Стварање међународних кривичних ad hoc трибунала (то јест, за конкретне случајеве) средином деведесетих година, објашњавано је тиме да тада није било универзалног кривичног суда који би могао разматрати одговарајуће предмете. Потписивање Римске Повеље Међународног кривичног суда (МКС) из 1998. године, а нарочито почетак његове делатности 2003. године, дало је основа за претпоставке да је стварање ad hoc трибунала окончано. Међутим, показало се да су то само наивне претпоставке. Пре свега – због заблуда у вези са циљевима стварања тих трибунала.
Већ после стварања Међународног кривичног суда, били су створени Специјални судови за Сијера Леоне (2002. године), затим Специјални суд за Либан (2009), па Резидуални механизам за кривичне трибунале (2011). Потом је покушано стварање Специјалног суда за Кенију које је неуспешно завршено (једини случај у коме су се локални законодавци успели супротставити притиску извана, међутим, због те тврдоглавости подигнута је оптужница против руководства Кеније у МКС). Почетком 2015. године донета је одлука да се створи Специјални трибунал за Централну Африку. У јуну текуће године почео је са радом нови Међународни трибунал за Чад.[1] И коначно, у јулу ове године је предузет покушај стварања новог међународног трибунала за катастрофу малезијског авиона на лету МХ-17 који је оборен изнад територије Украјине.
Као што видимо, стварање универзалног међународног кривичног суда није довело до прекида стварања специјалних трибунала. Штавише, у низу случајева то изазива веома озбиљна питања. Тако је Специјални суд за Либан био створен ради истраге једног јединог инцидента – убиства бившег (!) премијера земље Рафика Харирија. Приликом стварања тог трибунала био је прекршен читав низ темељних норми међународног права (на пример, увођење у дејство међународног споразума силом треће стране). Поред тога, није дат одговор на питање зашто је било потребно стварати посебан трибунал да би се истражило убиство бившег премијера у време док су сва остала убиства дејствујућих политичара не само остала без стварања специјалног трибунала, него и без било какве истраге.[2]
Друга необичност процеса који се одиграва јесте стварање трибунала по земљама у којима је ситуација већ разматрана од стране Међународног кривичног суда! Таква је, на пример, ситуација у Кенији и Централној Африци. Због чега је потребно овакво дуплирање? То исто питање може се поставити и за стварање Резидуалног механизма за међународне трибунале, који без обзира на свој неспретан назив, представља засебан међународни трибунал који дуплира делатност МТБЈ и Међународног трибунала за Руанду.
Анализа овог процеса показује да стварање нових трибунала постаје неопходно за глобалну власт. И он нема никакве везе са кажњавањем виновника међународних злочина. Главни задатак стварања нових трибунала је стварање институционалног механизма за спољашње управљање земљама и међународним процесима. Једна институција (која чак и званично претендује на универзалну јурисдикцију) није довољна да би се извршио такав задатак.
Управо у том контексту треба сагледати и покушај стварања новог међународног трибунала од 29. јула текуће године, када је поднет предлог Резолуције у СБ УН[3] за оснивање међународног трибунала за МХ-17. За пројекат Резолуције је гласало 11 земаља-чланица СБ, против је била једна – Русија, а уздржана су била три члана (Кина, Венецуела и Ангола). Ради чега је био припремљен пројекат Резолуције за Специјални трибунал и због чега је он стављен на гласање у ситуацији када је вето Русије био раније најављен? Овде се ми суочавамо са два различита питања. Говорећи о разлозима припреме идеје стварања специјалних трибунала, не може се рећи да је та идеја била од старта неприхватљива. Има разлога да се сматра да је прећуткивање истраге коју су спроводиле западне земље било увелико усмерено на јачање атрактивности те идеје. Потребно је било на све могуће начине натерати Русију да поверује да ће стварање трибунала за њу бити веома логична и чак угодна одлука. Заиста, у контексту отвореног прећуткивања, стварање специјалног трибунала би створило све услове како за јавно разматрање дела са директним преношењем и могућностима да РФ има утицај на саму истрагу, тако и за критике сваког покушаја фалсификовања. Да будемо искрени – та идеја је једноставно заводљива!
Међутим, пажљивим читањем текста пројекта Статуса предлаганог трибунала откриле су се карте спонзора трибунала. Тако је члан 7 Статута специјалног трибунала предвиђао да уколико тужилац одлучи да је кривац за злочин шеф државе, тада не важи никакав имунитет, ни по националном ни по међународном праву! Ево дословног текста тог члана Статута: “Службени положај како шефа државе или владе, члана владе или парламента, изабраног представника или службеног лица владе, ни у ком случају не ослобађа лице од кривичне одговорности и сагласно овом Статуту не представља само по себи основу за смањење казне. Имунитет или специјалне процесне норме које могу бити повезане са службеним положајем лица, било да су у сагласности или са националним или међународним правом, не могу бити препрека за спровођење јурисдикције Трибунала у односу према том лицу”. Јасно је за кога се припремао тај пројекат.
Још једна околност скреће пажњу на себе. Од самог почетка западне земље су се претварале да не постоје никакви механизми за истрагу катастрофе која се догодила, да су неопходни некакви специјални механизми итд. Овакво понашање изазива сумњу, јер још од 1949. године постоји јасан механизам деловања у сличним ситуацијама. Тај механизам прописан је у Чикашкој конвенцији о цивилној авијацији и много пута је био тестиран. Међутим, западне земље су потпуно “заборавиле” и ту конвенцију и тај механизам. Случајно? Наравно, не.
