа су сигурни да је смисао њихове професије у томе да када се зачују сирене које обавештавају о пожару пожуре и пале гомиле књига заједно са кућама, па и њиховим власницима.
Друштво које је приказао Бредбери убија књиге и људе, и то не само физички. Оно пре свега убија душе… Зар њујоршке куле-близнакиње нису уништила управо таква бића које је створила америчка антикултура?
Бредбери се није ограничио упозорењем које је преко књиге послао човечанству. Позвао је на протест. Епиграф за роман „491 степен по Фаренхајту“ представљају мисли познатог шпанског песника Хуана Рамона Хименеса: „Ако ти дају папир на линије – ти пиши попреко!“
Те тако у свом кинематографском раду Мајкл Мур пише – „попреко“.
У филму „11.09. по Фаренхајту“ он се бави ауторском истрагом терористичког акта од 11.септембра 2001. Истрага не открива конкретне извршиоце тог злочина, али зато у најситније крхотине разбија политику породице Буш, повезане чврстим везама са саудијским кланом милијардера Бин Ладена. Мајкл Мур тврди да управо у тој вези треба да се траже извори глобалног тероризма. Слика даје изузетно оштру критику политике администрације САД у Ираку, а председник Џорџ Буш-млађи је приказан кроз врло јаку сатиру.
У току Канског фестивала публика је пљескала филму, стојећи пуних 25 минута. То је био директан начин да се прикаже да светска интелектуална и стваралачка елита подржава критичку позицију аутора. Најобразованије становништво САД је још тада схватало у какву се компликовану авантуру уплео клан Бушових, и није се сматрало да је потребно да се осећања у вези с тим крију.
Међутим, у Сједињеним Државама је већ важио најновији проналазак америчке демократије – „Патриотски акт“, који је ослобађао пут за самовољу тајних служби и који је права Американаца ограничавао до невероватног минимума. Последице тог акта који је донет после трегедије 11.септембра постаће јасне тек када се појаве денунцијације Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена који су необориво доказали да је логика џакова са новцем била и заувек остаје иста – чиниће се најстрашнији могући злочини само да се из руку не испусте власт и новац.
Ипак громогласни успех филма Мајкла Мура почео је врло брзо да нестаје. „11/9 по Фаренхајту“ требало је да се у америчким биоскопима појави преко компаније Мирамакс – ћерке компаније „Дизни“. Међутим, Дизни-компанија је забранила да се филм приказује и филм се уопште није ни појавио на малим екранима. Али америчке власти нису могле да блокирају и интернет. Макар и тако, како се и претпостављало, филм Мајкла Мура је ипак стигао до светског аудиторијума који је схватио ко су у ствари владајући кругови Сједињених Држава.
Бес породице Буш је превазишао све границе. Старији Буш је Мајкла Мура назвао „смрдљиви јарац“ или „врећа гована“. Обично уздржани политичар је потпуно изгубио контролу. Филмски режисер га је задео „до џигерице“.
Али је ефекат који је филм направио тиме био завршен. Филм је сврстан у део историје Холивуда, аутор који је прекршио јавни мир је наставио рад у индустрији филма, а они који су владали Америком су такође наставили свој рад, али – рад на демократизацији планете. У 11 година од тренутка појаве филма „11/9 по Фаренхајту“ САД су успеле да Авганистан, Ирак и Либију претворе у територије племена која се међусобно боре без намере да икада прекину, успели су да организују преврате у Грузији и Украјини, да те несрећне земље гурну у војне провокације, до димензија монструма да нахране „Исламску државу“ и да почну имитацију рата са њом како би нахранили сопствену војну индустрију. Укратко – пси лају, а амерички караван мирно корача.
Али, одједном, опет сензација од аутора „11/9 по Фаренхајту“.
Ових дана је Мур саопштио да ће на филском фестивалу у Торонту у септембру приказати свој нови филм који је посвећен спољној политици САД, са називом који све говори „Где још да се уплетемо“ («Where to Invade Next»).
Мур је рекао да није било компликовано да се сакупи материјал за сатирични филм јер се Америка јако упетљала у бескрајне ратове. „После акција 11.септембра земљи је стално потребан непријатељ како би САД могле да одржавају своју војну индустрију, а компаније да на томе зарађују. Па, ко нам је следећи непријатељ?“ – пита се режисер.
Најзначајније је да је нови филм сниман у тајности. Као Американац Мајкл Мур одлично схвата опасност конфронтације са системом. Тај систем је тоталитаран, покварен и непоштедан. Тешко да би Мур успео да заврши филм да је у самом почетку саопштио на чему ради. Радећи филм о терористичком акту 11.септембра он је сасвим сигурно знао колико је наивних сведока који су покушавали да оспоре званичну верзију догађаја нестало као жртве „несрећног случаја“ или „необјашњивог догађаја“. Зато је Мур добро одлучио када је решио да ради у илегали, а затим да се појави са новим филмом који ће да одјекне као бомба. Истина, и то је опасно, али у том случају човек бар има шансу да превари систем.
Уопште не треба да се сумња да ће филм „Где још да се уплетемо“ постати најјачи ударац по америчкој корпоратократији. Поново ће Мајклу Муру да пљескају стојећи, и поново ће његов филм захваљујући интернету да се разлети по читавом свету. Филм ће сви да бескрајно хвале, позиваће ствараоце да се угледају на Мура у испуњавању своје грађанске дужности. И, то би било све – јер, као и прошли пут – врло брзо ће се све свести на ништа.
Зато што филм Мајкла Мура представља покушај побуне у „златном кавезу“. Таквих покушаја је било доста, неки су чак прерастали у индивидуални рат против система. Да се присетимо макар Дина Рида, изузетно енергичног лепотана који се бунио против рата у Вијетнаму, који је напустио своју отаџбину, а затим при неразјашњеним околностима погинуо у Источној Немачкој. Мајклу Муру можда чак треба да се честита да је новим филмом преварио америчке тајне службе које, обзиром да имају све потребне информације, никако не би смеле да дозволе да тај режисер сними нов филм.
Само не можемо нигде да се денемо од чињенице да филмови Мајкла Мура представљају само појединачни протест савесног члана америчког кинематографског друштва које и за своју, и за светску публику ствара „империју „како би било кад би било““. Оно ће му опет и опет стојећи пљескати, а затим ће се вратити у студије и наставити да штанцује своје блокбастере на патриотске, историјске и љубавне теме које као парним чекићем ударају мозгове гледалаца претварајући им главе у коцке, најпогодније за прављење акваријума у које се баца све ђубре. Америка се побуном у „златној кутији“ не може чак ни заљуљати.
Пљесак ће да се утиша, а караван ће да настави свој пут.