Што се тиче разлога за стављање на гласање Резолуције за коју се зна да неће проћи, они су очигледни. То је још један покушај дискредитације Русије.[4] Међутим, Русија је пружила убедљиве доказе да истрагу торпедују сами истраживачи. Тако је за време заседања СБ УН 29. јула Русија доставила свој извештај о њеном доприносу истрази катастрофе МХ-17, из кога се јасно види да су руски стручњаци у оквирима техничког истраживања у складу са анексом 13 Конвенције о међународној цивилној авијацији, предали Холандији све информације које су од нас тражене, укључујући и податке са радиолокацијске станице у Ростову, из центра Јединственог система организације ваздушних летова. Неколико дана после катастрофе, Министарство одбране РФ је обнародовало своје сателитске податке, који су такође достављени холандској страни. Своје анализе и рачунице по једној од верзија катастрофе – о томе да је авион погођен ракетом земља-ваздух из комплекса типа “Бук” – послали су у Холандију специјалисти руског концерна-конструктора “Алмаз-Антеј”. Ради тога је била скинута ознака тајности са података о тактично-техничким карактеристикама таквих ракета. Русија је једина земља која је објавила такве податке. Притом, ми имамо потпуно супротан приступ у односу на западне земље. Тако руски стручњаци немају равноправан доступ материјалима техничког истраживања: они су у једностраном поретку обелоданили своје податке и рачунице, али шта са њима даље радити, остаје непознато.
Русија је више пута предлагала да се обезбеде квалификовани стручњаци и опрема за спровођење сложених експертиза, на пример металографске, која би омогућила да на основу истраживања муниције одредите тип ракете која је оборила авион. Но, и ти предлози су остали без одговора. Што се тиче кривичне истраге, то се она спроводи од стране чланова Заједничког истражног тима у затвореном режиму. Речено је да је међу пет земаља постигнут договор да се не преносе информације. Међутим, поставља се питање на каквим онда основама постоји сигурност у непристрасност истраге? Да ли та истрага може да одоли агресивној пропаганди у медијима? Да ли та истрага може издржати пресинг очигледно политичке наруџбине, када се унапред наводе узроци катастрофе и кривци? Притом, такве изјаве дају између осталих и руководиоци неких држава које улазе у истражну групу.[5]
Покушај западних земаља да изједначе вето Русије са покушајем да се сачува некажњавање у односу на лица која су изазвала трагедију, није успео. Руски представник је, одговарајући на изјаве западних представника земаља-чланица СБ, изјавио да је покушај да се разматра одсуство сагласности по једној форми суђења, изједначује са некажњивошћу: “Ми смо предлагали и тај предлог потврђујемо, да се изуче различите могуће варијанте суђења. Међу њима има по нашем мишљењу једноставнијих, ефикаснијих, умешнијих и мање политизованих и на њих се треба усредсредити”. Русија је подсетила да њен пројекат Резолуције и даље “остаје на столу”. То значи да ће Руска Федерација и даље инсистирати да се реално истражи катастрофа и западним пропагандистима је рано да славе победу у још једној провокацији према Русији.
Стварање нових “међународних” трибунала ће се наставити јер су глобалној власти потребне нове структуре управљања и формирања новог – репресивног – међународног права. Међутим, државе све боље схватају реалне узроке формирања “система међународног кривичног правосуђа” и све више земаља су спремне да му поставе баријеру.
[1] Тај трибунал налази се у Сенегалу и истражује злочине које је, како се претпоставља, починио председник Чада Хисен Хабре. Тачније, овај трибунал би требало назвати «Трибунал за Х. Хабреа».
[2] У 2010. години већина држава-чланица ОУН гласала је против тога да се у дневни ред седнице Генералне Скупштине УН укључи питање о истрази убиства шефова држава – чланова Организације.
[3] Као спонзори резолуције иступили су Малезија, Аустралија, Белгија, Немачка, Израел, Ирска, Шпанија, Италија, Канада, Филипини, Холандија, Нови Зеланд, Румунија, Британија, САД, Украјина, Литванија и Француска.
[4] Ево, на пример, како је лицемерно представник САД С. Пауер проливала сузе за убијеним америчким марионетама: «Шуба Џаја и њен муж Пол Гус враћали су се кући из Холандије, где су водили своју једногодишњу кћерку Каэлу на први сусрет са Половим родитељима. Ник Норис је пратио троје унука после породичног путовања на одмор, да би дечији родитељи могли провести неколико дана одмора удвоје.… Сви они су погинули… Ставивши вето на данашњи пројекат резолуције, Русија покушава да откаже правосуђе за 298 жртава које су се налазиле у авиону, и да њихове породице лиши могућности да привуку кривце на одговорност. Русија бездушно игнорише забринутост јавности у ожалошћеним државама и позиве пострадалих породица. Трагично је то, штоРусија користи привилегију која јој је дата у циљу јачања међународног мира и безбедности, за подривање међународног мира и безбедности». Уистину, ремек-дело Гебелсовске пропаганде.
[5] Подробније види: Документ ОУН: S/PV.7498. с.5-6.
